Da li je krst stvarno hrišćanski simbol?

JEDAN se rimski vojskovođa pripremao za odlučujuću bitku, pa mu je, prema njegovom mišljenju, bila potrebna pomoć bogova. Izveštava se da je ugledao na nebu krst koji je svetleo s rečima: „U tom znaku ćeš pobediti“. Preuzeo je znak u svoju ratnu zastavu i otada je pobeđivao sve dok konačno godine 324. n. r. vr. nije postao vrhovni vladar Rimskog carstva.

Junak te čuvene priče je Konstantin Veliki. Od tog vremena „hrišćanska“ crkva postaje priznata religija u Rimskom carstvu. Naglo raste njen ugled, popularnost i moć, a krst postaje u isto vreme simbol hrišćanstva. Njime počinju ukrašavati crkve, podižu krstove po brežuljcima i brdima, na raskršćima i javnim mestima. Osim toga, ljudi ga postavljaju u privatnim stanovima, a milioni ga nose oko vrata.

Višestrukost i poreklo

Postoje mnogi različiti oblici krstova, od kojih su neki ovde nacrtani. Danas nailazimo u crkvama najčešće na latinski krst, jer se smatra da je Isus Hrist umro mučeničkom smrću na toj spravi za pogubljenje. Prilikom mnogih obreda i ceremonija koristi se doslovni krst, dok se u nekim drugim prilikama ljudi jednostavno krste, tako što jednim prstom ili rukom čine krst.

Ali, krst ne služi kao religiozni simbol tek od vremena hrišćanstva, nego je mnogo stariji, dakle nehrišćanskog je porekla. Za potvrdu toga neka nam posluži njegova upotreba u staroj Indiji. Na jednoj slici pronađenoj u pećini na Elefanti (ostrvo koje leži 10 km ispred Bombaja) može se videti krst iznad glave jednog lika, koji ubija decu. Na nekoj drugoj staroj indijskoj slici predočen je bog Krišna sa šest ruku, od kojih se na tri vidi krst.

Prilikom osvajačkih pohoda u Srednjoj i Južnoj Americi španski osvajači su na svoje veliko iznenađenje, na mnogim mestima nailazili na krst. u svojstvu religioznog simbola. Sabine Baring Gould piše u svojoj knjizi Curious Myths of the Middle Ages (Čudnovati mitovi u srednjem veku): „U državi Oaksaka (Meksiko) Španci su naišli na tri slobodno stojeća drvena krsta, koji su bili podignuti kao sveti simboli. . . I  Južnoj Americi krst se smatrao svetim simbolom, u Paragvaju takođe. U Peruu su Inke obožavali krst izrađen od kamena jaspisa. . . . Muiska u Kumani su verovali da krst. . . ima moć isterivanja zlih duhova, pa su zato stavljali novorođenčad ispod krsta.“

I u drugim delovima sveta obožavali su krst već u prastara vremena, pripisujući mu magičnu moć. U delu Cyclopædia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature čitamo: „Kod većine naroda starog veka srećemo krst kao sveti simbol, zato ih možemo označiti obožavaocima krsta. . . . Izgleda da je krst imao vrlo različita značenja. Ponekad je predočavao falus (upotrebljavao se kod kulta polnosti), a ponekad planetu Veneru.“

A kako je bilo sa prvim hrišćanima? Jesu li oni smatrali krst hrišćanskim simbolom?

Da li su hrišćani 1. veka upotrebljavali krst?

Iz knjige Records of Christianity saznajemo da u početku hrišćanstva krst nije bio upotrebljavan kao simbol. „Sam krst nije služio direktno kao crkveni ukras. . . . Najstariji simbol Hrista bio je riba (2. vek); na spoljnoj strani starih pećinskih grobova bio je prikazan kao dobri pastir (3. vek).“ J. Hol piše u svom Dictionary of Subjects & Symbols in Art: „Tek nakon priznavanja hrišćanstva od Konstantina Velikog, a posebno u 5. veku započelo se sa izrađivanjem krstova na sarkofazima (kamenim sanducima), lampama, ormarićima i ostalim predmetima“. Gospodin E. A. Wallis Budge piše u delu Amulets and Talismans: „Tek u 4. veku krst postaje istaknut simbol hrišćanstva“. Dakle, nema dokaza da su hrišćani 1. veka upotrebljavali krst kao simbol.

Interesantno je spomenuti da krst koji je Konstantin navodno ugledao na nebu i učinio ga svojim vojnim znakom, nije latinski krst, nego ovaj znak X sa R preko njega, koji neki stručnjaci smatraju simbolom kulta Sunca (Konstantin je bio obožavalac Boga sunca), ili kao Hristov monogram, kojeg čine velika početna slova imena „Hrist“ prema grčkoj abecedi Chi—Rho. Otada su taj krst često upotrebljavali kada su nehrišćanskim vojnim pohodima želeli da pripišu karakter pravednog rata, na primer u slučaju hrišćanskih ratova, kada su „vitezovi—krstaši“ radili mnoga sramotna dela.

Šta saznajemo iz Biblije?

Možda ćeš sada reći: „Ali, u mojoj Bibliji piše da je Isus bio razapet na krstu“. Tačno je da se reči „krst“ i „razapet na krstu“ nalaze u mnogim prevodima Biblije. Ali, kako glasi originalna reč, koju su upotrebljavali pisci Biblije? Oni su mesto na kojem je Isus umro označavali sa ksilon i stauros. U merodavnom delu Strong’s Exhaustive Concordance of the Bible, stauros je prvenstveno označen sa „greda ili stub“, a reč ksilon sa „drvo“ ili „tram“. U delu he New Bible Dictionary čitamo: „Grčka reč za ’krst’ (stauros, glagolski oblik stauro) znači u prvom redu uspravni stub ili greda, a u drugom redu stub kao sredstvo za pogubljenje“.

Latinska reč za predmet na kom je Isus umro jeste crux, što prema Livius—u, čuvenom rimskom istoričaru (59. pre n. r. vr. do 17. n. r. vr ) znači ustvari „stub“. Prema The Cyclopædia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature bio je crux simplex „samo uspravan stub bez poprečnih greda“ (Vidi dijagram).

Potvrdu za to nalazimo u dodatku br. 162 The Companion Bible, gde čitamo da reč stauros znači „uspravna greda ili stub“ na koji su klinovima prikovali zločinca osuđenog na pogubljenje. . . Nikada nije značila dva pod bilo kojim uglom zabijena komada drveta, nego uvek samo jedan komad.“ Na kraju se kaže: „Dakle, dokazano je da je Gospod bio pogubljen na jednom uspravnom stubu, a ne na dva pod bilo kojim uglom poprečno postavljena drveta“.

Kad znamo da je krst prastari paganski simbol, da je dokazano da Hrist nije umro na tradicionalnom krstu, i da prvi hrišćani nisu upotrebljavali krst kao simbol svoje vere, moramo doći do zaključka da krst u stvari nije hrišćanski simbol.

Kako ćeš postupiti?

Potrebna je hrabrost da se oslobodi širom sveta raširene religiozne tradicije, koja potiče iz davne paganske prošlosti. Novi svet prevod Svetog Pisma prednjači dobrim primerom, prevodeći reč stauros sa „mučenički stub“, a u glagol stauroo sa „podići na stub“, a ne na „krst“, odnosno „razapeti na krst“. Tako uz skupocenu žrtvu našeg Gospoda i otkupitelja ne prianja ništa pagansko.

Kako će to saznanje da deluje na tebe? Hoćeš li i dalje da obožavaš krst, ukrašavaš njime svoj stan, ili ga nosiš kao nakit? Da li ćeš se i dalje krstiti? Apostol Pavle je pozvao hrišćane da se „čuvaju od idolopoklonstva“ (1. Jovanova 5:21). Dakle, onaj ko želi da obožava Boga treba da pazi da ne bi obožavao idole od „srebra i zlata, delo ruku čovečjih“, da im ne bi pripisivao magičnu moć (Psalam 115:4, 8, 11).

S tim u vezi primerno su postupili Efežani, koji su uzeli k srcu ono što im je apostol Pavle propovedao; sakupili su stvari koje su ranije upotrebljavali, a što nije bilo u skladu s pravim hrišćanstvom „i spalili ih pred svima“ (Dela ap. 19:18, 19). Zašto da nam uopšte bude skupoceno oruđe odnosno predmet koji je navodno poslužio za pogubljenje Isusa Hrista? Zašto da ga obožavamo?

[Slike na 14. strani]

Papinski krst

Latinski krst

kruks simpleks ili stub

Andrijin krst

Grčki krst

Egipatski krst ili krst sa ušicom:

Keltski krst

Malteški krst

Tau krst

[Slika na 15. strani]

Crux simplex na jednoj ilustracnji u knjizi De Cruce Libri Tres III, rimsko—katoličkog naučnika Justusa Lispiusa