Zašto nisam više sveštenik?

ispričao Ferdinando Piančentini

„Život je kratak, smrt nas vreba, nepoznat je samo čas.

Šta će biti od mene ako dušu svoju zgubim?. . .

„Naš je život kratak, beskrajna je samo večnost.“

OVA jednostavna crkvena pesma, koju nas je učio mesni paroh pobudila je u meni želju da budem bogobojazan i da večno živim, iako sam tada bio star tek 13 godina. Podstaknut od dvojice svojih prijatelja, koji su imali isto gledište, odlučio sam da postanem sveštenik.

Rodio sam se 8. januara 1925. u Kasoli, jednom malom planinskom selu nedaleko od Montefiorina u provinciji Modena (Italija). Moji roditelji koji su pripadali srednjem staležu imali su osam dečaka, ja sam bio peti. Otac, građevinski preduzimač nije želeo da postanem sveštenik. Za razliku od njega, jedna od mojih sestara, koja je bila revni član katoličke akcije, a kasnije je postala kaluđerica (što je još i sada) hrabrila me na to.

Život u bogosloviji

U oktobru 1938. stupio sam u bogosloviju za dečake u Fiumalbo, jednom mestu u Apepinima, nedaleko od Modene. Kasnije sam bio u Velikoj bogosloviji u Modeni. Možda bi neko od čitalaca želeo da sazna nešto o životu u jednoj takvoj bogosloviji.

Sve je tamo bilo regulisano zvonom, a dobri učenici bogoslovije su slušali. Oko 6,30 oglasilo se zvono, a tada je sveštenik zadužen za nadgledanje palio svetlo u spavaćoj sobi. Prema propisu trebalo se ujutro oblačiti ispod čaršava, a naveče opet skidati pod čaršavom.

Usledilo je spremanje kreveta, a kada je ponovo zazvonilo, odlazili smo u kapelu na jutarnju molitvu. Ona se sastojala od samo nekoliko rečenica, koje smo kad su bile pročitane, zajednički ponavljali posebnim ritmom. Na kraju smo morali pola sata da razmišljamo; potom se čitala misa, a zatim smo doručkovali. Nakon toga počinjala je nastava uz pauze i na kraju šetnja.

Pre večere čitalo se iz jedne knjige o asketizmu, nakon toga molili smo krunicu i Zdravo Marija. Po završetku večere i male pauze, odlazili smo ponovo u kapelu na molitvu i ispitivanje savesti. Tek nakon toga išli smo na spavanje.

Mi učenici bogoslovije nismo se nikada smeli oslovljavati sa ti, nego uljudno sa vi. Bilo nam je takođe zabranjeno da razgovaramo sa učenicima bogoslovije iz neke od susednih soba, nismo smeli dotaknuti drugog učenika. Nije nam na primer bilo dozvoljeno da se rukujemo ili da položimo ruku na nečije rame. Kada smo otišli kući na raspust nismo smeli da izlazimo sa nijednom devojkom, čak ni sa svojom sestrom.

Strah od pakla ili ljubav prema Bogu?

Prve godine boravka u bogosloviji bio sam sasvim obuzet željom da se očistim od greha, koje sam počinio kao dete. Zato sam se često ispovedao. Ali, moram priznati da je pogonska snaga bila više strah pred paklom, nego ljubav prema Bogu. Taj strah u meni bio je pothranjivan svakodnevnim obaveznim razmišljanjem na temelju knjige Apparcchio alla morte (Priprema za smrt) od svetog Alfonsa Maria od Liguori). Određene tekstove iz te knjige nisam mogao nikako da odstranim iz svojih misli, posebno reči XXVI osmatranja:

„Bog je stvorio pakao s izričitom svrhom da muči prokletnike. Oni će biti uronjeni u vatru, kao riba u vodu, ali ne samo da ih vatra okružuje, nego ona prodire u njihovu unutrašnjost, te se muče. Telo im se pretvara u plamen, tako da im gori utroba, srce u grudima, mozak u glavi, krv u žilama, pa čak i srž u kostima; svaki prokletnik pretvara se u ognjenu peć“.

Nije teško shvatiti da me pomisao na večne paklene muke, dan i noć mučila. Pokušaj da se staviš u položaj posebno osetljivog mladića, kojeg se stalno plašilo sa Bogom koji više liči na tiranina, nego na ljubaznog oca. Bio sam zbunjen, bilo je čak trenutaka kada sam sumnjao u postojanje Boga. Kada sam se obratio svom pretpostavljenom rekao mi je: „Sine, to je kušnja kojoj Bog prepušta one koji ga ljube. I veliki su sveci prolazili kroz vreme sumnji.“

Postajem sveštenik

Godine su polagano prolazile, pa je tako došlo vreme da se konačno odlučim u vezi svoje budućnosti. U meni je bivala sve jača želja da napustim bogosloviju, pa sam odlučio da razgovaram o tome sa rektorom.

„Ako ne nastaviš ovim putem“, odgovorio je brzo „propustićeš šansu božanskog pozvanja poput bogatog mladića, te ćeš se stalno bojati večnih muka u paklu!“ Naravno, njegovo spominjanje pakla nije promašilo cilj.

Jedno sam vreme proživljavao duševne patnje, dok konačno nije osvanuo dan, kada sam trebao reći šta sam odlučio. Toga dana se jedan od mojih drugova, koji je trebalo da se zaredi za đakona, srušio pred oltarom, pa su ga morali izneti napolje. Možda se nalazio u istom mučnom duševnom stanju kao ja. On je napustio, a ja sam, iako zavideći mu, odlučio da nastavim.

Povod je bio želja da postanem dobar sveštenik. Želeo sam da činim dobro, pomažući drugima da nađu Boga. 3. septembra 1950. u starosti od 25 godina zaređen sam za sveštenika. Toj ceremoniji u Modeni prisustvovao je nadbiskup Modene, monsinjor Cezare Bokoleri. Potom sam sedam godina služio kao kapelan, odnosno kao pomoćnik mesnog župnika.

Godine 1957. postavljen sam za mesnog sveštenika u Kasine d. Sestola, jednom malom selu na severu Apenina, gde sam službovao 17 godina. Iako sam u očima stanovništva bio dobar sveštenik, ja sam naprotiv bio nezadovoljan. Možda zvuči besmisleno, ali stvarno nisam imao temelja za verovanje. Za dvanaest godina, koje smo proveli u bogosloviji, morali smo da proučavamo i Bibliju, ali taj je predmet bio manje važan nego ostali, na primer filozofija morala, dogmatika i crkveno pravo.

Mučen sumnjama

Čitajući novosti koje je doneo 2. Vatikanski koncil (1962. do 1965.) bio sam još jače zbunjen. Pojavila su se dopunska tumačenja o paklu. Jedni su zastupali gledište da Bog ne šalje nikoga u pakao; za razliku od njih ultratradicionalisti su objašnjavali da će kler biti kriv za porast nasilja, jer ako se napusti verovanje u pakao, ljudi se više neće bojati Boga kao do tada. Tako je sve više rasla sumnja u meni.

Početkom 1973. godine pretplatio sam se na nekoliko religioznih časopisa, između ostalog i na one koji su se kritički osvrtali na katoličku crkvu i njene nauke. Sada sam još jasnije uočavao neka protuslovlja. Na primer, ranije je bilo zabranjeno četvrtkom jesti meso. Kada je ukinuta ta zabrana mislio sam: „Crkva je do sada naučavala da svako ko četvrtkom jede meso, čini smrtni greh, a za takav je greh mogao biti kažnjen paklom — dakle, večnom kaznom. Ali, šta će sada misliti oni koji se nalaze u paklu, jer se nisu pokajali što su četvrtkom jeli meso?“

Setio sam se kako je papa u jednoj uskršnjoj poruci, govoreći o sveštenicima koji su napustili svešteničku službu, rekao: „Razlozi mogu biti različiti, ali svi koji su napustili svešteničku službu, podsećaju uglavnom na Judu i njegovu izdaju. Bio sam duboko povređen, i ne samo to. Bio sam čak ogorčen. Sve što sam posmatrao u crkvi i što sam čitao potkopavalo je moju veru u Boga. Tada je jedan neočekivani susret u potpunosti izmenio moj život.

Našao sam istinu

Posetio sam prijatelja, sveštenika koji je službovao u Ronkoskanja d. Sestola (Modena) mestu udaljenom 13 km. od Kasine, gde se nalazio moj župni dvor. „Možeš li da zamisliš“, rekao je moj prijatelj „da imamo u našem selu jednu vrlo uglednu porodicu, koja pripada Jehovinim svedocima?“

Tada nisam upoznao tu porodicu, ali sam nabavio nekoliko biblijskih časopisa, između ostalog i knjigu Istina koja vodi do večnog života. Odmah sam je pročitao i njena jednostavnost duboko me je dirnula.Čitajući poglavlje o temi „Pakao“ shvatio sam da je pakao zapravo opšti grob celog čovečanstva. Tako se postepeno menjala moja predstava o Bogu, on nije više bio Bog mučitelj, nego Bog ljubavi. Ne jednom hvatala me jeza kada sam osetio da ću se konačno osloboditi.

Sve sam jače gladovao za biblijskim istinama. Kada sam bio pozvan na jedan biblijski razgovor sa svedocima, malo sam se ustručavao govoreći sam sebi s obzirom na svoju službu: „Upuštaš se u lepu avanturu“!

U narednih sedam meseci vodio sam sa svedocima šest biblijskih razgovora. Obzirom da smo stanovali daleko jedni od drugih, nismo se mogli često susretati. Đordano Morini, svedok koji je proučavao sa mnom stanovao je u 70 km udaljenom Formićine (Modena). Međutim, ja sam u međuvremenu čitao časopise, koje mi je dao, a u kojima je bilo govora o mom katoličkom prevodu Biblije. Tako je Biblija postala izvor novih i logičnih religioznih misli, koje su me uznemiravale.

U to sam vreme pročitao u časopisu Kula stražara članak koji me je duboko pogodio. Glasio je „Organizovani da bi slavili Boga“, a bilo je u njemu govora o tome kako je Č. T. Rasel, prvi predsednik Watch Tower Society u starosti od 20 godina počeo da sumnja u nauku o paklenoj vatri, isto kao i ja. Tada je i on proučavajući Bibliju shvatio da pakao ne postoji. Raselovo iskustvo ojačalo je u meni želju da još tačnije upoznam Bibliju.

„Ljudi koji stvarno ljube Boga!“

Kada sam prvi put posetio sastanak Jehovinih svedoka u njihovoj kraljevskoj sali u Sasuolo, bio sam ne malo uzbuđen. Nisam mogao da savladam zbunjenost, iako sam bio srdačno primljen. Otvoreno govoreći, osećao sam se kao riba na suvom.

Ipak sve što sam tamo video duboko me je pogodilo. Muževi koji su sa podijuma govorili prisutnima, bili su jednostavni radnici. Slušajući ih pomislio sam: „Pretpostavljam da Petar, Pavle i drugi apostoli nisu izgledali drugačije“. Ugledavši decu na podijumu setio sam se da je Isus u starosti od 12 godina takođe osetio potrebu da gorljivo razgovara o svom nebeskom ocu.

Primetio sam kako svi prisutni brižljivo traže i nalaze spomenute stavke u svojim Biblijama. Kasnije sam rekao ostalim sveštenicima: „U sali Jehovinih svedoka sveštenik nalazi ono o čemu je sanjao; ljude koji stvarno ljube Boga!“

Ubrzo nakon toga nastupaju teškoće; bilo je otpora i nesporazuma. Ja naime, nisam tajio da se intenzivno bavim Biblijom. U svojoj župnoj crkvi u Kasine, kao i u školi gde sam predavao versku nastavu, često sam otvoreno govorio o tome. Takođe konačno došlo je do toga da nisam više mogao da držim nastavu u školi, jer su rektor i učitelj stalno ometali nastavu. Zato sam pozvao decu da dođu sa roditeljima u moj dom. To je, međutim, izazvalo još jače protivljenje.

Da li da se odreknem službe?

Uskoro sam shvatio da moram da odlučim da li želim da ostanem sveštenik ili ne. Ja još nikada nisam radio svetski posao; takođe nisam znao gde bih mogao da stanujem. Morao sam se braniti od prijatelja i rođaka, koji su hteli da me odvedu kod psihijatra, verujući da nisam više duševno zdrav. Da li ću moći da savladam sve te prepreke? U to vreme, kada sam razmišljao o jednoj od najvažnijih odluka u svom životu, neprestano sam se molio (Psalam 55:1—7, 16—18, 22).

Jednom su me neočekivano posetili predstavnici biskupskog dvora i nadležni duhovni sveštenici. Neko im je rekao da ću se predomisliti i odustati od napuštanja službe. Čudnovato, ranije me nikada nisu tako brzo posetili, iako sam često bio bolestan. Uprkos svemu što su govorili, dao sam im na znanje da ostajem čvrsto kod svoje odluke. Sledećeg dana, 19. marta 1974. — bio sam tada star 49 godina — istupio sam iz svešteničke službe.

Nema više povratka

Nije bilo lako naći posao i stan. Bilo je sigurno katkada teško, ali povratka nije više bilo. Najpre sam stanovao u jednoj trošnoj kući, gde nije bilo ni struje, ni tekuće vode. Ali Jehovini svedoci iz tog mesta ljubazno su mi pomogli da nađem stan i tako sam se smestio u Kastelnuovo Rangone (Modena).

Konačno sam našao i posao u jednoj keramičarskoj radionici, što je, doduše, bilo teško za mene koji nisam bio naučen na težak fizički rad. Novi rade uvek najteže poslove, a ja sam bio „novi“ šest meseci!

Ali, Bog kojeg sam tako dugo tražio dao mi je snagu da ustrajem i da napredujem u tačnom spoznanju. Devet meseci nakon istupanja iz svešteničke službe, doneo sam najvažniju odluku u svom životu. Predao sam se Jehovi i simbolizovao svoje predanje krštenjem u vodi 12. januara 1975. godine.

Sada sam zaista srećan. Našao sam istinu, više me ne uznemiravaju kriva shvatanja ili nauke koje obeščašćuju Boga. Ja više ne posećujem ljude u nameri da uzimam od njih grožđe, žitarice, jaja i drva, ne odlazim k njima da bih blagoslovio njihove kuće i staje, dok domaćice razočarano posežu za novčanikom da bi mi dale prilog. Ne, sada su moji poseti porodicama, kojima sam ranije dolazio kao sveštenik, usrećujuće, dostojanstvene prirode. Odlazim ljudima da bih sa njima razgovarao o nečem dragocenom što posedujem, a to je tačno poznavanje dobre vesti o Božjem Carstvu.

Druga sreća koju sam doživeo je brak sa jednom revnom hrišćanskom svedokinjom Jehove. Zamislite: Venčao sam se u mestu, gde sam nekada službovao kao kapelan. Kada sam predavao molbu, službenik me je upitao: „Da li želite da se venčate noću?“ Očigledno se bojao da bi venčanje nekadašnjeg kapelana moglo da bude vrlo neugodna stvar. (Venčanje je uprkos tome održano po danu). Moja žena i ja pripadamo skupštini Macanelo (Modena), gde imam prednost da služim kao imenovani starešina.

Sada se moja žena i ja radujemo da možemo proučavati sa mnogima koji su ranije dolazili k meni na religioznu nastavu. Do sada se sedmoro moje „župne dece“ ili njihovih rođaka predalo Jehovi Bogu.

Kada je sadašnjost tako usrećujuća, a budućnost toliko obećavajuća, sve doživljene teškoće postaju nevažne. Sada kao sluga Jehove pravoga Boga posedujem istinski mir u srcu. Zato želim da zahvalim Jehovi rečima proroka Isaije: „Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati; jer mi je sila i pesma Jehova Bog, on mi bi spasitelj“ (Isaija 12:2).

[Slika na 25. strani]

Ja ne idem više kod ljudi sa namerom da tražim grožđe, žitarice, jaja i drva za vatru. Sada ih posećujem da bih im nešto preneo — dobru vest o Božjem kraljevstvu.