Na fudbalskom stadionu prvo cveće, zatim kamenje

KAO i većina brazilskih dečaka i ja sam igrao fudbal na svakoj slobodnoj ravnici ili ulici. Naša najveća želja je bila da budemo profesionalci. Bio sam neopisivo srećan, kada smo se preselili u blizini stadiona Sao—Kristova u Rio de Žaneiru.Tada sam imao 13 godina.

Posle nekoliko godina postao sam perspektivan navalni igrač. Onda smo, 1958. g. neposredno pred jednu važnu utakmicu ostali bez golmana. „Ti Heitor Amorim si najveći“ rekao je trener. „Ići ćeš na gol.“ Tako je počela moja karijera igrača ispod’stativa’ — igrača koji ne sme nikada da pogreši.

Vreme je letelo između škole i treninga. Bio sam van sebe od radosti kada sam 1963. bio izabran u olimpijski tim Brazila. Iste godine smo pobedili u Sao Paolu na panameričkom turniru. To je otvorilo put za poziv u čuveni „Korintias“ iz Sao Paola. Bez oklevanja sam prihvatio u Sao Paolu da se posvetim karijeri profesionalca.

Visoko postavljeni ciljevi

Uskoro se pokazalo da se moja nova karijera isplati. Već posle nekoliko meseci bio sam izabran za golmana godine i kratko nakon toga dobio sam dve nagrade, jednu kao najbolji golman, a drugu kao ’golman 1964. godine’ koji je primio najmanje golova. Uz poklone sam dobio i nekoliko poziva da sudelujem u sportskom programu na televiziji. Moj dom je bio sastajalište strasnih navijača i reportera. Večeri su bile ispunjene živahnim društvom, a moj konto u banci je postajao sve veći.

Novi idol

Nikada neću da zaboravim utakmicu protiv Santosa na stadionu Pekambeu u Sao Paolu. Bilo je drugo poluvreme, rezultat nerešen. Učestvovanje u finalu je zavisilo od rezultata ove utakmice. Kad, gle neprilike! Kažnjeni smo jedanaestercem. On će tako reći da odluči utakmicu. A ko će da ga izvede? Slavni Pele „kralj fudbala“! Kada smo se našli nasuprot, 60 000 gledalaca i milioni slušalaca kraj radio—aparata su zaustavili dah.

Dok sam posmatrao Pelea setio sam se da on uvek napravi skoro neprimetni zastoj pre nego što šutira, da bi se golman bacio na pogrešnu stranu. Ja sam naprotiv ostao nepomičan. Bacio sam se tek pošto je on šutnuo loptu—i odbranio. Usledila je bura oduševljena. Na hiljade slušalaca u celom gradu je izašlo na ulice praveći vatromet. Utakmica je završila nerešeno, a mene su strasni navijači odneli na ramenima sa igrališta. Nova zvezda je bila rođena.

Usred veselja do koga je tada došlo prisetio sam se mudrih reči iskusnog golmana Gilmara koji mi je prilikom radio emisije u kojoj sam sudelovao rekao: „Heitor, ne varaj se. Današnje cveće može sutra da bude kamenje“.

Vreme za razmišljanje

Zbog trenutne slave bilo je teško da se misli na „sutrašnje kamenje“. Brak 1965. sa Dilmom pomogao mi je da zadržim uravnoteženost i da ozbiljno razmišljam o budućnosti. Moja karijera nam je mnogo značila—ne zbog sjaja i slave nego zbog ekonomske sigurnosti koja je bila s njom povezana. Imali smo mir i spokojstvo, mogli smo da odgajamo decu i da učinimo nešto za druge.

Često sam mislio na svog oca koji je pošteno i naporno radio, koji se zaista ’trošio’ kako bi mi dok sam bio dete nešto poklonio. Osim toga naučio nas je da se iskreno brinemo za druge. Da li sam radio ono što bi i on radio? Uz to sam, posmatrao pogoršanje svetske situacije. Dilma se pitala: „Da li će ikada da bude pravi mir?“ Vaspitavali su me kao katolika i znao sam da bi trebalo da učinim nešto više za svoju religiju.

Turneju po inostranstvu 1965/66 god. me nije zadovoljila. Bio sam u Engleskoj, Španiji, Italiji. Švajcarskoj i SAD. Igrali smo protiv nekoliko najboljih ekipa sveta. U Londonu smo dobili od princa Filipa srebrni bokal za uspomenu na utakmicu protiv Arsenala na Vembliju. Moje ime se kao neka atrakcija utakmice pojavljivalo u novinama zajedno sa drugim zvezdama—Rivelinjom i Garinčom. Sve je bilo vrlo zanosno i uzbudljivo.

 Spiritizam u nogometu

Za mene je naročito bila uzbudljiva jedna pojava koju bi jedva neko doveo u vezu sa fudbalom. U Brazilu iza kulisa nogometa vrvi od sujeverja, i čak od spiritističkih običaja. Za vreme pretposlednjeg svetskog prvenstva (1978. u Argentini) na mnogim fudbalskim igralištima u Brazilu su postavljali sveće i druge predmete koji služe vodu kultu samo da bi pobedili brazilci. Ali izgubili su. Ljudi su pričali šalu: „Kada bi makumba (ime nekih vodu rituala) zaista pomagala onda bi turniri u saveznoj državi Bahia uvek završavali nerešeno“. Tamo se naime za svaku ekipu sprovode mnogi rituali.

Sećam se da su u Korintiansu zato uzeli sveštenika koji se zvao pia—de—santo (sveštenik vodu kulta). Ponekada smo bili u ponoć pozvani u zgradu kluba da se okupamo u vodu sa posebnim biljem, prema njegovim receptima.

Jednom je naš klub loše prošao na turniru. Naš pia—de—santo je zaključio da nas je neko opčinio i da on mora nešto da uradi pa da to više ne deluje na nas. Tako su jednog petka u ponoć otišli svi igrači i nekoliko novinara na stadion. Sveštenik je počeo da kopa po igralištu i na naše iznenađenje našao je sedam noževa koji su bili zakopani. Po jedan na svakom uglu igrališta, iza golova i na sredini igrališta. Svi noževi su bili isti, svaki je imao na dršci po sedam ureza. To je očigledno bio razlog za naše poraze. Na neke igrače je to ostavilo jak utisak dok su drugi sumnjali.

Uprkos svemu tome nismo pobedili na turniru i pia—de—santo je bio otpušten. Kasnije je bio uzet u jedan drugi klub i sećam se da nas je jednom kada, smo ulazili u stadion prokleo. Ipak smo pobedili. A noževi? Kasnije sam saznao da je čuvar igrališta ispričao pia—de—santu da je prethodni pia—de—santo tamo zakopao noževe da bi naša ekipa „pobedila“. Znao je dakle gde treba da kopa.

Razočaranje, čak i „kamenje“

Posle povratka sa turneje po inostranstvu usledila su druga razočarenja. Napravljen je turnir između timova iz Rio de Žaneira i Sao Paola. Obično je posle takvih utakmica od najboljih igrača bila sastavljana nadregionalna ekipa. Iako sam u novinama bio proglašen za najboljeg golmana ipak nisam ušao u sastav najboljih, očigledno zbog nekih problema u koje je bila upletena naša ekipa. To me je prilično pogodilo.

Osim toga ušao sam u raspravu oko prava fudbalera i to je dovelo do razilaženja sa upravom kluba. Na kraju je situacija postala još teža. Moja žena je morala u bolnicu zbog lekarske nege a ja sam u to vreme morao da igram. Zbog uznemirenosti sam branio loše i jedna tehnički slabija ekipa nas je pobedila. Krivicu su svalili na mene i čak tvrdili da sam bio podmićen. Iako su jedne novine objavile da sam postao „žrtva ljudske pakosti“ u određene zgrade kluba nisam više smeo da uđem. Moji prijatelji i susedi su me sumnjičavo posmatrali.

Koliko promena! U nedelju idol—u ponedeljak već nepoželjan! Gilmar je imao pravo: danas cveće, sutra kamenje.

Bio sam tako potišten da nekoliko dana nisam hteo da izađem iz kuće. Kratko posle toga sam na godinu dana otišao u jednu ekipu iz Pirane.

Poseta u pravo vreme

Jednog jutra, bila je nedelja—ja sam bio u klubu—u našu kuću je navratio stariji čovek i posle nekoliko uvodnih reči upitao moju ženu: „Da li ste znali da Biblija govori da uskoro više neće biti rata? Zar vi ne bi rado večno živeli na Zemlji u miru?“

Da bi dokazao svoju izjavu zamolio je ženu da iz Biblije pročita tekst iz Psalma 46:8, 9. Tamo piše: „Hodite i vidite djela Jehovina koji učini čudesa na Zemlji. Prekide ratove do kraja zamlje, luk prebi, koplje slomi i kola sažeže ognjem“. To je bila stvarno dobra vest za moju ženu! Od tada nas je svake nedelje posećivao jedan Jehovin svedok.

Iako lično nisam bio naročito zainteresovan za proučavanje Biblije nisam prigovarao tim posetama. Ponekad sam nešto pitao. Bez prigovora sam dobijao odgovor direktno iz Biblije. Ipak je nešto probudilo moje zanimanje. Pošto je moja žena znala da sam od detinjstva bio poučavan da brinem za starije osobe i da ih poštujem, predložila mi je da pročitam članak iz časopisa Probudi se! od 22. novembra 1968. g. Članak je imao naslov: „Veselje je slušati dedu i baku“. Ovaj izvrsni članak me je ohrabrio da još više čitam i uskoro sam prisustvovao svakom studiju.

 Drugačiji stav prema životu

Nekoliko meseci kasnije bili smo pozvani da posetimo jedan kongres Jehovinih svedoka na stadionu Pekambeu. To je onaj stadion sa koga su me navijači odneli na ramenima. Munjevito su mojim mislima prolazile nezaboravne scene dok sam pokušavao da ih usmerim na iznašanje izvrsnih biblijskih saveta.

Dok su prolazili kongresni dani uvideo sam razliku. Nikakvo guranje i galama, nikakvo mahanje zastavama i obožavanje fudbalskih heroja. Mir i red među slušaocima, njihova međusobna i ljubazna obazrivost, a pre svega prema nama, novajlijama, srdačni zagrljaji i pozdravljanje sa „brate“ ili „sestro“ ostavili su na mene i moju ženu dubok utisak.

Posle kongresa je sledio poziv da pratimo Svedoke u njihovom delu propovedanja od kuće do kuće. Mnogo puta su me ljudi prepoznali i bilo je zanimljivo da se posmatra njihovo otvoreno čuđenje. Nisu navikli da ih posećuju fudbalske zvezde i da sa njima razgovaraju o Bibliji.

Vremenom smo utvrdili da je u nama počeo da se razvija novi stav prema životu sa novim predstavama o vrednostima i pre svega sa novom nadom u budućnost. Naučili smo da je prava sigurnost ako stavljamo interese Božjeg carstva na prvo mesto, a ne dobra plata ili lepa kuća. Isus je u propovedi na gori rekao: „Nego ištite najprije carstva Božijega i pravde njegove i ovo će vam se sve dodati“ (Mat. 6:33). Sada mi savest govori da su ogorčeni duh takmičenja, rivalstvo, osećaj mržnje i spiritistički običaji u fudbalu suprotni naukama Biblije.

Na kraju sam odlučio, iako sam mnogo voleo fudbal, da ostavim karijeru profesionalca i da prihvatim u Rio de Žaneiru posao sa mnogo manjim prihodima. Zatim smo—18. decembra 1970. g.—moja žena i ja, podronjavanjem u vodu simbolizovali naše predanje Jehovi.

Od tada uživamo divne prednosti. Imali smo priliku da većem broju naših rođaka pomognemo da dođu do upoznavanja biblijskog obećanja za večni život na rajskoj Zemlji. Imamo osećaj sigurnosti koji može da se dobije samo na temelju tog razumevanja.

Još uvek se radujem fudbalskoj igri. Ali „cveće“ i „kamenje“ pripadaju prošlosti. Naš život sada ima više smisla jer je obogaćen upoznavanjem „dobre vesti“.

[Istaknuti tekst na 18. strani]

„Strasni navijači su me na ramenima odneli sa igrališta“

[Istaknuti tekst na 19. strani]

„Kolika promena! U nedelju idol—a u ponedeljak već nepoželjan“!

[Istaknuti tekst na 20. strani]

„Zar vi ne bi rado večno živeli na Zemlji u miru?“