„Jedinstven vek“ — samo ne za čoveka

Jay Gould, profesor sa Harvardskog univerziteta je rekao: „Malim sisarima srce brzo kuca, izmena materije je brza i kratko žive; veliki sisari žive duže ali ’sporije’. Postoji određeni odnos između njihovog životnog veka i tempa života i svi doživljavaju otprilike istu biološku starost.“

Profesor Gould temelji svoje izjave na eksperimentima koji su obavljani sa sisarima svih veličina, od miša do slona. Brzinu otkucaja srca i disanja uporedili su sa telesnom težinom i utvrdili da što je ona veća oni su sporiji. Tako se produžuje vek sa veličinom.

Svi sisari, i mali i veliki, u toku svog veka udahnu oko 200 miliona puta, a srce ima oko 800 miliona otkucaja. Kao što proizilazi iz članka „Jedinstven vek“ objavljenom u časopisu „New Scientist“: „sudeći po učestalosti otkucaja srca i disanja ovi sisari doživljavaju otprilike istu biološku starost“.

Miša ubrajamo u male sisare ali tempo njegovog života spada među najbrže. On nervozno trči amo—tamo i dnevno pojede trostruko više od sopstvene težine. Prosečno živi samo godinu dana. Veliki slon se kreće polako i može da dočeka starost od 60—80 godina. Kako je sa čovekom? U spomenutom članku iz časopisa „New Scientist“ piše: „Homosapiens se pokazao kao posebno živo biće. Mi živimo tri puta duže od bilo kog sisara naše veličine.“ Drugim rečima: mi ne spadamo u onaj dobro izgrađeni plan.

Kako može da se objasni ova razlika? Iz Biblije proizilazi da su naši praroditelji imali priliku da večno žive, a životinje ne. Bilo im je rečeno da će umreti samo ako prekrše Božji zakon, zakon svog Stvoritelja (1. Moj. 2:9, 15—17). Biolozi možda smatraju da je ljudski vek, ako ga uporedimo sa veličinom čoveka, dug. Njegov vek je međutim, jako skraćen. Biblija ipak stavlja čoveku u izgled da će opet moći duže da živi. U njoj piše: „Dani moga naroda biće kao dani jednog drveta“ (Isa. 65:22).