Da li će nenasilje ikada postati stvarnost na celoj Zemlji?

„DANAS se radi samo još o preživljavanju“ rekla je žena u prenatrpanom vozu za Bombaj. Gledala je kroz prozor, posmatrajući kilometrima dugačku gadnu koloniju baraka, koje je nemilosrdno prao prolom kišnog oblaka. „Ljudi su danas izgubili svaku predstavu o vrednosti“, nastavila je. „Svako brine samo za sebe. Čak su tradicionalne vrednosti izgubile svaki značaj.“

Njene se reči odnose na život miliona koji žive bez čvrstog sistema vrednosti. Bogati kao i siromašni ne obaziru se više na nasleđena moralna merila, jer ih smatraju nedelotvorna ili previše sputavajuća u ovo naše moderno doba. Drže se zakona svoga ja: „Ja moram da preživim, ili „Moram sebi da stvorim sve što je moguće“.

Nedostatak svakog stabilnog merila izazvao je kod mnogih očajavanje ili čak gnev. U našem svetu punom nasilja samoodbrana postaje opšte raširena strategija. Ali, pošto mnogi smatraju da je napad najbolja odbrana dolazi do surovosti — do surovih postupaka i surovih izjava — što opet rađa surovost.

„Kritična vremena“

Stvoritelj čoveka prorekao je to vreme — vreme u koje će ljudi odbijati sva od Boga postavljena merila vrednosti, i zato postati potpuno nestalni. Posledice toga opisao je pre skoro 2000 godina jedan mudar čovek: „Spoznaj, da će u poslednje dane nastupiti kritična vremena sa kojima će se teško izlaziti na kraj. Jer će ljudi postati  samoljubivi, ljubitelji novca, umišljeni, oholi, opadači, nepokorni roditeljima, nezahvalni, nelojalni,. . .koji imaju oblik predanosti Bogu, ali koji su se pokazali krivima u pogledu njegove sile“ (2. Timoteju 3:1—5, NS).

Zar ne vidimo svakodnevno kako se ostvaruju te reči? Zar nije svet postao za mnoge odbijajuće mesto, gde su ljudi tako „neljubazni“? Ljudi se kvare telesno i duševno, a ljudsko se dostojanstvo gazi nogama. Normalna ljubaznost je danas, u ovo vreme egocentričnog razmišljanja, toliko retka da osobe koje tako postupaju često izgledaju čudne.

Da li može ta situacija bilo kako da se promeni. Da li postoji neka sila ili moć, koja bi mogla da oslobodi srca ljudi od naginjanja ka nasilju? Da li postoji jaka motivacija za promenu?

Prevaspitanje srca

Kaže se da je cilj svakog vaspitanja razvitak ličnosti, a mogli bismo dodati i razvitak predstave o vrednostima. Da nenasilje ne bi ostalo samo fraza ili ograničena uzrečica, trebalo bi prevaspitati ljude u celom svetu, tako da bi naučili da zaista ljube Boga i svoje bližnje. To vaspitanje treba da deluje ne samo na razum, nego — što je još važnije — mora da utiče i na srce kao središte motivacije.

Ko bi nas u ova kritična vremena mogao voditi na taj način? Ko nas može opremiti merilima vrednosti, koja će nam omogućiti da ustrajemo, da budemo puni nade i ne suviše očajni? Ko može da utiče na naše srce i usadi u njega miroljubivost i dobrotu umesto borbenosti i mržnje?

Iz istorije znamo da nema čoveka doraslog tom zadatku. Zato ćemo se ukratko osvrnuti na ono što je ostareli i poštovani čovek Mojsije napisao o našem Stvoritelju, Jehovi Bogu: „Jer, Jahvino ću ime uznositi, a vi, Boga našeg veličajte! On je Stijena, djelo mu je savršeno, jer pravi su svi njegovi putovi“. Dakle, Bog je ne samo pravedan i savršen, nego je takođe i veran (5. Mojsijeva 32:3, 4).

U staro vreme napisao je kralj David: „Zakon je Jehovin savršen, krepi dušu, svedočanstvo je Jehovino verno, daje mudrost neveštome. Naredbe su Jehovine pravedne, vesele srce. Zapovijest je Jehovina svijetla, prosvetljuje oči“ (Psalam 19:7, 8). Da, Jehovini zakoni i naredbe mogu da prodru u srce i da utiču da počnemo drugačije da razmišljamo i drugačije postupamo. Osobe sklone nasilju postaju miroljubive i dobre.

Ko su miroljubivi?

Pre skoro dve hiljade godina rekao je Isus Hrist, najljubazniji učitelj svih vremena svojim slušaocima koji su bili okupljeni na jednoj gori: „Srećni su oni koji imaju blagu narav, jer će naslediti Zemlju. . . . Srećni su oni koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati“ (Matej 5:5—9, NS). Da  li postoji danas neki blag i miroljubiv narod? To sigurno ne može biti ratoborno hrišćanstvo.

Danas ima širom celog sveta ljudi svih nacionalnosti koji su napustili filozofiju primene nasilja, uvaživši od Boga postavljene norme. Njihova su srca bila dirnuta i spremno su prihvatili poziv: „Hajde, uziđimo na goru Jehovinu, . . . on će nas naučiti svojim putevima, a mi ćemo hoditi njegovim stazama. . . . On će biti sudija narodima i pošteno će postaviti stvari s obzirom na mnoge narode. I oni će trebati prekovati svoje mačeve u plugove, a koplja u srpove. Neće više narod dizati mača protiv naroda, niti se više učiti ratovašu.“ Prema tom proročanstvu „u poslednjem delu dana“ oblikovaće se jedan narod nenasilja. Ko je taj narod? (Isaija 2:2—4).

Reč je o Jehovinim svedocima; u celom svetu njihov se broj penje na milione. Verovatno ima Jehovinih svedoka i u mestu gde ti živiš. Oni su miroljubivi ljudi koji idu od kuće do kuće i upoznaju ljude s Jehovinim pravednim putevima. Odbijaju da uzmu oružje, bez obzira u kojoj zemlji živeli. Ne sudeluju u politici, niti primenjuju nasilje. Nastupaju za Božju kraljevsku vladavinu pod Hristom, videći u tome jedino rešenje svih nevolja, koje snalaze ljude. Uvereni su da će Božje Carstvo uskoro istrebiti sa Zemlje svako nasilje i sve koji čine zlo. Svojim životom dokazuju da nenasilje nije samo ideal, nego da je realnost (Danilo 2:44; Otkriveše 21:3, 4).

Jehovini svedoci znaju da u Bibliji piše: „Bog nije pristran . . . nego mu se dopada iz svakog naroda čovek koji ga se boji i pravedno postupa“ (Dela apostolska 10:34, 35, NS). Zato oni poštuju ljudsko dostojanstvo svake osobe — čoveka, žene ili deteta — sasvim svejedno kom sloju društva pripadao ili koje je boje kože. Njihovo bratstvo nije podeljeno u klase ili kaste.

Da li čezneš za pravdom?

A kako je s tobom? Da li si diskriminisan? Da li je tvoje srce ogorčeno zbog nepravde koju vidiš oko sebe, ili je sam moraš podnositi? ’Tuguješ li i plačeš zbog gnusoba’ koje su učinjene u ime religije? Ako da, mi ti tvrdimo da Bog pozna tvoje potrebe (Jezek 9:4).

Psalmista je napisao pod božanskim nadahnućem: „Počuj, o Jahve, čežnju siromašnih, okrijepi im srce, uho prikloni“. Jesi li spreman da Jehova pripremi sada tvoje srce za novi sastav stvari u kom neće biti nasilja? Ako jesi, onda ti preporučujemo da stupiš u vezu sa izdavačem ovog časopisa ili sa nekim Jehovinim svedokom. On će se radovati da ti može pomoći da razumeš kako će Božje Carstvo uskoro nenasilje učiniti stvarnost širom celog sveta (Psalam 10:17, ST).

 [Okvir na 18. strani]

Jedna od nedodirljivih priča o svom životu

Rukhmani ima 40 godina, govori marathi jezikom. Na jednom od trgova Bombaja ona prodaje povrće.

„Roditelji su mi bili Hindusi“, priča ona. „Pripadali smo Haridšanima (deca boga Višne), a to su u očima Hindusa ljudi niže klase. Kao mala devojčica nisam mogla da shvatim zašto ne smem da se igram sa ostalim devojčicama. Otac mi je objasnio da mi pripadamo kasti nižoj od njihove. Bila sam duboko povređena, jer smo i u školi kao deca Haridšana morali sedeti u odvojenim klupama. Ostali učenici nisu se udostojavali ni da nas pogledaju, niti su razgovarali s nama. Nismo smeli ući u hinduski hram, niti da uzimamo vodu iz bunara koji je pripadao hindusu više kaste. Bili smo nedodirljivi, radi čega smo moji rođaci i ja jako patili.

Rukhmani i njeni rođaci počinju da slede hinduskog reformatora po imenu dr Ambedkar, nadajući se da će im tada biti bolje. Godine 1956. pozvao je on sve Haridšane da pristupe budizmu. Ali, Rukhmani nije bila srećna ni posle svog obraćenja. Zašto? Ona priča: „Hindusi i budisti važe kao jednakopravni, ali u praksi nije bilo tako. Mi nismo smeli da oženimo Hipdusa, jer nas se još uvek smatralo pripadnicima niže kaste.“

Tokom vremena Rukhmani je okrenula leđa budizmu i počela je da obožava mrtvog dr Ambedkara. Bila je zbunjena i duboko ožalošćena. „Počela sam da obožavam čoveka. Svaki dan sam kupovala po jedan venac od cveća za njegovu sliku i molila se pred njom.“ Da li je to usrećilo Rukhmani? „Ne. Bila sam nesrećna, bez nade u budućnost. Tražila sam ispravno vođstvo u životu, ali ga nisam mogla naći.

Jednog dana posetila nas je susetka, koja nam je ponudila brošuru pod naslovom „Da li postoji Bog koji se brine za nas?“ Objasnila je da pripada jednoj čistoj organizaciji osoba koje obožavaju pravog Boga Jehovu. Ta me je vest zainteresovala i tako sam počela proučavati ovu brošuru, koja se temeljila na Bibliji. To je u potpunosti promenilo moje shvatanje života. Odstranila sam slike Bude i fotografije dr Ambedkara, a počela sam da posećujem sastanke Jehovinih svedoka u kraljevskoj sali. Jedva da bih mogla opisati kako mi je bilo u duši kada sam iznosila pred slušaocima svoje prvo petminutno biblijsko svedočanstvo. Ja, nedodirljiva svedočila sam u skupštini Jehovinih svedoka!“

Šta se Rukhmani dopalo kod svedoka? „Ono što me je privuklo bila je ljubav i njihovo jedinstvo“, odgovorila je. „U njihovoj veri nema kasta. To je za mene bilo posebno važno, jer sam godinama trpela od diskriminacije kasta. Kod svedoka nisam više nedodirljiva, nego sestra. Svaki se dan radujem da sam upoznala dobrog Boga Jehovu.“

[Slika na 16. strani]

Uskoro će nasilje, neravda i siromaštvo zauvek da pripada prošlosti