„Da li je moje dete hiperaktivno?“

Od dopisnika „Probudi se“ iz Australije

„Od samog rođenja ona spava samo po nekoliko sati i to veoma lagano; ružno sanja, vrišti u snu, udarajući svojom glavom o zid. Nju nije moguće zadržati ili zaustaviti ili milovati. Tokom noći ona vrišti i satima udara nogama. Lekar joj je dao sirup za spavanje, ali bez efekta.“ Tako jadikuje majka Diane, deteta kod kojeg je postavljena dijagnoza hiperaktivnosti a

Ona nastavlja: „Bilo je očigledno da je ona drugačija nego ostali, ali kada je krenula u školu, deca i učitelji su se žalili. Bila je svadljiva i veoma agresivna, uvek u paničnom strahu ako je samo malo bilo drugačije nego što ona želi, dotičući sve pored čega bi prolazila iznenada bi napadala drugu decu i povredila bi ih grebući ih ili štipajući. Učitelji su se žalili da se ona ne može skoncentrisati duže od samo nekoliko minuta. Kada se nalazila u lošem stanju, činilo se kao da je nešto iznutra teralo, da bi grebla i čupala samu sebe.“

Reči štampane naglašeno čine samo primer ponašanja koje se povezuje sa sindromom hiperaktivnosti, MVD (Minimal Brain Dysfunction — minimalna disfunkcija mozga), N—LD (Hyperkinesis-Learning Disability— Hiperkineza — nesposobnost učenja), SLD (Specific Learning Disability — Posebna nemoć učenja), ADD (Attention Deficit Disorder—Poremećaj nedostatka pažnje). Hiperkineza potiče iz novog latinskog i grčkog, hiper znači „preko“ ili „posebno“, a kinesis „kretnja“ ili „pokret“. Od toga pati oko 5 procenata školske dece, sa procenama visokim do 35% u nekim područjima. Zato bi mnogi zabrinuti roditelji hteli da znaju, da li je MOJE dete hiperaktivno?

Koji su simptomi?

Poznavanje nekih tipičnih simptoma hiperaktivnosti je od pomoći ako obratiš pažnju na neke tipične znake hiperaktivnosti (vidi okvir). Razmisli: Da li je tvoje dete stalno nemirno, da li se trese ili udara glavom ili ga se ne može umiriti? Da li je uobičajeno nezadovoljno, brzo razdražljivo ili izuzetno nespretno, bez osećaja za opasnost, ili je u stalno poremećenom odnosu sa drugom decom ne iz vidljivih razloga? Ima li teškoća sa spavanjem, da li pokazuje tegobe ili potpuno ispunjava zadatke? Da li je nesposobno da se koncentriše duže od nekoliko minuta? Da li ima naročite probleme sa učenjem? Da li ima, pre svega, prosečnu inteligenciju, a ipak je sa slabim rezultatima u školi?

Ukoliko se na tvoje dete može primeniti jedan ili više od ovih znakova, tada je moguće da je ono hiperaktivno dete. Postoje svakako i različiti stepeni hiperaktivnosti — neki su jedva zapaženi, dok su ostali teški ili jasno uočljivi.

Hiperaktivno? Ili nedostatak discipline?

Važna je opreznost pre nego što se dete proglasi hiperaktivnim; Roditelji bi trebalo ispitivanjem da utvrde da li su njihova deca nedoličnog ili prestupničkog ponašanja i tada im je dužnost što se njih tiče, da to ponašanje dovedu u red čvrsto, odlučno i na ljubazan način. Mnoga deca postaju nezadovoljna, razdražljiva, tvrdoglava i remete odnos sa drugima kada ne mogu da izvrše svoju volju. Jedan od najvećih svetskih autoriteta na području ljudskog ponašanja je rekao: „Bezumlje je privezano detetu na srce; prut kojim se kara ukloniće ga od njega“ (Pr. Sol. 22:15).

 Ali, kod hiperaktivnog deteta batine ne mogu uvek da budu rešenje i mogu u stvari da izazovu gore stanje, kao što jedan doktor kaže: „Njihovo ponašanje je van njihove kontrole.“ Prema tome reakcija na kažnjavanje može da bude drugačiji ključ zavisno od dečjeg stanja. Majka takvog deteta objašnjava: „Drugi ljudi dolaze i govore mi: ’Vaš sin je ovo uradio’, ’Vaš sin učinio je ono’, jednodušni stav među našim prijateljima bio je da mu nedostaju dobre batine. Koliko je to smešno! Siroto malo dete, koliko ih je on dobio, čudo je da ih je preživeo.“

Pokazuje se da hiperaktivna deca ne reaguju na vaspitne mere kao ostala deca, bez obzira da li je stega u obliku razumnog uveravanja, lišavanja nečeg ili telesnog kažnjavanja. Ona uporno nastavljaju da čine iste stvari neposredno posle vaspitne mere. To je lako otkriti ako roditelji imaju više dece i prema svima sprovode iste vaspitne mere. Tako disciplinske mere nisu nužan odgovor za hiperaktivno dete.

Predlog koji može da pomogne i onima koji imaju samo jedno dete da razluče da li je njihovo dete hiperaktivno ili mu samo treba vaspitanje je ovaj: Ostavi svoje dete samo jedan dan kod prijatelja, možda kod majke koja ima više dece, a posle je zamoli za pošten komentar. Ponekad su deca koja su kod kuće sa majkom prava nevolja, pokazuju začuđujuću saradnju i poslušnost kada dođu na mesto sa čvrstim ali ljubaznim odnosom. Ukoliko je to slučaj, čini se da tvoje dete neće biti hiperaktivno. Možda njemu treba samo čvrsto ali ljubazno vaspitanje.

Da li ishrana ima neku ulogu?

Ukoliko nakon poštene procene vaspitanja još uvek osećaš da tvoje dete može da bude hiperaktivno, neki doktori predlažu da može da koristi promena njegove ishrane. Ta promena u ishrani, na koju je nedavno ukazao dr  Ben Fajngold, temelji se na teoriji da je hiperaktivnost rezultat uzimanja izvesnih tvari u ishrani — nekih prirodnih, nekih veštačkih — te se pretpostavlja da donose tegobe kod oko 50 procenata hnperaktivnih ljudi. U suštini, te tvari su otrovne samo nekim osobama i mogu da ometaju izvesne funkcije mozga koje su odgovorne za ponašanje.

Prema istraživanjima dr Fajngolda, krivac se našao u nekom voću i povrću u njihovom prirodnom stanju i takođe sada još ozbiljnije u veštački obojenoj i začinjenoj hrani. Na taj način preporučena dijeta za hiperaktivne ljude složena je tako da se odstrane mogući štetni sastojci koji bi bili odgovorni za izazivanje hiperaktivnog ponašanja. Izveštaji pokazuju da su neki roditelji imali dobre rezultate s tom metodom. Ali, dr Fajngold tvrdi da dijeta može da pomogne kod oko 50 procenata hiperaktivnih ljudi.

Otvoreni izveštaj u pogledu Diane je slučaj gde je primenjena metoda dijetom. Nakon što je govorila o lekarskoj dijagnozi Dianinog hiperaktivnog stanja, njena majka nastavlja: „Pre četiri godine razgovarali smo o Fajngoldovoj dijeti. To je teško kontrolisati, ali smo videli razliku. Tokom prošle godine kod nje je nastupila velika promena. Mnogo je mirnija, može da sedi i čita ili radi oko jedan sat. I sa drugom decom može lepo da se igra, može da se skoncentriše i ne reaguje bolesno na razna uznemirenja. Ona je mnogo strpljivija.“

Kako deluje šećer?

U vezi sa dijetom, našlo se da deca sa znakovima hiperaktivnosti, kao što su: umor, napetost, razdražljivost, brže zamaranje, nervoza, osećajna neravnoteža i nekontrolisano ponašanje, mogu da pate, čak neznatno, od hipoglikemije ili niskog šećera u krvi. Nedostatak glukoze obično se pripisuje ekscesu insulina koji pokreće glukozu iz krvi brže nego što se može nadoknaditi, Funkcija mozga zavisi od neprestanog snabdevanja glukozom iz krvi. Hipoglikemija šteti delovanju mozga i zato je rezultat toga poremećaj ponašanja. Želja za ugljeno—hidratima, slatkišima, može ukazivati na nizak šećer u krvi.

Ta hipoglikemička dijeta eliminiše ne samo veštačke boje i začine nego najviše šećer, posebno šećer od trske. Šećer je opasan za hipoglikemičke osobe, obzirom da uzrokuje brzi rast šećera u krvi, a to izaziva oslobađanje prevelikih količina insulina da bi to izjednačio. Dr Allan Cott u članku „Lečenje nesposobnosti učenja“ u pogledu toga zauzima stav: „Opšte je zapažanje istraživača koji procenjuju stanje dečije prehrane da ona troše hranu koja je najbogatija šećerom, bombonama, slatkišima tj. koja je priređena sa šećerom. Uklanjanje takve hrane dovodi do dramatičnog smanjenja hiperaktivnosti.“ Neki medicinski autoriteti savetuju da hrana i piće zasnovano na šećeru nije preporučljivo za hiperaktivnu decu.

Uzmimo slučaj četvorogodišnje Beki — bila je nemirna, razdražljiva, i nezadovoljna, posebno pri kraju dana. Njenoj majci savetovana je dijeta bez šećera i ona izveštava: „Učinjena je veća kontrola saradnje roditelja nego deteta. Ali je vredeo napredak da se dobije sretna, smirena kći. To je koristilo celoj porodici! Sam prestanak potrošnje šećera pomogao je ponašanju mojoj kćerki.“

Zagađivanje okoline — još jedan uzrok?

Britanski medicinski časopis The Lancet — navodi: „Čini se razumnim zaključiti... da podizanje količine olova (nije neophodno u toksičnom obimu) koje deluje na duži period može biti odgovorno za minimalna oštećenja mozga i izraziti se kao sindrom hiperaktivnosti.“ Kasniji nalazi su to i dokazali.

Prema tome, zagađivanje okoline, posebno visokim koncentracijama olova u atmosferi prvenstveno kroz izduvne cevi teških motornih vozila, može da prouzrokuje porast broja hiperaktivne dece u našim gradovima.

Da li mogu događaji pre rođenja i sam porođaj da prouzrokuju hiperaktivnost?

Postoje deca koja ne reaguju na dijetalne mere. Zato treba potražiti drugi razlog osim onih o kojima smo već diskutovali. Autor knjige Život pre rođenja Ashley Montagu, izveštava o odlučujućem karakteru razvoja pojedinca: „Život počinje ne sa rođenjem, nego sa začećem. To znači da dete koje se razvija nije živo samo u smislu da je sačinjeno od žive materije, nego takođe u smislu da se od trenutka njegovog začeća stvari događaju njemu. . . . Događaji se odigravaju pre njegovog rođenja i njegove reakcije na njih uticaće na njega do kraja života.“ Tokom prva tri meseca nakon začeća kada su veliki organi u formiranju, osećaji majke, kao strah ili neuobičajeni stresovi i napetost, mogu da utiču na fizički razvoj deteta.

Početni porođajni događaji novorođenčeta treba takođe da se uzmu u obzir kao važan faktor hiperaktivnosti. Jedan naučni istraživač piše: „Postoji rizik za fetus (plod) u trenucima vrhunaca bolova. Rođenje je najopasniji dogaćaj kojem se neko lično može ikada izložiti.“ Komplikacije i rizici rođenja povezani su sa hipoksijom, nedovoljnom snabdevenošću kiseonikom, koja se smatra odgovornom za mnoge nežne neurotske posledice, koje se mogu odraziti kasnije u životu kada je osoba izložena naknadnom stresu.

Ali, da li su lekovi odgovor na minimalna oštećenja mozga vezana uz prenatalne stresove (tokom trudnoće) ili nedostatak kiseonika prilikom porođaja? Istina je da se stimulativna sredstva koriste u kontroli teških slučajeva hiperaktivnosti. U vezi lečenja hiperaktivnosti lekovima, američki savetodavni skup od 15 specijalista „složio se da medikamenti ne ’leče’ stanje, ali da dete može da postane pristupačnije za vaspitanje i napore učenja.“ Ali, oni takođe zaključuju da „sedativni lekovi koriste samo u nekako polovini do dve trećine slučajeva u kojima je upotreba medikamenata opravdana.“ Sa druge strane, psiholog James Swanson upozorava da 40% onih sa hiperkinezom uopšte ne treba da troše lekove. Zato roditelji treba da budu oprezni u prihvatanju lečenja lekovima, obzirom da to nije lečenje hiperaktivnosti. Roditelj, čiji je sin pre šest meseci bio na terapiji lekovima, a sada je na restriktivnoj dijeti, kaže: „Uvideli smo da lekovi nisu čarobni štap za razvijanje Ričardove sposobnosti učenja. Ono što se tražilo bilo je žrtvovati naše vreme da mu pomognemo.“

Terapija ponašanja, sa isticanjem hrabrenja, pohvala i nagrada kada je postignut umeren cilj, može sporije ali sa više rezultata i trajno pomoći hiperaktivnoj deci. Neophodna je izgrađujuća porodična atmosfera i dosledan stav roditelja. Koliko je samo važna duboka ljubav za decu koja trpe, čak bez ikakve terapije uspeh će biti neminovan.

Da li možemo na kraju da odgovorimo da li je tvoje dete hiperaktivno? Ono može biti zdravo. Ali, pre svega proveri da li nije navodna hiperaktivnost u stvari nedostatak discipline. Pokušaj čvrstim, doslednim vaspitanjem u ljubaznoj, jedinstvenoj kućnoj atmosferi. Tada tvoje dete sigurno neće živeti na usoljenoj hrani i neće jesti veštački obojenu, začinjenu i jako zašećerenu hranu. Ukoliko ove metode iznevere, daljnja medicinska ispitivanja mogu da budu potrebna da se utvrdi tačan uzrok hiperaktivnosti tvog deteta.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 27. strani]

Da li je tvoje dete hiperaktivno ili treba disciplinu?

 [Okvir na 28. strani]

NEKI SIMPTOMI HIPERAKTIVNOSTI

1. Neprestano kretanje i vrpoljenje; tokom ranog detinjstva trese dečji krevetić i udara glavom.

2. Nepredviđeno ponašanje; lako postaje nezadovoljno, ima velike zahteve.

3 Teškoće sa uspavljivanjem; lagani san, ružni snovi.

4. Ograničena koncentracija za bilo koju aktivnost.

5. Agresivnost i poremećaj odnosa sa drugima; hoće da dira sve i svakoga.

6. Tvrdoglavo čak u aktivnostima kojima ozleđuje samo sebe; i nakon vaspitne mere može ponovo isto to da radi.

7. Grize nokte; dere kožu; grebe samog sebe.

8. Protivdruštvena naginjanja — laganje, krađa, ratobornost, neposlušnost, odustajanje, psovanje.

9. Nemoguće je kontrolisati njegov način ponašanja.

(Ovaj vodič zasniva se na The Feingold Handbook)

[Slika na 27. strani]

Stresovi tokom trudnoće i porođaja mogu da uzrokuju hiperaktivnost deteta