Da li može ekumenski savet crkava da ujedini svet?

PREKO devetsto delegata sakupilo se jula 1983. godine na terenu univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru (Kanada).Ti predstavnici oko 300 protestantskih, ortodoksnih i anglikanskih crkava a ukupno preko 400 miliona članova, došli su iz celog sveta. Bili su prisutni i poslanici rimokatoličke crkve, islama, Jevreja i severnoameričkih Indijanaca, iako oni ne pripadaju ekumenskom savetu.

Ta skupština crkava je osamnaest dana diskutovala o svemu mogućem, od atomskog naoružanja do pripremanja hrane za decu. Držana su predavanja, ispitivana i sastavljana objašnjenja o budućoj taktici, bilo je u međuvremenu pozorišnih predstava, priredbi, igara i koncerata. A sve se to odvijalo pod motom crkvene konferencije „Isus Hrist — život sveta“.

Od tog se zasedanja mnogo očekivalo. U uvodnom članku časopisa San, koji izlazi u u Vankuveru bilo je spomenuto kako se Glavna skupština održava u „kritičnom vremenu religiozne istorije“. Bilo je objašnjeno: „Mogućnost da se ugasi život celog čovečanstva nije nikada bila tako očigledna, nikada nisu toliki ljudi živeli u strahu pred tom. mogućnošću.“ Mnogi se očigledno nadaju da će crkve doprineti svoj deo u sprečavanju takve katastrofe. Neki govornik ekumenskog saveta crkava (ESC) je rekao predstavnicima štampe da će „glavna tema većanja biti atomsko razoružanje i napori crkve da se uspostavi mir“.

Sklad i nesklad

Ali, uskoro se na neugodan način pokazalo da je ESC sve drugo samo ne posrednik mira. Delegati su se prepirali oko pitanja šta će biti glavna tema zasedanja. Moto „Isus Hrist — život sveta“ zasenila je žestoka debata o političkim pitanjima. Delegati zemalja takozvanog trećeg sveta tražili su da se raspravlja o pitanjima ljudskih prava, a ne o atomskom naoružanju. Zato je autoru proklamacije Glavne skupštine pao u dužnost težak zadatak da udovolji i jednom i drugom stanovištu.

Prema pisanju novina Gloub end Mejl nejedinstvo je takođe izazvala tendencija ESC „da osudi ponašanje zapadnih država. . ., dok je o državama istočnog bloka izgovorena jedva neka reč kritike“. Ono što je ESC rekao o mešanju SAD u stvari zemalja Latinske Amerike, neki su shvatili kao vrlo oštru kritiku. Za razliku od toga, ESC bio je značajno suzdržan po pitanju zauzimanja Avganistana od strane SSSR—a. Generalni sekretar ESC Filip Poter smatrao je da bi otvorena kritika izražena prema politici Sovjetskog Saveza mogla ugroziti odnos ESC prema sovjetskoj vladi, koja je dozvolila ruskoj ortodoksnoj crkvi da postane član ESC. U uvodnom članku novina Pravins (Vankuver) ta politika je označena „dvostrukim moralom“.

„Ozbiljna prepreka“

Ali, delegati nisu bili nejedinstveni samo u političkim pitanjima. „Žene nisu spremne još jednom da čekaju na pravdu stotinu godina“, rekla je Džejn Skus, potpredsedavajući centralnog odbora ekumenskog saveta crkava. Ona se osvrnula na „vrući led“ zaređivanja žena, tvrdeći da će žene u gomilama napuštati crkve, ukoliko se uskoro ne prizna žensko sveštenstvo. Ali, za ekumenski savet crkava to je osetljivi problem, jer su ortodoksi, katolici, anglikanci  i neke druge grupe evangelista žestoko protiv zaređivanja žena, te postoji velika verovatnost da oni neće promeniti svoje gledište. Prema rečima anglikanskog biskupa od Kenterberija, Roberta Runsia, to je pitanje „ozbiljna prepreka jedinstvu crkava“.

U određenim krugovima vlada bojazan da bi težnja za jedinstvom mogla dovesti do napuštanja, odnosno žrtvovanja određenih nauka. Delegati koji su u nekim diskusijama uočili pravac prema „univerzalnosti“ zabrinuto su izjavili da Isus Hrist kao „jedini spasitelj“ ne sme da vlada. Neki novinar je čak upitao: „Kako učesnici u diskusiji mogu dovesti interkonfesionalni dijalog u sklad sa Isusovim rečima da je on put, istina i život?“

Da li su crkve protiv rata?

No, uprkos svemu delegati su se saglasno založili za zamrzavanje atomskog oružja. Savet je čak preporučio članovima crkava da „podupru one koji na temelju svoje savesti odbijaju da sudeluju u ratu ili u pripremama za rat, te da „ispitaju ’moguće nenasilne oblike protesta’, kao i ’Neposlušnost civila’“. Time su crkve, izgleda, učinile iznenađujuću prekretnicu, jer prema rečima savetnika ESC Dirk—a Maldera, njihova istorija izveštava „beskrajno mnogo o ratovima

i masovnom ubijanju naroda“. On je dodao kako je „religija još uvek ulje koje se izliva na vatru svih sukoba u svetu“. Zato ostaje otvoreno pitanje u kojoj će se meri, posebno u ratnim vremenima, crkve pridržavati izjave ESC.

To izmenjeno držanje po pitanju rata moglo bi se na ESC odraziti kao bumerang, jer bi to moglo ugroziti dosadašnji dobar odnos između religije i svetovnih vlasti. U uvodnom članku novina San moglo se pročitati: „Nova aktivnost crkava vodi prema sukobu, koje moderno društvo nastoji izbeći svim sredstvima: (prema sukobu) između crkve i države“.

Da li su jedinstveni u religioznim pitanjima?

Sve to jasno pokazuje da ESC ovladavaju politička i svetovna pitanja, koja ga razjedinjuju. Ali, kako je sa konvergencijom iz Lime, koja je dovela do u početku spomenutog ekumenskog bogoslužja? Jedan katolički istoričar je označio tu konvergenciju (usaglašavanje mišljenja) „nečim najznačajnijim za napredak na putu ujedinjenja crkava“. Nadbiskup od Kenterberija, Robert Runsi, koji je vodio ekumensku službu Božju, rekao je takođe da ona ukazuje na „pravo hrišćansko jedinstvo“.

Da li je to zaista slučaj? U komisiji odgovornoj za liturgiju u Limi bili su zastupljeni protestantski, ortodoksni, anglikanski i katolički teolozi. Ali, prilikom svečanog uvođenja nove liturgije u Vankuveru, ortodoksi i katolici su odbili da uzmu pričest. Zašto? Jer im nauka njihove crkve zabranjuje da prime pričest od bilo koga  drugog, osim od njihovih sveštenika. Konvergencija iz Lime nije rešila ni ostale probleme, koji su se isprečili na putu ujedinjenja crkava, kao što su na primer apostolsko nasledstvo i nepogrešivost pape.

Iako je ekumensko (sveopšte) bogoslužje, kojom su prilikom svi prisutni zajednički pevali i molili, bio uzbudljiv doživljaj, provalija nastala u vreme Reformacije danas je dublja nego ikada ranije. S tim u vezi odgovarajuće piše jedan kolumnist: „Obzirom da se crkve svađaju oko tolikih stvari, kako možemo imati poverenja u to da nam one mogu objasniti koji je ispravan odnos čoveka prema Bogu, ili da bi same mogle razviti takav odnos?“

Dakle, Glavnu skupštinu u Vankuveru možemo svrstati na listu ljudskih promašaja. Budući da žele da deluju preko političkih sistema kod crkava se pojavljuje ista pokvarenost i rascepi, što je sve dovelo svet na ivicu propasti. Iz Biblije saznajemo da dolazi vreme kada političke sile neće više trpeti mešanje religije u politiku, pa će preduzeti energične korake, da bi zauvek sprečile njihov uticaj (Otkrivenje, 17. glava).

Ne samo da ljudima ne polazi za rukom da ujedine crkve, nego tom jedinstvu ne doprinose ni nastojanja da se ubrza objavljivanje jevanđelja u svetu. O tome će biti govora u sledećem članku.

[Istaknuti tekst na 5. strani]

„Obzirom da se crkve svađaju oko tolikih stvari, kako možemo imati poverenja u to da nam one mogu objasniti koji je ispravan odnos čoveka prema Bogu, ili da bi same mogle razviti takav odnos?“ (D. Pravins, Vankuver, Kanada, 28. juli 1983.).

[Slika na 5. strani]

Zaređenje žena — sporno pitanje, pitanje koje izaziva rasprave