Bezvlašće u svetu vlasti

ONAJ ko stanuje u Bombaju nalazi se u stalnoj gužvi. Preko dana na ulicama je sve crno od ljudi, a noću stotine hiljada spavaju na pločnicima.

Tako je i u većini indijskih gradova. Svi su puni stanovnika i osiromašeni. Retko ko ima krov nad glavom i čistu vodu, hrana je skupa.

Pokušaj da zamisliš da moraš da deliš sobu Zm h 4m, sa pet do osam drugih stanara. Iznajmljuju se čak uglovi soba, gde ljudi spavaju na smene, to jest naizmenično. Najveći deo života proveo bi na ulicama ili pločnicima. Svakog jutra prevaljuješ dugačak put do vode, a zatim se vraćaš nazad sa vrčem punim vode, ali  prljave vode. Radiš naporno i dugo, ali sa zarađenim novcem tvoja porodica može da preživi samo jedan dan. Ne možeš ništa da promeniš ma koliko da se trudiš u tome. Pred tvojim očima ljudi svakodnevno umiru od gladi ili od neke bolesti. Očajan si, jer osećaš da si bespomoćan.

Ali, ti imaš bar stan. No, postoji i jedna druga Indija; ljudi bez krova nad glavom zauzimaju svaki ugao po kanalima i ivicama ulica. To su kolonije siromašnih, starih i mladih, žena i novorođenčadi, napola golih i koji umiru. To su ljudi koji se nikada nisu do sitosti najeli, koji se bore za preživljavanje još jednog dana.

To nije prijatna slika. Naravno i u Indiji, kao u svim drugim zemljama, ima bogatih i obrazovanih. Ali, oni čine manjinu. Zbog stalnog porasta stanovništva broj siromašnih daleko premašuje broj bogatih. Velika razlika između života bogatih i očajne borbe za preživljavanje koju vode siromašni, preduslov je za nasilje.

Pravac ka nasilju

„Uhvaćena u žičani metež stagnacije i radikalnih promena, Indija je sada nasilničko, brutalno, nakazno društvo“, pisao je Bhabani Sen Gupta u svom članku „Da li je Indija civilizovana?“ U Indiji još uvek svake godine spaljuju hiljade živih mladih žena, jer ne mogu udovoljiti zahtevima koje u vezi miraza postavljaju njihovi supruzi i roditelji supruga. Oko dva miliona žena bude silovano, a izvrši se stotine hiljada ostalih zločina. Pedeset hiljada razočaranih i očajnih osoba, većinom mladih muškaraca i mladih žena, izvrše samoubistvo. Godine 1978. bilo je 96 488 izgreda. Od godine 1978. jedva da postoji kompletna statistika kriminala za celu zemlju. Ali, već i nepotpuna statistika pokazuje da broj zločina raste nesmanjenim tempom.

Indijski sociolog S.C. Dube uveren je da tendencija ka nasilju i kriminalu ima svoje poreklo u oštrom neskladu između onoga što bi ljudi želeli i onoga što stvarno dobijaju, kao i u odlučnosti privilegovanih da brane svoje tekovine i svoje posede od sve glasnijih zahteva osiromašenih.

Ali, nasilje i brutalnost ne susrećemo samo u gradovima, nego i u seoskim područjima Indije. Mnogi krvavi neredi posledica su „sve veće provalije između veleposednika i seoskog proleterijata“, pisao je indijski nacionalni ekonomist B. M. Bhatia. Posledica toga je veliki danak u ljudskim životima, kao i u ostalim vrednostima. „Slabi i siromašni nisu više spremni da ćutke podnose nasilje i lakomost moćnih i bogatih. Počeli su vraćati udarce, isticati svoja prava. I tako se nasilju koje tradicionalno dolazi od bogatih, pridružuje nasilje od strane siromašnih, piše Gupta.

Neispunjeni san

„Doklegod živim . . . gajiću nadu da će se Indija obratiti nenasilju i sačuvati ljudsko dostojanstvo“, pisao je Gandi godine 1938. Četrdeset šest godina nakon toga dolazi među indijskim stanovništvom iz različitih razloga do krvavih nereda i nasilja, i kako piše Gupta, nije se uspelo „sačuvati ljudsko dostojanstvo“.

 Uprkos popularnosti Gandijeve vesti, zemlja je, prema časopisu D Tajms ov India (The Times of India) „preplavljena besprimernim talasom nasilja i zločina počinjenih od razbojničkih bandi. Na dnevnom redu su silovanja i razbojnički prepadi“.

Ta ocena stanja u Indiji odnosi se i na druge zemlje. Doduše, u mnogim se zemljama stanovništvu posreduje obrazovanje koje se uskraćivalo bezbrojnim Indusima. Pa ipak, i te su zemlje krive za sedam socijalnih grehova, koje je spominjao Gandi — „Politika bez temeljnih načela, bogatstvo bez rada, uživanje bez savesti, obrazovanje bez karaktera, trgovina bez morala, religija bez žrtve i nauka bez ljudskosti“. Gandijev ideal o svetu bez nasilja pokazao se neostvarivim snom.

Računa se da će stanovništvo Indije za 15 godina porasti na jednu milijardu, od čega će 600 miliona živeti u bedi. Biće 30 do 50 miliona nezaposlene omladine. Takva statistika ukazuje da se može naslutiti strašna budućnost.

Gandijev ideal nenasilja nije pustio korene u Indiji, zemlji u kojoj je rođen. Zašto nije? Ideal nije kriv za promašaj, niti je kriv Gandi. On je nesumnjivo dobro mislio. Ali, Gandi je bio samo čovek, koji nije mogao sve ljude svemu da nauči. Osim toga, istorija potvrđuje činjenicu da ljudi lako zaboravljaju ono što su naučili.

Da li to znači da je ljudima nemoguće da postupaju uvek po temeljnom načelu nenasilja? Ko može naučiti narode cele zemlje, a ne samo Indije, da žive zajedno u miru? Kakav je odgoj potreban za to? Hoće li ikada postojati svet bez nasilja?

[Slika na 14. strani]

Tipična scena s ulice jednog Indijskog grada