Da li mogu crkve da ujedine svet?
Da li mogu crkve da ujedine svet?
„Oče naš koji jesi na nebesima, neka se sveti ime tvoje“, mrmljalo je mnoštvo ove reči poznate skoro svakom đaku. One su toliko često ponavljane, izgovarane i pevane da su se neizbrisivo urezale u misli miliona ljudi. Ali, ovom prilikom su, izgleda, posebno dirale srca prisutnih.
Pre svega treba to pripisati činjenici da je 3.500 osoba, koje su se sakupile na bogoslužje pod šarenim šatorom, poticalo iz različitih nacija i naroda. Svako je molio na svom maternjem jeziku, pa je taj jezični metež naveo jednog od prisutnih da prošapuće: „Mi govorimo raznim jezicima“. Ali, možda je u svemu tome najznačajnija činjenica da to nisu bili pripadnici iste veroispovesti. Tako su se molili zajedno anglikanci, luterani, metodisti, pa čak i katolici.
Preduslov za to besprimerno bogoslužje pod šatorom je „Lima liturgija“, teološki kompromis postignut nekoliko meseci ranije. a Zato su sada, prisustvujući zajedničkoj pričesti članovi raznih „hrišćanskih“ crkava savladali ono što ih je vekovima razdvajalo. Iako su, doduše, pripadnici rimokatoličke crkve i ortodoksnih crkava odbili da sudeluju sa drugima na zajedničkoj pričesti, ipak su na molitvi i pevanju bili prisutni i zastupnici tih crkava. Mnoge je duboko dirnula činjenica što čuju da se moli Oče naš na toliko jezika. Neki su plakali, drugi su se grlili i ljubili. Izgledalo je na trenutak da rasa, boja kože, religiozne ili političke suprotnosti ne igraju nikakvu ulogu.
Mnogi smatraju to bogoslužje vrhuncem Glavne skupštine Ekumenskog saveta crkava (ESC), koja je zasedala u Vankuveru (Kanada) u periodu od 24. jula do 10. avgusta 1983. godine. Neki ga smatraju zračkom nade, pretečom konačne pobede pokreta za ujedinjenje hrišćanskih crkava, a mnogi pak „novim danom Duhova“. Ali, veliko je pitanje „Da li će iz toga proizaći nešto veće?“, jer je poznato da je religija vekovima bila razjedinjavajuća snaga. Ako uspe crkvama da savladaju sve što ih je vekovima međusobno razdvajalo, zar ne bi to moglo da dovede do ujedinjenja svih naroda?
Jedva da postoji neki razuman čovek, koji ne bi smatrao ujedinjenje čovečanstva najpoželjnijim ciljem. Međutim, postizanje tog cilja izgleda vrlo neverovatnim, jer postoji opasnost da sva ljudska nastojanja usmerena u tom pravcu promaše zbog vekovima stare mržnje, nepoverenja i sumnje. Ali, da li može da bude da crkve otvaraju sada put ka svetskoj kooperaciji? Zar nije nezamislivo da bi političke voće popustile jakom pritisku ujedinjene crkve i prekinule svoju samoubilačku trku u naoružavanju?
U kojoj su meri već uspela nastojanja crkava da se ujedine? Pozabavimo se sada malo pobliže Glavnom skupštinom ekumenskog saveta crkava, koja je zasedala prošle godine.
[Fusnota]
a Liturgija je tako imenovana po jednoj konferenciji komisije ESC za veru i crkveni ustav, koja je 1982. zasedala u Limi (Peru), a kojoj su prisustvovali protestantski, ortodoksni i katolički teolozi. Na istoj je konferenciji usvojen ,,Lima papir“, nazvan takođe konvergencijom, odnosno izražavanjem težnje za istim ciljem po pitanju ,,krštenja, pričesti i službe“, koji prema pisanju Nju Jork Tajms—a ,,predočava nekim crkvama potrebu priznavanja da je moguće različito osmatranje tema kao što su krštenje, pričest i zaređenje.“