Ostanimo mladi dok starimo

UPRKOS njegove pažnje vredne starosti—imao je 94 godina—čovek sjajnih očiju koji je sedeo nasuprot mene delovao je začuđujuće mlad i snažan. Pomislio sam: „Baš on bi mogao da pročita moj rukopis pre nego što ga predam da se objavi.“ Članak je imao naslov „Da ostanemo mladi dok starimo“, Ali pre svega želeo sam da saznam gde leži tajna da je Vilhelm Hilman ostao „mlad“. Upitao sam ga i sačekao odgovor.

„Tajna, kako ostati mlad“? zamišljeno je ponovio moje pitanje. „Baš je dobro što mene, ’starog orla’ pitaš o tome.“

Nisam znao šta je mislio sa izrazom ’stari orao’. Tek kasnije mi je to postalo jasno.

„Da se ostane mlad, ja mislim, u prvom redu zavisi od cilja koji sebi postavimo u životu. Ja sam svoj cilj imao već kao gimnazijalac.“ Ovde je stao i smešeći se nastavio: „Tada nisam znao da će moji ciljevi da se mešaju i da ću tek više od 60 godina kasnije da pronađem svoj pravi životni cilj. Moj cilj je bio, kada porastem, da gradim jedrenjake. Posle mature počeo sam kao ’šegrt’ u jednom brodogradilištu za jedrenjake u Bremerhavenu. 1905. g. se ispunio jedan od mojih snova. Dozvoljeno mi je prvo putovanje morem—i to ne bilo kojim brodom nego najčuvenijim jedrenjakom u tom vremenu, jedrenjakom Pruska sa pet jarbola. Nikada više nije građen veći jedrenjak te vrste“.

Na stolu se nalazila slika koju mi je pokazao. Na slici je bio jedrenjak Pruska—zaista veličanstven brod.

Morali smo u Čile po šalitru“, dodao je „Jedrili smo oko Kap Horna. Putovali smo 68 dana. Za 19—godišnjaka je plovidba bila veliki doživljaj. Sećam se oluje—vetar i grad su nam šibali lice skoro do krvi. Nije bilo jednostavno kontrolisati jedra. Visoko gore među jedrima morao sam da naprežem ,svu svoju snagu. Zapovednik palube, koji je bio pored mene viknuo je kroz oluju: „Samo Bog može da nam ovde pomogne!“ Odgovorio sam mu: „On će to i da uradi!„ I u mladosti nikada nisam sumnjao da je čovek zavisan od Boga“.

Moji ciljevi se menjaju

Hteo sam da saznam da li se moj prijatelj kasnije zaista posvetio brodogradnji.

„Nagovarali su me da je napustim“ rekao je; „i to sa punim pravom pošto je početkom dvadesetog veka završila era jedrenjaka. Za građenje parobroda nisam imao interesovanje. Ali, kako bi bilo da svoju ljubav prema moru kombinujem sa avijacijom, razmišljao sam. Avioni tada još nisu leteli preko Atlantika za Ameriku. Prema mom mišljenju bili su nam potrebni hidro avioni. Pred sobom sam imao novi cilj.

Jedan od značajnih dana u mom životu bio je 10. oktobar 1913. Dobio sam dozvolu za letenje. Sada sam imao u rukama ono što mi je kasnije dalo pravo da se nazovem ’stari orao’.“

Opet taj izraz—sada sam morao da ga zamolim da mi ga objasni.

„Godine 1934. je osnovano udruženje avijatičara i nazvano je ’Stari orlovi’“,  odgovorio je. Svi piloti koji su pre Prvog svetskog rata stekli dozvolu za letenje mogli su da postanu članovi udruženja. Ja sam dobio dozvolu nešto manje od godinu dana pre tog roka.

Englez Tomas Sopvit koji je kasnije dobio plemićku titulu je u to vreme konstruisao hidroavion sa jednim trupom. Otišao sam u Englesku i tako sam naučio da letim na tom hidroavionu. U Nemačku sam se vratio kao prvi pilot hidroaviona. Sada sam mogao da počnem sam sa izgradnjom hidroaviona.

Nemačke vlasti su bile zainteresovane da početkom 1914. g. kupe od Sopvita jedan hidroavion. Ali kupovina je trebala da bude pod drugim imenom. Zato je jedan privatnik, naime mornarički oficir fon Pustau naručio avion, a mene su poslali za Englesku zbog nadgledanja izgradnje.

Avion je bio gotov kad eto ’prijatelja’, mornaričkog oficira fon Pustaua, bio je u stvari kamufliran u savetnika mornaričke uprave, da preuzme avion. Zamolili su me da i njega uzmem na probni let. Poleteli smo, a on mi je zapovedio da preletimo grad Portsmaut. To nije bilo dozvoljeno. Portsmaut je bio važna ratna luka Ali on je bio uporan, pa sam ja popustio.

Sledećeg jutra je fon Pustau ’upao’ u hotel i sav uzrujan rekao: ’Hilmane, čoveče, pokupite svoje stvari! Moramo da idemo. Vi ste juče preleteli Portsmaut, a sada imaju nameru da nas uhapse zbog špijunaže!’ Tutnuo mi je u ruku svežanj funti—i nestao. Šta sada?

Policija mi je zabranila da napuštam hotel. Prošlo je nekoliko dana. Nameravao sam da pobegnem noću. Avion je bio naš. Platili smo pošteno. Sa njim sam mogao da letim 110 kilometara na sat i niko me ne bi uhvatio.

Moj nekadašnji instruktor letenja—Englez s kojim sam se sprijateljio—zauzeo se za mene i uredio tu stvar. Odmah sam poleteo za Nemačku. Još nisam imao ni 30 godina, i nakon ostvarenja tih mojih nada želeo sam da ’uživam život’ kad eto—RAT!“

Ratno i posleratno vreme

„Između 1914. i 1918. sam kao pilot—lovca upoznao iz neposredne blizine strahote rata. Jedan događaj mi je ostao u dubokom sećanju. Čuveni francuski ratni avijatičar Vedrines oborio me u vazdušnoj borbi. Čim je opazio da mi je avion onesposobljen za borbu ostavio me je, a mogao je da me ubije. Survavši se na zemlju ležao sam u besvesnom stanju pod olupinom aviona. Francuski vojnici u šancima nedaleko od tog mesta uopšte nisu smetali mojim drugovima kada su me spasavali.

Koliko sam bio zahvalan Bogu jer sam ostao živ! Isto tako me je dirnula obazrivost koju su pokazali Vedrines i Francuski vojnici. Zašto smo pokušavali da ubijamo jedni druge? Rat mi se činio tako neprirodnim. Zato sam odlučio da učinim sve što mogu za unapređivanje prijateljstva između Francuza i Nemaca.

Pored građenja hidroaviona sada je i to postao moj novi cilj. Godinama kasnije bio sam nagrađen za svoja nastojanja u tom pravcu—postao sam počasni građanin Pariza. Međutim, ni to nije bio cilj koji je trebalo da promeni moj život. On je ležao još u budućnosti“.

Vreme je prolazilo a ja sa svojom namerom u vezi rukopisa nisam nimalo napredovao. Ali ko može da mi zameri što sam slušao sa velikim zanimanjem? „Zar ono što si doživeo u ratu nije u tebi pobudilo želju da prekineš sa avijacijom?“ upitao sam ga.

„Nije, ’starog orla’ ne možeš da odvratiš od letenja. I sada odlazim svake godine u Južnu Francusku na jedriličarske susrete.“

„Sa 94 godine?“ upitao sam iznenađeno

„Pitao si šta me održava mladim“, odgovorio mi je. „Uvek sam pokušavao da živim za budućnost umesto da tugujem radi prošlosti. To me je održalo mladim. Osim toga skoro svi smo na ovaj ili onaj način ’za dlaku’ izbegli smrt. To se dogodilo i meni 1926. godine—sve zbog jednog padobrana.”

Ostavio sam sliku na kojoj se vidi pored sportskog aviona tadašnjeg vremena i poslušao ga.

„Bilo je maglovito januarsko jutro. Hteo sam da obnovim svoju dozvolu za letenje. Meteorološka služba je izvestila da je na 180 metara visine vedro. Međutim, na visini od 360 metara me je još uvek okruživala gusta magla. Odjednom kao da je avion poludeo; više nisam mogao da upravljam kako treba.

U ono vreme svi avioni nisu imali padobrane. Moj je na sreću imao jedan. On se  otvarao pomoću konopca dužine 25 metara. Jedan kraj konopca je bio pričvršćen za avion, a drugi za padobran. Još se sećam kako sam se molio: ’Bože dragi, da li treba da iskočim ili ne?’

Kao da je bila uslišena moja molba iznenada mi je došla misao i izveo sam naglo spuštanje aviona Uspeo sam da ga ’zadržim’ na visini od 150 metara. Kada se opet digao začuo sam jak prasak. Tada se naime slomio i otpao led koji se stvorio na krilima. On je prouzrokovao poteškoće. Uspeo sam da se meko spustim. U tom momentu upravitelj avijatičarske škole koji je pogledom prelazio avion viknu: ’Sto mu gromova! Pa, vaš konopac nije pričvršćen za padobran!’ Dakle, da sam iskočio tada bi to bilo sigurno poslednje pristajanje ’starom orlu’.”

Oduševilo me kako uprkos starosti nije izgubio smisao za humor.

Za malo u koncentracioni logor

„Za vreme Hitlera bio sam inženjer u fabrici aviona „Vezer—Flug“ u Bremenu. Iako odgovoran za preko 5 000 radnika odbio sam da stupim u partiju. Nisam bio saglasan sa Hitlerovom politikom. Zbog toga sam već 1937. godine imao poteškoće.

1939. godine moja fabrika me je poslala u Berlin. Tamo sam trebao da vodim građenje fabrike u koju bi u slučaju potrebe bila prebačena proizvodnja. Gradilište se nalazilo na aerodromu Tempelhof. U 1948 i 1949. godini taj aerodrom je postao poznat u svetu zbog organizovanog snabdevanja Berlina vazdušnim putem. Podređeni građevinski nadzornici su bili nacisti. Uz srednju fabričku halu su hteli da sagrade veliku tribinu za Hitlerove govore u budućnosti. Pošto sam smatrao da je to nepotrebno odredio sam da se izostavi u nacrtima. Rekao sam im: ’Tribina nam nije potrebna; za proizvodnju aviona nam apsolutno nije potrebna.’

Zbog tog i zbog još nekih drugih ’prekršaja’ morao sam da odgovaram pred Gestapom (tajna policija u Hitlerovoj Nemačkoj). Ali generalni direktor fabrike „Vezer—Flug“ mi je pritekao u pomoć rekavši Geringu: ’Ako nam uzmete Hilmana moramo da se odreknemo gradilišta u Tempelhofu. Bio sam pušten na slobodu i mogao sam da završim izgradnju aerodroma. Još i danas je njegov izgled nepromenjen“.

Kraj i novi početak

„Rat je bio završen. Imao sam 59 godina. Bio sam bez posla pošto nisam smeo da gradim ni brodove ni avione. Moja mladost je prošla i sa njom njeni ciljevi i snovi — ove u tako kratkom vremenu. Misao da ne radim nije mi prijala. Morao sam da osetim da sam još uvek koristan član ljudskog društva.

Posle rata sam devet godina tražio posao dok nisam pronašao odgovarajući u jednom drugom gradu. Tada sam imao 68 godina i radio sam do 81 godine. Tada je završila moja karijera. Ali započelo je nešto vrednije—pred sobom sam imao cilj koji sam ranije smatrao nemogućim. Dakle, bilo je. . .“

Ulazeći u sobu prekida ga njegova žena. „Želiš li šolju čaja?“, pita. Zahvalio sam joj na pažnji i iskoristio prekid da uručim Vilhemu svoj rukopis i počeo razgovor sa njegovom ženom. Krišom sam posmatrao kako je uzeo iskucane stranice u ruke i namestio naočare. Tako je počeo da čita moj članak pod naslovom

„OSTAJMO MLADI DOK STARIMO“

PRILIKOM posete prijateljima obratio sam se njihovom sinu pitanjem: „Dragane, koliko imaš godina—13?„ On se malo usprotivio odgovorivši: „Ne! Sada ću imati 14!“

Mladi svet skoro jedva čeka da bude stariji. Ponekad rade svakakve stvari, samo da bi izgledali stariji. Kako? To pokušavaju pomoću odeće, negovanim bradicama ili oponašanjem odraslih. Ničim ne možeš brže da uvrediš mladi svet koji bi hteo da bude odrastao nego da prema njemu postupaš odgovarajuće njegovom starosnom dobu. Ništa mu više ne laska nego da s njima postupaš kao sa odraslima. Njihova žarka želja je da budu odrasli.

Mladost brzo prolazi. Kao što zdravlje ne služi kako treba i okolnosti čoveka prisiljavaju da u svemu bude polaganiji, tako i onaj koji je hteo da bude odrastao uskoro opet želi da bude mlađi. Kolika je samo čežnja za „starim dobrim vremenima“! Sećaš li se vremena kada si čitao bez naočara i jeo bez omraženih veštačkih zuba, kada još nisi znao za bolove u leđima i kada si hodao bez muke? Da li se sećaš kako si  ranije mogao mnogo da zapamtiš bez zabeležavanja?

Ko osim ostarelih zaista zna koje se brige često javljaju u starosti? Mladi ne mogu da zamisle žalost i usamljenost koja se javlja prilikom gubitka bračnog partnera s kojim se živelo desetinama godina. Ne mogu da zamisle nesigurnost do koje dolazi popuštanjem vida, sluha ili radi slabosti. Ne shvataju kako je bedan život s malom penzijom, ni neizvesnost u pitanju: „Da li ću dočekati sledeće proleće pa da opet čujem pevanje crvendaća?“

Ma koliko problema donosila duboka starost, ona ima i svojih prednosti. Dugogodišnjim iskustvom izoštrila se tvoja sposobnost razlikovanja i pogled na ljudske probleme. Seti se samo znanja koje si sakupio. Postao si mudriji, verovatno i uravnoteženiji. Sasvim sigurno sada ceniš život više nego pre.

Divno bi bilo da možeš da spojiš najbolje iz dva spomenuta doba—vitalnost omladine sa mudrošću i ostalim odlikama starosti! U određenoj meri to možeš da učiniš. Iako nisi u stanju da produžiš svoj život ti možeš da produžiš svoju mladost. Kako?

Starenje nije samo telesna stvar. Ono je isto stvar duha i našeg stava. Očekuj da ćeš dugo da živiš i da ćeš da ostaneš mlad. Tada imaš više izgleda da će to da se ispuni. Kaže se da čovek počne da stari onog dana kada počne o tome da razmišlja.

Budi mladalačkog duha i veseli se životu

Time se očigledno sprečava da naše poslednje godine života provedemo u stolici za ljuljanje bez interesa za okolinu. Ostani otvorenog duha. Ne druži se samo sa prijateljima—vršnjacima. Njihovi razgovori se ponekad kreću samo oko umrlica. Druži se sa mladim ljudima. Slušaj šta govore. Pozabavi se njihovim problemima. Biće zahvalniji za tvoje zanimanje i poštovaće te. Osim toga na tebe će da pređe njihovo mladalačko oduševljenje, njihova živahnost i optimizam.

Ko je zaboravio da se smeje jedva će moći da se bori protiv nemilih pojava starosti. Raduj se sitnim stvarima. Sačuvaj sposobnost da uživaš onako kao što si mogao u detinjstvu kad si posmatrao mače koje trči da uhvati svoj repić. Zrači zadovoljstvom kao u mlade dane kada su te iznenadili nekim poklonom.

Potiskuj misli kao što su „umreti dostojanstveno“ pozitivnijim životnim pravilom—„živeti za jedan cilj“. Ne zaboravi: srećnim i zadovoljnim duhom možeš mnogo da postigneš kako bi aktivirao nesrećno i nezadovoljno telo. „Veselost je“ prema rečima jedne stogodišnje žene „pojas za plivanje okeanom života“.

Sačuvaj telesnu aktivnost

Redovna ali ipak umerena telesna aktivnost je neophodno potrebna. Njom jačamo pluća i srce, to nas održava u „dobroj formi“ i zaštićuje od oslabljivanja mišića. Bez obzira kojoj aktivnosti daješ prednost (nekoj određenoj sportskoj disciplini ili šetnji svakog dana) ona će da ti pomogne da ostaneš telesno aktivan.

Telesna aktivnost je naročito važna ako si u penziji. Penzionisanje neka ne znači neaktivnost. Radi nešto što te interesuje.  Što se težnje za radom tiče popuštaj samo toliko koliko je potrebno i razumno. Oponašaj čoveka koga su savetovali da manje radi, na što je on nekako prkosno odgovorio: „Nikako. Dok mogu da mrdam nećete moći da me sahranite!“

Sačuvaj duhovnu aktivnost

Sa duhom je slično kao i sa telom. Ako ga ne upotrebljavamo, propada. Obogađuj svoj život umnožavajući svoje znanje. Nauči stvari koje ranije nisi mogao pošto nisi imao ni vremena ni prilike—neki zanat, strani jezik ili da sviraš neki instrument. Da li si na primer znao da je skoro 2 miliona Amerikanaca ponovo pošlo u školu i mnogi sada studiraju na koledžima. Svi imaju preko 55 godina.

1975. godine u Ženevi je osnovan posebni fakultet, isključivo za studente—penzionere. Broj studenata se sa početnih 600 popeo 1979. god. na 2.000. O tome je pisao jedan naučni magazin: „Ustanovljeno je da su u opšte uzevši sposobni da normalno shvataju i uče, suprotno raširenom mišljenju da stari ljudi ne mogu više ništa da nauče.”

Pazi na navike u jelu i piću

Ankete u selu Vilkabamba u Ekvadoru—to je jedno od tri područja u svetu poznato po dugovečnosti stanovništva—pokazuju da ljudi tamo malo jedu. Oni žive od hrane niske kalorične vrednosti ali koja je obogaćena kompleksima ugljenohidrata i ne sadrži mnogo šećera i masnoća. To su na primer voće, povrće i žitarice. Mnogi ljudi osećaju potrebu da pored hrane dodatno uzimaju vitamine. Istraživanja su pokazala da proces starenja naročito izgleda usporava vitamin E.

Suprotno pušenju koje već u malim količinama šteti zdravlju, uživanje alkoholnih pića pokazalo se štetno samo u slučaju prekomernog konzumiranja. Bilo bi dobro da se uzme k srcu prikladan i logičan savet mladog Afrikanca: „Seti se da ćeš duže da živiš ako manje piješ. Ako pak duže živiš moći ćeš više da piješ“.

Budi što je moguće samostalniji

Ne dozvoli da te mladi ljudi—bilo oni koliko god iskreni prema tebi ’vrate’ u detinjstvo postupajući prema tebi previše zaštitnički. Ako si još u stanju da stanuješ sam, onda stanuj. Možeš li još da brineš sam za svoj stan, onda to i radi. Ako možeš samostalno da kuvaš, kuvaj. Da li možeš travu oko svoje kuće da sam pokosiš i sam da opereš kola? Ako je odgovor da, uradi to.

Međutim, kada tvoje telesne snage počnu da popuštaju i potrebna ti je pomoć onda zahvalno i spremno prihvati pruženu pomoć. Dozvoli da ti se pomogne odgovarajuće tvojim potrebama, a ne tvojim godinama. Na taj način ćeš da sačuvaš poštovanja pred samim sobom i niko neće moći da ti prigovori da si bez potrebe drugima na teretu.

Ne živi u prošlosti

Drage uspomene su lepa stvar. Ali, previše materijalnih ’veza’ sa prošlošću—na primer stara pisma i slike mogu da te rastuže. Pokušaj da savladaš sadašnjost, i ujedno da planiraš za budućnost, umesto da živiš u ’prošlosti’. Razmisli šta ćeš da učiniš sutra ili sledeće nedelje pa ćeš svakog dana pred sobom da imaš cilj za koji živiš.

Naše uspomene na prošlost možemo da prenesemo u budućnost. Ne oponašaj udovicu koja govori: „Od kada je Jovan umro više nisam pravila kolače“. Iznenadi radije svoje susede ili prijatelje jednim kolačem. Reci im: „Mislila sam da će da vam prija. Jovan ga je uvek rado jeo. Da, kolač od čokolade mu je bio najmiliji.“ Na taj način što usrećuješ druge, usrećićeš i samog sebe. Odjednom naša druga uspomena dobija nove dimenzije.

Pomiri se sa postojećim stanjem

Priznaj sam sebi da nisi više tako mlad. Kome se to ne događa? Ne misli da moraš da budeš jednak sa onim koji su upola mlađi od tebe. Nema razloga za „dokazivanje“, da si još mlad, jer je očigledno da nije tako. Podnosi starost dostojanstveno, ne izvinjavaj se zbog nje.

Budi zahvalan da imaš mogućnost da stariš. Milioni mladih su prerano umrli, ne dobivši tu mogućnost. Ne liči na mladog čoveka koji ujutro mora da ustane. Budi kao onaj stari čovek koji se raduje da još uvek može da ustane.

—Kraj—

 Čitajući rukopis morao je ponekad krišom da se osmehne. Na određenim mestima je klimnuo glavom. Ja sam tu njegovu reakciju ocenio kao dobar znak. Ali napeto sam čekao—kao što je to običaj kod pisaca—na ocenu.

„Članak je dobar—informativan je i koristan. Ali postoji još jedno gledište.“

Njegov novi cilj—ostati za uvek mlad

„Dok sam još odlazio na terenski rad, to jest do 81. g. mog života „objašnjava Vilhem Hilman, „moja žena je započela sa sistematskim proučavanjem Biblije. Ja sam svakog vikenda dolazio kući. Jednom sam ostao celu nedelju kod kuće i mogao sam da prisustvujem studiji koji su Jehovini svedoci provodili s njom. Studij je bio vrlo zanimljiv. Kasnije, kada više nisam bio zaposlen, redovno sam učestvovao kod proučavanja.

Tako sam saznao da je od početka Božja namera bila da čovek večno živi i nikada ne ostari. Oduševilo me je to da će Božje carstvo uskoro da ostvari tu prvobitnu nameru. Tada će da se ispune proročanstva, kao na primer proročanstvo iz Otkrivenja 21:4: „I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više, jer prvo prođe“.

U ’prvo’ što će proći ubraja se starost sa svim problemima i poteškoćama. Moja nada je bila ojačana, kad mi je bilo rečeno da ću jednom na samom sebi i kod drugih da doživim ispunjenje reči iz Jova 33:25: ’I pomladiće se telo njegovo kao u djeteta, i povratiće se na dane mladosti svoje.’

Korak po korak i Biblija je za mene postala verska knjiga. Do tada sam smatrao da je isključivo zanimljiva kao istorijska knjiga. Na kraju sam se krstio kao Jehovin svedok—tada sam imao preko 80 godina.

Kad se sretnem sa nekim od starih prijatelja, kažu mi da ne starim. A ja im kažem da su potpuno u pravu. Tada im objasnim razlog za to“.

Uzevši svoju Bibliju pokazao mi je stavke u Isaiji 40:30, 31: „Deca se more i sustaju i mladići padaju; ali koji se nadaju Jehovi dobijaju novu snagu, podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne more se.“

„Neka niko ne misli da je prestar da nauči nešto o Jehovi i nadi koju nam pruža“, rekao je. „To možeš da veruješ ’starom orlu’. Radi se o nadi večno stariti u Božjem novom poretku ali ipak večno ostati mlad.“

[Slika na 8. strani]

„Stari orao“ pored jednog od svojih prvih aviona. Sa svojih 94 godine i dalje svake godine leti jedrilicom

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„U vazdušnoj borbi oborio me je čuveni francuski avijatičar Vendrines“.

[Istaknuti tekst na 7. strani]

„Mladost sa svojim ciljevima i snovima je prošla za tako kratko vreme“.

[Istaknuti tekst na 9. strani]

Neizvesnost u pitanju: „Da li ću da dočekam sledeće proleće pa da opet čujem pevanje crvendaća“?

[Istaknuti tekst na 10. strani]

„Tako sam saznao da je od početka bila Božja namera da čovek večno živi i nikada ne ostari.“