Bolni događaji ne zaobilaze nikoga. „Trku ne dobijaju oni koji su brzi, ni bitku oni koji su moćni [...] nepredviđeni događaji snalaze svakoga“, stoji u Bibliji (Propovednik 9:11). To su doživeli i neki mladi. Kako su se izborili s bolom? Pogledaj dva primera.

•  REBEKA

•  KORDEL

 Moji roditelji su se razveli kada sam imala 14 godina.

 Govorila sam sebi da se to ne događa, da mom ocu samo treba malo vremena da bude sam. On je voleo moju mamu, zašto bi je ostavio? Zašto bi ostavio mene?

 Bilo mi je teško da ikom pričam o tome. Jednostavno sam htela da to izbacim iz glave. Bila sam besna, iako to tada nisam shvatala. Bila sam emocionalno slomljena i imala sam problema sa spavanjem.

 Kada sam imala 19 godina, majka mi je umrla od raka. Bila je moj najbolji prijatelj.

 Razvod mojih roditelja je za mene bio strašno iskustvo, ali me je majčina smrt dotukla. Još uvek se oporavljam. Problem sa spavanjem se pogoršao i još uvek se borim sa emocijama.

 Međutim, pomaže mi nekoliko stvari. Na primer, u Poslovicama 18:1 piše da ne treba da se osamljujemo i zato se trudim da to ne činim.

 Pored toga, pošto sam Jehovin svedok, čitam naše publikacije, temeljene na Bibliji. Jedna mi je posebno pomogla u vreme kada nas je tata napustio. To je knjiga iz dva toma Mladi pitaju – praktični odgovori na njihova pitanja. Posebno se sećam poglavlja iz 2. toma, „Mogu li biti srećan ako živim samo s jednim roditeljem?“

 Neki od stihova koji mi pomažu da se borim s teskobom su Matej 6:25-34. U 27. stihu, Isus je postavio pitanje: „Ko od vas može time što se brine da i malo produži svoj životni vek?“

 Svima će nam se desiti loše stvari, ali sam od mame naučila da je važno kako ćemo se postaviti u takvim situacijama. Ona je doživela mnogo toga. Prvo razvod, a posle neizlečivu bolest. Međutim, zadržala je vedar duh i snažnu veru u Boga sve do kraja. Nikada neću zaboraviti ono što me je naučila o Jehovi.

 Za razmišljanje: Kako tebi može pomoći čitanje Biblije i biblijskih publikacija kada prolaziš kroz neki bolan period? (Psalam 94:19).

 Kad sam imao 17 godina, bio sam pored oca kad je umro. Taj gubitak je bio nešto najstrašnije što sam doživeo. Bio sam slomljen.

 Mislio sam da nije umro, da je to neko drugi kad su ga prekrili čaršavom. Govorio sam sebi: „Probudiće se sutra.“ Osećao sam prazninu i bio sam izgubljen.

 Moja porodica i ja smo Jehovini svedoci i naša skupština nam je bila od velike pomoći. Oni su se brinuli za naše obroke i boravili kod nas. Bili su nam podrška ne samo kratko nakon onog što smo doživeli već i duže vreme. To je za mene dokaz da su pravi hrišćani (Jovan 13:35).

 Stihovi koji su mi mnogo značili nalaze se u 2. Korinćanima 4:17, 18. Tamo stoji: „Naša trenutna i laka nevolja donosi nam sve veću, večnu slavu, jer mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi. Naime, ono što se vidi je privremeno, a ono što se ne vidi je večno.“

 Posebnu snagu mi daje osamnaesti stih. Tatina patnja je bila privremena, ali ono što Bog obećava je večno. Tatina smrt me je navela da razmišljam o životu i šta želim da postignem.

 Za razmišljanje: Kako ti neki bolan događaj može pomoći da preispitaš šta želiš da postigneš u životu? (1. Jovanova 2:17).