Marija Magdalena je pogledala prema nebu, brišući suze koje su navirale iz njenih očiju. Njen Gospod, kog je toliko volela, bio je pribijen na stub. Iako je to sve bilo oko podneva jednog prolećnog dana, tama se „spustila na celu zemlju“! (Luka 23:44, 45). Ona je navukla svoj ogrtač na ramena i stala među žene koje su bile u blizini. Pomračenje sunca, koje traje samo nekoliko minuta, nije moglo biti uzrok tročasovne tame. Možda su čak počela da se oglašavaju noćna stvorenja koja se retko mogu čuti tokom dana. Neki od onih koji su posmatrali ceo taj prizor „veoma su se uplašili i rekli: ’Ovo je zaista bio Božji Sin‘ “ (Matej 27:54). Isusovi sledbenici i ostali okupljeni možda su pomislili da je to način na koji Jehova želi da izrazi svoju tugu i pokaže nezadovoljstvo zbog toga što se s njegovim Sinom tako okrutno postupalo.

 Marija Magdalena nije više mogla da posmatra tu tužnu i užasnu scenu, ali nije mogla ni da ode i ostavi Isusa (Jovan 19:25, 26). Njegov bol je sigurno bio nezamisliv. A i Isusovoj majci je bila potrebna uteha i podrška.

 Nakon svega što je Isus uradio za Mariju, ona je želela da učini za njega sve što je bilo u njenoj moći. Ranije je bila nesrećna i prezrena žena, ali Isus je sve to promenio. Vratio joj je dostojanstvo i pomogao da pronađe smisao u životu. Ona je postala žena izuzetne vere. Kako se to dogodilo? Šta mi danas možemo naučiti od nje?

 Priča o Mariji Magdaleni u Svetom pismu počinje jednim poklonom. Isus joj je podario slobodu tako što ju je oslobodio užasnog stanja u kom se nalazila. U vreme kada je Marija živela, demoni su imali veliki uticaj na ljude. Ti zli duhovi su napadali mnoge, a neke su čak i zaposedali i terali ih da rade ono što su oni hteli. Ne znamo kakav su tačno uticaj demoni imali na sirotu Mariju Magdalenu. Jedino što znamo jeste to da je u nju ušlo sedam zlih i izopačenih nasilnika. Zahvaljujući Isusu Hristu, ti demoni su izašli iz nje (Luka 8:2).

 Ne možemo ni zamisliti kakvih je muka Marija bila oslobođena! Pred njom je sada bio novi život. Kako da pokaže svoju zahvalnost? Postala je Isusov verni sledbenik. Pored toga, trudila se da pomogne kome god je trebalo pomoći. Isusu i njegovim apostolima je bila potrebna hrana, odeća i prenoćište. Oni nisu bili bogati, a u to vreme nisu imali neki posao kojim bi se izdržavali. Da bi mogli da se posvete propovedanju i poučavanju, bila im je potrebna materijalna podrška.

 Marija i nekoliko drugih žena se staralo o njihovim potrebama. One su im „služile svojom imovinom“ (Luka 8:1, 3). Neke od njih su po svemu sudeći bile imućne. Sveto pismo ne govori o tome da li su te žene kuvale obroke, prale odeću ili se brinule o tome gde će apostoli odsesti idući od sela do sela. One su drage volje na neki način pružale podršku toj putujućoj grupi, koju je verovatno sačinjavalo dvadesetak ljudi. Pomoć tih žena sasvim sigurno je omogućila Isusu i njegovim apostolima da se u potpunosti posvete propovedanju. Premda je Marija znala da se ni na koji način ne može u dovoljnoj meri odužiti Isusu za ono što je učinio za nju, uživala je u tome da čini ono što može.

 Mnogi danas s visine gledaju na one koji obavljaju neke manje cenjene poslove. Ali Bog ne gleda tako. Zamisli koliko mu je samo bilo drago kada je video kako Marija celom dušom čini sve što može za Isusa i njegove apostole! I danas mnogi verni hrišćani spremno obavljaju neke manje cenjene poslove za druge. Ponekad neka najobičnija usluga ili samo lepa reč mogu mnogo dobra učiniti. Jehova neizmerno ceni kada se trudimo da činimo dobro drugima (Poslovice 19:17; Jevrejima 13:16).

 Marija Magdalena je jedna od mnogih žena koje su pratile Isusa u Jerusalim na Pedesetnicu 33. n. e. (Matej 27:55, 56). Sigurno se mnogo potresla kada je čula da je Isus uhapšen i ispitivan tokom noći. A ono što je čula da se desilo nakon toga bilo je još gore. Namesnik Pontije Pilat je pod pritiskom jevrejskih verskih vođa i njihovih pristalica osudio Isusa na okrutnu smrt na stubu. Vrlo je moguće da je Marija videla svog Učitelja, krvavog i potpuno iscrpljenog, kako ulicama vuče dug stub na kom će biti pogubljen (Jovan 19:6, 12, 15-17).

 Nakon što je usred podneva zavladala tama, Marija Magdalena i druge žene stajale su na mestu pogubljenja, „kod Isusovog stuba“ (Jovan 19:25). Marija je tamo ostala do samog kraja i videla je i čula kako Isus poverava brigu o svojoj majci Jovanu, apostolu kog je mnogo voleo. Čula je i kako Isus u agoniji doziva svog Oca. A čula je i poslednje reči koje je neposredno pre svoje smrti pobedonosno izgovorio: „Svršeno je!“ Marija je bila skrhana bolom. Uprkos svemu, ostala je tamo po svemu sudeći i nakon što je Isus umro. A kada je jedan bogat čovek iz Arimateje po imenu Josif sahranio Isusovo telo u jedan nov grob, Marija je bila i tamo (Jovan 19:30; Matej 27:45, 46, 57-61).

 Marijin primer nam pomaže da razumemo šta mi možemo učiniti za naše suvernike kada prolaze kroz teške životne situacije. Uglavnom nismo u mogućnosti da sprečimo tragediju ili umanjimo njihov bol. Ipak, možemo biti saosećajni i dovoljno hrabri da uradimo nešto za njih. Samo to što smo uz njih dok prolaze kroz težak period može im mnogo značiti. Naša podrška pokazuje da smo verni Bogu i svojim prijateljima koji doživljavaju patnju. Podrška prijatelja donosi neizmernu utehu (Poslovice 17:17).

 Kada je Isusovo telo položeno u grob, Marija je zajedno sa još nekoliko žena kupila mirisna ulja i druge mirise kojima su želele da namažu Isusovo telo (Marko 16:1, 2; Luka 23:54-56). Čim se sabat završio, ustala je vrlo rano ujutro. Zamisli je kako u društvu još nekoliko žena hita kroz mračne ulice. Dok su išle ka grobu, pitale su se kako će odvaljati težak kamen sa ulaza u grob (Matej 28:1; Marko 16:1-3). Ipak, to ih nije zaustavilo. Njihova vera ih je potakla da učine sve što su mogle, a ostalo su prepustile Jehovi.

 Vrlo je moguće da je Marija prva stigla do groba. Prizor koji je videla šokirao ju je i ukopao u mestu. Kamen je bio pomeren, a grob je bio prazan! Marija nije bila od onih koji oklevaju. Odmah je otrčala kod Petra i Jovana da im kaže šta se dogodilo. Zamisli je kako boreći se da dođe do daha uzbuđeno govori: „Uzeli su Gospoda iz groba i ne znamo gde su ga položili.“ Petar i Jovan su žurno otišli do groba, uverili se da je zaista prazan, a zatim su se vratili kući (Jovan 20:1-10). a

 Kada se Marija vratila do Isusovog groba, ostala je da stoji tamo sasvim sama. Sablasna tišina koja je vladala tog ranog jutra i prazan grob potpuno su je slomili i Marija je briznula u plač. Stajala je na ulazu u grob pokušavajući da zaviri u njegovu unutrašnjost ne bi li se još jednom uverila da njenog Gospoda zaista nema. A onda je usledilo još jedno iznenađenje. U grobu su sedela dva anđela u belom! Oni su je upitali: „Zašto plačeš?“ Potpuno zbunjena, ponovila je ono što je rekla i dvojici apostola: „Uzeli su mog Gospoda, i ne znam gde su ga stavili“ (Jovan 20:11-13).

 Kada se okrenula, videla je da jedan čovek stoji iza nje. Budući da ga nije prepoznala, pretpostavila je da je to baštovan koji održava vrt u kom je bio Isusov grob. Taj čovek ju je ljubazno upitao: „Ženo, zašto plačeš? Koga tražiš?“ Marija je odgovorila: „Gospodine, ako si ga ti odneo, reci mi gde si ga stavio, i ja ću ga uzeti“ (Jovan 20:14, 15). Razmisli malo o njenim rečima. Da li je ta žena zaista mogla bez ičije pomoći da podigne i nosi telo Isusa Hrista, koji je bio snažan muškarac? Marija se u tom trenutku nije bavila time. Znala je da mora da uradi sve što je u njenoj moći.

 Kada nas zadesi tuga i kada naiđemo na prepreke koje nam se čine nepremostive, možemo li se ugledati na Mariju Magdalenu? Ako se koncentrišemo samo na svoje slabosti i ograničenja, strah i neizvesnost mogu da nas parališu. Ali ako smo rešeni da uradimo sve što možemo, a ostalo prepustimo našem Bogu, možemo postići neverovatne stvari (2. Korinćanima 12:10; Filipljanima 4:13). Što je još važnije, tako ćemo ugoditi Jehovi. Marija mu je, bez sumnje, ugodila i on ju je nagradio onako kako nije ni sanjala.

 Čovek koji je stajao pred Marijom nije bio baštovan. Ranije je bio tesar, zatim učitelj, a kasnije i njen voljeni Gospod. Ona ga nije prepoznala pa je počela da se udaljava od njega. Marija nije mogla ni da pretpostavi da je taj čovek zapravo Isus koji je bio vraćen u život kao moćno duhovno biće. On se pred Marijom pojavio kao čovek, ali ne u telu koje je žrtvovao za nas. U tom posebnom periodu nakon Isusovog uskrsenja ljudi ga često nisu prepoznali, čak ni oni koji su bili vrlo bliski s njim (Luka 24:13-16; Jovan 21:4).

 Kako je Isus pomogao Mariji da ga prepozna? Načinom na koji je izgovorio jednu jedinu reč: „Marija!“ Ona se okrenula i uzviknula dobro poznatu hebrejsku reč koju je nebrojeno mnogo puta izgovorila kada mu se obraćala – „Raboni!“ Bio je to njen voljeni Učitelj! Marija je osetila neizmernu radost. Držala ga je i nije želela da ga pusti (Jovan 20:16).

 Isus je znao o čemu ona razmišlja i zato joj je rekao: „Nemoj me više držati.“ Možemo ga zamisliti kako blago izgovara te reči, možda čak i uz topao osmeh, dok se polako oslobađa njenog stiska i dok je uverava rečima: „Još nisam uzašao k Ocu.“ Još nije došlo vreme da ode na nebesa. Trebalo je da obavi još nešto na zemlji i želeo je da mu Marija pomogne u tome. Naravno, Marija se pretvorila u uho. „Idi mojoj braći“, rekao joj je, „i reci im: ’Uzlazim k svom Ocu i vašem Ocu, svom Bogu i vašem Bogu‘ “ (Jovan 20:17).

 Kakav joj je samo zadatak dodelio njen Učitelj! Od svih Isusovih sledbenika, Marija je bila među prvima koji su imali čast da vide uskrsnulog Isusa, a sada još treba i da ostalima javi dobru vest. Zamisli s kakvom je radošću i nestrpljenjem otišla da potraži ostale Isusove učenike. Zamisli je kako zadihano izgovara reči koje su sasvim sigurno još dugo, dugo odjekivale u njenoj glavi i njihovim mislima: „Videla sam Gospoda!“ Bila je toliko uzbuđena da su reči iz njenih usta navirale kao bujica dok im je prenosila sve što je Isus rekao (Jovan 20:18). Ona je samo potvrdila sve ono što su i ostale žene koje su bile kod Isusovog groba rekle apostolima (Luka 24:1-3, 10).

 Kako su apostoli reagovali na ono što su čuli? U početku, ne baš najbolje. Sveto pismo kaže: „Njima su te reči zvučale kao besmislica i nisu im verovali“ (Luka 24:11). Ti dobronamerni ljudi su odrasli u društvu u kom se ženama nije verovalo. Prema rabinskoj tradiciji, žena nije mogla da svedoči na sudu. Možda je njihova kultura uticala na njih više nego što su toga bili svesni. Ali Isus i njegov Otac su daleko iznad takvog načina razmišljanja. Kakvu su samo čast ukazali toj vernoj ženi!

 Marija sasvim sigurno nije dozvolila da je odgovor tih ljudi uznemiri. Znala je da joj njen Gospod veruje i to joj je bilo dovoljno. Slično tome, svi Isusovi sledbenici imaju zadatak da prenose jednu poruku. Sveto pismo tu poruku naziva dobrom vešću o Božjem Kraljevstvu (Luka 8:1). Isus nije obećao svojim sledbenicima da će im svi verovati niti da će svi ceniti to što rade. Baš naprotiv (Jovan 15:20, 21). Zato nam i znači primer Marije Magdalene. To što joj neka njena duhovna braća nisu odmah poverovala nije umanjilo njenu radost u prenošenju dobre vesti o Isusovom uskrsenju.

 Isus se nakon nekog vremena pojavio i svojim apostolima, a kasnije i ostalim sledbenicima, jednoj grupi za drugom. Jednom prilikom se pojavio pred preko 500 ljudi odjednom (1. Korinćanima 15:3-8). Marijina vera je bez sumnje svaki put sve više rasla kada bi se Isus negde ponovo pojavio, bez obzira na to da li je ona to lično videla ili je čula od drugih. Možda je Marija Magdalena bila među ženama koje su prisustvovale sastanku u Jerusalimu na Pedesetnicu kada je sveti duh izliven na okupljene Isusove sledbenike (Dela apostolska 1:14, 15; 2:1-4).

 U svakom slučaju, ima dovoljno razloga da verujemo da je Marija Magdalena bila verna Bogu sve do kraja svog života. Ona je osoba na koju se vredi ugledati. Ako budemo razvili veru poput njene, bićemo zahvalni za sve što je Isus učinio za nas i ponizno ćemo služiti drugima oslanjajući se na Božju pomoć.