Reformacija — može li se premostiti provalija?

I ako je Nemačka, domovina Martina Lutera danas politički podeljena na Nemačku Demokratsku Republiku i Saveznu Republiku Nemačku, bio je u jednoj i drugoj, godine 1983. u takozvanoj Luterovoj godini, proslavljen 500. rođendan tog reformatora.

Godine 1530. nekoliko godina nakon početka Reformacije car Karlo V, kome su pretili Turci, sazvao je državni sabor sa težnjom da sačuva crkveno jedinstvo u svom carstvu. Da bi većali o toj stvari sakupili su se iste godine u Augsburgu knezovi izbornici, knezovi i državni stalež evangelističke i katoličke religije.

Tom prilikom su Luterove pristaše predložile opsežno versko pismo, sastavljeno na način koji nije vređao katolike. To pismo poznato kao augsburška veroispovest igra sve do danas značajnu ulogu kao temelj protestantizma. U veroispovesti su prihvaćeni verski stavovi koje zastupaju kako luterani,  tako i katolici, na primer nauka o trojednom Bogu, dok je većina zloupotreba u katoličkoj crkvi, kojima protestanti prigovaraju, ostala nespomenuta. Protestanti su tražili samo neznatne reforme, na primer da se sveštenicima dozvoli ženidba, zatim da se pričest nudi u oba oblika — u obliku hleba i vina.

Ali car i katolički stalež odbijaju da prihvate tu veroispovest i tako rasprava ne dovodi do ujedinjenja.

Da li je sada vreme za promenu?

Godine 1980. u kojoj se slavio 450. jubilej augsburške veroispovesti upriličen je susret predstavnika evangelističke crkve i pape, koji se u to vreme nalazio u Nemačkoj. Neposredno pre toga pojavio se komentar o augsburškoj veroispovesti, kojeg su zajednički sastavili luteranski i katolički teolozi, a u kom je između ostalog pisalo da „namera veroispovesti nije samo potvrđivanje zajedničke katoličke vere, nego da se sadržaj izjava veroispovesti u velikoj meri zaista shvati kao izraz katoličanstva“. Da li će nakon 450 godina razdvojenosti stvarno biti moguće ponovo uspostaviti jedinstvo?

Reči koje je papa izgovorio prilikom susreta sa predstavnicima evangelističke crkve zvučale su veoma obećavajuće. On je objasnio: Da verujemo u to zajedništvo i da ga priznajemo, mi postajemo uvek iznova svesni pri sećanju na Konfesio Augustana (latinski naziv za augsburšku veroispovest) kao i prilikom bezbrojnih kontakata.“ Ali, o prihvatanju veroispovesti nije uopšte bilo govora. Umesto toga, rečeno je da treba imenovati zajedničku komisiju, koja će ispitati mogućnost obnavljanja jedinstva. Zato je za pristaše ekumenske stvari sastanak bio veliko razočarenje.

„Iako su neki gajili velike nade, 450. jubilej augsburške veroispovesti nije urodio plodom, da bude priznat od strane Rima“, pisao je neki naučnik jezuitskog reda.„Jedan je ogledni balon pao na zemlju“.

Ni činjenica bez presedana, naime da je papa Jovan Pavle II prošlog „decembra posetio jednu evangelističko—luteransku opštinu u Rimu, ne može se smatrati kao dokaz da će u dogledno vreme doći do pomirenja. Papa je u svom govoru objasnio: „Mi težimo za jedinstvom i nastojimo ga postići, ne dajući se obeshrabriti teškoćama“.

Na jednu od teškoća ukazao je dekan Majer, sveštenik ove evangelističko—luteranske opštine kada je, kako je javljeno, u nekoliko navrata naglasio da papina poseta ne znači ni na koji način priznavanje papinskog autoriteta.

Jedinstvo, po koju cenu?

Ti si možda poput mnogih drugih žalostan zbog toga što je hrišćanstvo podeljeno. Čak ako i nisi evangelista ili katolik, možda si razočaran zato što evangelisti i katolici ne mogu da savladaju prepreke koje ih razjedinjuju. Zar Biblija ne opominje hrišćane da „svi budu jedinstveni u govoru i da budu primerno sjedinjeni u istom razumu i istim mislima“? (1. Kor. 1:10).

To nas navodi na jedno posebno važno pitanje: Šta mora biti temelj hrišćanskog jedinstva? Katolici kažu da je jedinstvo moguće ostvariti priznavanjem crkvenih nauka. Mnoge protestantske denominacije tvrde nešto slično, samo sa razlikom što one traže prihvatanje njihovih verskih nauka izloženih u augsburškoj veroispovesti, kao i priznavanje njihovog sveštenstva.

Naravno, moguće je iznuditi jedinstvo na temelju od ljudi formulisanih nauka. Ali,  šta ako su ti nesavršeni ljudi u zabludi što se tiče osnovnih, posebno važnih hrišćanskih verskih nauka? Od kakve bi koristi bilo takvo jedinstvo? Da li bi bilo dopadljivo Bogu? Kako bi to mogao da bude slučaj, kada je Isus objasnio da Boga treba obožavati „duhom i istinom“ (Jovan 4:23, 24). Iako su fariseji prvog veka bili ujedinjeni u veri Isus im je rekao da je uzaludno njihovo obožavanje „jer naučavaju ljudske zapovesti“ (Matej 15:9, NS).

Svi hrišćani moraju da budu ujedinjeni u veri, ali i njihove nauke moraju odgovarati istini. Žrtvovati istinu samo zato da bi se ujedinile različite crkve, bila bi previsoka cena. Gde se može naći istina? Ne u crkvenim verskim naukama, nego u Reči Božjoj. To je potvrdio Isus u jednoj molitvi, rekavši svome ocu: „Tvoja Reč je istina“ (Jovan 17:17). Apostol Pavle je izrazio te misli sledećim rečima: „Sve pismo je nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti“ (2. Tim. 3:16, NS). Norma za religioznu istinu može za hrišćane biti samo Reč Božja, Biblija.

Istina i augsburška veroispovest

Šta pokazuje upoređivanje augsburške veroispovesti i Biblije? Može li ta veroispovest da posluži kao temelj hrišćanskog jedinstva? Da vidimo.

U članku „O Bogu“ kaže se u augsburškoj veroispovesti da „postoji jedno jedino božansko biće, nazvano Bog, da je ono zaista Bog, ali da su u tom jednom božanskom biću tri osobe, od kojih je svaka jednako moćna, jednako večna; Bog Otac, Bog Sin, Bog sveti duh.“ Ali, Biblija pokazuje da je Isus, Sin jasno priznao: „Otac je veći nego ja“ (Jovan 14:28, NS). Isus je takođe rekao: „Sin ne može ništa činiti sam po svojoj volji, nego samo ono što vidi da čini Otac“. To objašnjava njegovu podložnost svom nebeskom Ocu, Jehovi Bogu (Jovan 5:19, NS).

U članku 9 augsburške veroispovesti čitamo: „Treba krštavati i decu“. Iz Biblije proizlazi naprotiv da treba biti krštena samo osoba dovoljno stara da postane Isusov učenik (Matej 28:19; Rimlj. 10:13, 14).

U članku 16 se objašnjava: „Hrišćanima nije greh sudelovanje u... legitimnim ratovima“. Ali, Isus je rekao: „Moje Kraljevstvo nije deo ovoga sveta. Kad bi moje Kraljevstvo bilo deo ovoga svega, moji bi se pratioci borili da ne budem predan Jevrejima“ (Jovan 18:36, NS). Rekao je takođe opominjući: „Vrati mač svoj u korice, jer svi koji se mača hvataju poginuće od mača“ (Matej 26:52, NS).

Osim toga, augsburška veroispovest sadrži i nebiblijsku nauku o paklenoj vatri. U članku 17 čitamo da će Isus Hrist osuditi „bezbožne ljude... i đavola na pakao i večnu kaznu“. Ali, u Bibliji stoji: „Plata za greh je smrt“ — a ne večne muke (Rimlj. 6:23). Biblija jasno pokazuje da umrli ne mogu biti mučeni, jer oni „nisu ničega svesni“ (Prop. 9:5, NS).

Činjenica je da je u augsburšku veroispovest uzeta većina nauka srednjevekovne rimokatoličke crkve. Danas priznaju mnogi katolički i protestantski naučnici da te nauke nije moguće naći u Bibliji. Formulacija je imala za cilj da olakša katolicima 16. veka prihvatanje te veroispovesti; ali danas je ona nesiguran temelj hrišćanskog jedinstva.

Može li se premostiti provalija prouzrokovana reformacijom? Još je važnije pitanje; Da li treba da bude premoštena? Ako se budu katolici i protestanti i dalje čvrsto držali nebiblijskih nauka, pokušaj ulepšavanja razlika između obe grupe neće ništa pomoći. Danas postoji duboka provalija između svih tih „hrišćanskih“ konfesija i Reči Božje Biblije. Ona ne može biti premošćena, jer se sukob ne može rešiti kompromisom. Zato se čitaocu Biblije preporučuje u Otkrivenju 18:4: „Izađite iz nje, narode moj.“