Da li su ovi roditelji tvrda i okrutna srca?

U raznim zemljama postavlja se pitanje koliko daleko seže pravo roditelja u biranju načina lečenja njihove dece. No, jedan specijalni slučaj zaslužuje tvoju pažnju. Reč je o Đuzepu i Konsilji Oneda, bračnom paru iz malog grada Saroh, koji leži nedaleko od Kaljarija, jednog većeg grada na Sardiniji.

Možda si već dobro upoznat sa nekim detaljima njihovog žalosnog doživljaja, jer se u celom svetu pisalo o tome. Časopis Probudi se! a i masovni mediji raznih zemalja opširno su se pozabavili tim slučajem.

 Zloćudna bolest

Izabela, mala devojčica porodice Oneda obolela je od Talasemie major, nasledne bolesti krvi, koja je do danas ostala neizlečiva, a završava se smrću. Doduše, bolest se u nekim slučajevima leči na nekoliko godina zahvaljujući davanju transfuzija krvi, ali lekari kažu da joj nema leka. U delu Principles of Internal Medicine (izdanje 1980.) od Harisona čitamo sledeće: „Pacijenti koji boluju od Talasemi major, kratko žive. Kod najtežeg oblika te bolesti pacijent obično ne dočeka da odraste.“ U ozbiljnim slučajevima kakav je bio kod Izabele, smrt nastupa često tokom prve dve ili tri godine života. Šta bi ti učinio kada bi tvoje dete obolelo od bolesti, koja je snašla Izabelu?

Iako su Đuzepe i Konsilja znali da će Izabela umreti, redovno su je dovodili u bolnicu u Kaljariju. Tamo su joj često davali transfuziju krvi, što joj je donosilo prolazno olakšanje, ali i teškoće. Zašto? Zato što transfuzije prouzrokuju prezasićenost gvožđem. U Clinical Hematology od Vintroba (1981) se kaže da „većina pacijenata koji boluju od Talasemi major“, a koji redovno primaju transfuziju „umiru od komplikacija prouzrokovanih prezasićenošću gvožđem“. U tom se medicinskom udžbeniku priznaje da „su se mnoge od opisanih terapeutskih strategija pokazale nepraktične za stvarnu primenu. Trenutni troškovi (najdelotvornije metode) penju se na oko 500 dolara godišnje po pacijentu“.

Neki lekari precenjuju izgled na produženje života dece koja boluju od Talasemie. Nikakvo čudo, jer niko ne priznaje rado da nema nade, posebno ne lekari kojima se obraćaju bolesnici puni nade. Međutim, svima nama je poznato da su neke bolesti neizlečive, a u njih ubrajamo i anemiju Sredozemlja (Talasemi major). Zato ne postoji jedinstveni stav u pogledu najbolje terapije, ili u pogledu rezultata do kojih vode različite metode lečenja. Ipak, nijedna ne vodi do stvarnog izlečenja.

Sa medicinske strane ne postoji garancija da će dete koje je teško obolelo, kao mala Izabela živeti mnogo godina, čak ni u slučaju primene terapije transfuzijom. Statistika o Talasemi major otkriva, odnosno potvrđuje nepobitnu stvarnost. U časopisu Minerva Medica (72, 1981., strane 662 — 670) objavljeni su podaci, koje je sastavio ISTAT (Centralni statistički institut Italije), a iz kojih proizilazi da je kod 23,8 posto od 147 dece obolelo od te bolesti u 1976. godini, smrt nastupila u prve četiri godine života.

Zašto su ljubazne roditelje proglasili „ubicama“?

U prethodnom članku bilo je govora o jednom italijanskom bračnom paru, kojem je uspelo da sretno izgrade njihov porodični život, jer su proučavali Bibliju sa Jehovinim svedocima. Slično je iskustvo Đuzepe i Konsilje Oneda, koje je postalo značajno kada su upoznali Isusovo obećanje da će čovek, koji uživa Božje priznanje „ako i umre živeti“ (Jovan 11:25). Ako lekari nisu bili u stanju da garantuju Izabeli određenu meru zdravlja i života Sin Božji to može da učini.

Kad je porodica Oneda godine 1979. odlučila da postane Jehovini svedoci, upoznali su lekare Druge dečje klinike u Kaljariju kako nisu više sporazumni s tim da Izabela prima i dalje transfuzije krvi. Oni su proučavajući Bibliju upoznali Božju zapovest prema kojoj su se apostoli i lojalni hrišćani trebali ’uzdržavati od krvi’ (Dela apostolska 15:28, 29; uporedi 1. Mojsijeva 9:3, 4). Tada su se lekari obratili sudu za mlade, a sud je odredio da roditelji moraju dozvoliti davanje transfuzije svojoj ćerki, poverivši lekarima odgovornost da preduzmu potrebne korake za redovno davanje transfuzije krvi.

U nastojanju da pronađe alternativnu metodu lečenja, porodica Oneda se savetovala sa drugi lekarima. U međuvremenu Izabeli su opet davali krv, no bolest je kretala  svojim tokom. Sve su više popuštale funkcije Izabelinih životovažnih organa. Marta 1980. lekari su prekinuli sa davanjem transfuzija Izabeli, što je potrajalo nekoliko meseci. Zašto nisu udovoljili obavezi kojom ih je zadužio sud? Tu zagonetku nisu vlasti do današnjeg dana pokušale da objasne.

Sledećih meseci porodica Oneda preduzima sve moguće za svoju voljenu ćerku. Pobrinuli su se za lekove koje je mogla da uzima kod kuće, a uprkos svojim ograničenim finansijskim mogućnostima, davali su joj najbolju hranu. Ne napuštajući nadu pisali su čak specijalistima u Nemačku, Francusku i Švajcarsku.

Krajem juna Izabelino se stanje naglo pogoršalo, možda zbog bronhitisa koji napada decu obolelu od Talasemie. U tom zadnjem stadijumu ponovo stupa u akciju milicija, odvodi Izabelu u kliniku, gde umire za vreme prisilnog davanja transfuzije krvi.

Da li možeš da predstaviš sebi kakva je žalost snašla porodicu Oneda i kakav su gubitak doživeli tog 2. juna, iako su znali da njihovo dete staro dve i po godine boluje od smrtonosne bolesti. Ali, njihova će bol uskoro postati još jača. 5. jula 1980. oko 17 časova stižu dva karabinjera i hapse porodicu Oneda, dok se nalaze u kući jednog prijatelja. Preostaje im samo toliko vremena da svoje drugo dete, tri meseca staru Esteru povere prijateljima.

Odvedeni su u mesni zatvor Kaljarija, nazvan (kakve li ironije!) „Pravi put“, a predstavlja jedan od najbednijih zatvora u Italiji. Tamo su ih zatvorili u ćelije, koje su se nalazile u odvojenim delovima zatvora.

Kako su osuđeni zbog ubistva?

Taj ponizni bračni par je odsedeo u zatvoru 20 meseci, dok konačno nije pokrenuta sudska rasprava. 10. marta 1982. porota Kaljarija (Sorte d’Assise) izriče šokantnu presudu: Đuzepe i Konsilja Oneda krivi su za ubistvo sa predumišljajem. Kako je glasila odmerena im kazna? Četrnaest godina zatvora — to je više nego što dobijaju mnogi teroristi!

Razumljivo je zašto je ta presuda izazvala uzbuđenje u celoj Italiji i zašto su je kritikovali mnogi pravnici. Doduše, podneta je žalba, ali apelacioni sud u Kaljariju (Sorte Assise d’Apello) potvrdio je prvobitnu presudu, sa razlikom što je odmerena kazna smanjena na deset godina sa obrazloženjem da porodici Oneda treba priznati olakšavajuću okolnost, jer su postupili „iz motiva posebne moralne vrednosti“.

Jedina preostala mogućnost u borbi za pobedu pravde, bila je revizija na Vrhovnom sudu. 8. jula 1983. bio je Đuzepe Oneda otpušten iz zatvora, jer se zbog tri i po godišnjeg boravka u zatvoru njegovo zdravstveno stanje ozbiljno pogoršalo. Ali, Konsilja je i dalje zadržana u zatvoru.

Vrhovni sud

Ovaj sud u Rimu najviša je instanca u italijanskom pravosuđu. On prosuđuje pitanja u vezi korektne primene i tumačenja zakona, preispituje presude koje donose niže instance, ako se protiv njih podnese žalba. Ukoliko Vrhovni sud utvrdi da se nije ispravio uvažio zakon ili da je bio pogrešno primenjen, on ima pravo da poništi prvobitnu presudu i opunomoći neki drugi sud da iznova pokrene postupak u vezi dotičnog slučaja. 13. decembra 1983. Vrhovni sud je rešavao slučaj Oneda.

Samo u retkim slučajevima Vrhovni sud ukida presude. Dve prvobitne štetne presude bile su prilično važne. Postoji li bilo kakva nada da će porodica Oneda biti smatrana za ljubazne, brižne roditelje?

Dramatični preokret događaja

Sada sledi opis svega što se tog dana odigravalo na sudu.

Nakon što je jedan od petorice sudija, koji su bili u ulozi izvestitelja, izložio u uvodu merodavne tačke slučaja, uzeo je reč državni tužilac.

Odbrana se posebno boji državnog tužioca, jer je njegove predloge teško pobiti. U ovom posebnom slučaju angažovan je vrlo ugledni državni tužilac, koji je preuzimao tu ulogu u čitavom nizu poznatih slučajeva. Šta će on reći?

Sasvim neočekivano, upitao je: „Može li se na temelju činjenica uočenih tokom ovog sudskog postupka reći da su otac ili majka u bilo koje vreme želeli smrt svog deteta? Da li je sud u Kaljariju temeljio osmotrio ta pitanja?„ Nastavio je: „Sud za  mlade poverio je dete zaštiti oca i majke, smatrajući ih ljubaznim roditeljima, i zato što je boravak u porodici bio za dete nešto najbolje“. Potom je spomenuo da su sudije, stručnjaci i sociolozi bili u mogućnosti tačno da prosude da li ti roditelji zaslužuju da se dete poveri njihovoj zaštiti“.

A kako je sa optužbom da je porodica Oneda iz niskih poticaja prouzrokovala smrt svog deteta? Državni tužilac je nastavio: „Ne postoje činjenice ni dovoljno jaki dokazi koji bi nam dozvolili da mirne savesti govorimo o niskim poticajima . . . Iz tog razloga smatramo da sudije (u Kaljariju) nisu dale zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje“.

Potom je zastupnik optužbe dao iznenađujući predlog: „Stoga pozivam sud da ukine presudu, jer ne postoji dokaz za niske poticaje“.

Nema dokaza za niske poticaje! To znači da Onede nisu bili namerne ubice! Osim toga, zastupnik optužbe predložio je poništenje prvobitne presude!

Kao sledeće, sud je saslušao zastupnike odbrane, sudije poznate širom zemlje. Oni su upozorili na nepromišljenost ranijeg sudskog postupka i na besmislenost sudske odluke.

Nakon toga sud se na određeno vreme povukao. Konačno je predsedavajući sudija pročitao odluku suda. Ukida se prvobitna presuda, a slučaj se vraća Apelacionom sudu u Rim na ponovni postupak.

Obrazlažući presudu sud je između ostalog opomenuo greške, koje je učinila Dečja klinika, kao i ostale javne institucije. „Postupak . . . javnih institucija nesumnjivo ukazuje na ozbiljne nedostatke,. . . što se tiče preduzimanja istinskih napora pokazale su se potpuno nezainteresovane, iako su bile izričito zamoljene da preduzmu korake, koji bi pridoneli trajnom rešenju problema ideološkog stava optuženih“ (Presuda Vrhovnog suda, strana 30.).

Konačno opet zajedno!

Sada je i Konsilja Oneda puštena iz zatvora, jer je isteklo vreme njenog boravka u istražnom zatvoru. Nakon mučnog razdoblja od tri i po godine porodica Oneda je konačno opet zajedno. Đuzepe i Konsilja se raduju što su opet zajedno, i posvećuju punu pažnju maloj Esteri. Neka nam sada oni sami ispričaju svoje doživljaje:

Đuzepe: „Venčali smo se godine 1976. a godinu dana kasnije rođena je Izabela. Puni nade očekivali smo njeno rođenje, no uskoro smo primetili da nešto nije u redu. Bila je jako bleda, izgledala je bolesno. Kada je bila stara šest meseci, lekari su ustanovili da boluje od smrtonosne bolesti. Možete zamisliti kakvu je žalost u nama izazvala ta zloćudna bolest“.

Konsilja: „Sada smo naravno bili još jače vezani uz naše dete. Mislim da bi svi roditelji tako reagovali kada bi njihovo bespomoćno dete obolelo od neke smrtonosne bolesti. Odmah smo odneli Izabelu na lečenje u Dečju bolnicu, gde su odredili transfuziju krvi. No, uprkos tome njeno se stanje dalje pogoršavalo. Sećam se kako joj je jako natekao trbuh nakon godinu dana duge terapije davanja transfuzije, a jetra i slezina su se povećale.  Šta je sve morala podnositi dok su joj davali transfuziju. Jednom su lekari čak ceo sat tražili venu, a naša je mala ćerkica sve to vreme vikala od bolova“.

Đuzepe: „U to za nas žalosno vreme našli smo istinsku utehu u proučavanju Biblije. Posebno duboko nas je dirnulo obećanje iz Otkrivenja 21:4, gde se kaže da će Bog uskoro obrisati s očiju sve suze prouzrokovane bolima, i da smrti neće biti više“.

Konsilja: „Za nas je to značilo da ćemo Izabelu videti opet zdravu kada vaskrsne, čak ako bi morala umreti, što je na nesreću izgledalo neizbežno. Potom smo naišli u Bibliji na Božju zapovest ’uzdržavati od krvi’ (Dela apostolska 15:20; 21:25) i tada smo odlučili . . .“

Đuzepe: . . . uvažiti biblijsko temeljno načelo. To je bila jedina mogućnost za nadu da dobijemo natrag zdravu Izabedu, u dan kada će je Bog vaskrsnuti iz mrtvih. Videli smo da transfuzije ne zaustavljaju bolest, a znali smo da su mnoga mala deca na Sardiniji umirala od te bolesti, uprkos primanim transfuzijama. Osim toga, od mnogih roditelja smo saznali da su, kada nakon višemesečnih transfuzija nije usledilo poboljšanje, odlučili da se brinu kod kuće za svoju decu, kako bi im uštedeli daljnje boli i strah“.

Konsilja: „Kako smo mogli da odstupimo od jedine mogućnosti da opet jednom vidimo Izabelu zdravu, od izgleda koji se temelji na obećanju Reči Božje? Na temelju onoga što smo čitali o rezultatima te metode, razumeli smo da transfuzije krvi nisu dobre. Saznali smo da često prouzrokuju oštećenja vitalnih, životovažnih organa“.

Đuzepe: „Upoznali smo lekare sa svojom odlukom i tada počinje naša dobro poznata priča“.

Konsilja: „Izabela je bila vrlo osećajna i inteligentna, sa izraženom potrebom za ljubavlju“.„Bila je, doduše, stara tek malo više od dve godine, ali je već poznavala mnoge pojedinosti iz knjige Moja knjiga biblijskih priča. Poznavala je Božje ime Jehova. Imala je dobru sposobnost shvatanja, zato je već znala da priča o osobama sa slika“.

 Konsilja: „Za jednu majku je strašno saznanje da nije bila u stanju da da svom detetu telo dovoljno zdravo da bi bilo sposobno za život. Moja ćerka Estera me jako podseća na Izabelu. Sada želim tom zdravom detetu da dam ljubav koju bih tako rado davala Izabeli. Srećna sam što sam ponovo sa svojom porodicom i sa hrišćanskom braćom, koja su tako ljubazna sa nama. Ipak, nikada neću zaboraviti one tri i po godine provedene u zatvoru, posebno ne dan, kada je zatvorenica sa kojom sam bila u ćeliji iz očajanja pokušala samoubistvo. Iako sam je spasla, bilo je to užasno iskustvo. Ali, ono mi je pomoglo da se još jače uzdam u Jehovu“.

Đuzepe: „Zatvorenici sa kojima sam delio ćeliju pokušavali su na sve moguće načine da slome moju hrišćansku čistoću — nasiljem, homoseksualnošću i ostalim pokvarenim postupcima. Najviše sam bio zabrinut zbog mogućnosti da popustim u čistoći i da tako izgubim život u Božjem novom sastavu stvari. Ponekad sam bio očajan, na primer kada je Apelacioni sud potvrdio presudu; bilo je trenutaka kada sam čak poželeo da se nikada nisam rodio. Ali, uvek iznova nalazio sam utehu u žarkoj molitvi upućenoj Jehovi. Takođe sam jako zahvalan što se pobrinuo za biblijsku knjigu Jova, jer mislim da postoje mnoge sličnosti između mog i Jovovog iskustva. Bog je naravno odgovorio Jovu tako što mu je dao snagu da podnese kušnju, on mu je pomogao da nađe ’izlaz’ (1. Korinćanima 10:13)

„Iako mi je boravak u zatvoru povremeno izgledao kao ružan san, uvek sam se obraćao Jehovi (1. Jovanova 1:5). Veliko ohrabrenje nalazio sam u bezbrojnim pismima, koja sam dobijao od svoje hrišćanske braće iz raznih zemalja. Njihovo ljubazno interesovanje bilo je za mene potvrda da nas Bog nije ostavio na cedilu. Biblijski stavci kao što su Rimljanima 1:12 i Marko 13:13 pomogli su mi da izdržim. Kada sam izašao iz zatvora bio sam, kako je rekao apostol Pavle, ’bačen na tlo, ali ne i uništen’ (2. Korinćanima 4:9)“.

Konsilja: „Ne znam hoćemo li Đuzepe i ja biti potpuno oslobođeni u završnom sudskom postupku. No, zahvalni smo svima koji su nam pomogli ili nam još pomažu, kako bi bila ukinuta lažna optužba da smo ubili našu ćerkicu. To je najstrašnija optužba koju je moguće podignuti protiv roditelja“.

Đuzepe: „Srećni smo da smo sve prebrodili, ne osetivši mržnju prema bilo kome. Ljubav prema Bogu i bližnjima sigurno će nam pomoći da cenimo mnoge blagoslove. Imamo svoju porodicu, svoju duhovnu braću, svoju veru i nadu“.

Verovatno si i ti mišljenja da je ovaj ponizni bračni par iz Saroha bio nepravedno optužen i možda saosećaš s njima zbog svega što su proživeli. Možda ti se čine neizvesna neka gledišta obzirom na odgovornost roditelja da brinu za zdravlje svoje dece. Da, reč je o spornom pitanju koje se može ticati direktno tebe ili nekog tvog rođaka i prijatelja.

[Fusnota]

[Okvir na 9. strani]

Beba džejn do — šta će odlučiti roditelji?

Ljubazni roditelji stoje ponekad pred važnim odlukama. Šta bi ti učinio da je beba Džejn Do bila tvoje dete? The New York Times (1. novembra 1983.) izvestio je:

„Pre tri nedelje jednom bračnom paru na Long Islandu se rodila bolesna devojčica. Beba Džejn Do je obolela od Spine bifide, imala je neobično malu lobanju, vodenu glavu, što znači previše vode u mozgu, kao i neke daljnje nakaznosti. Čak kada bi bila operisana, mnogo bi zaostala u razvoju, a celog bi života ostala vezana za krevet — u njenom slučaju oko 20 godina. Nakon savetovanja sa lekarima, socijalnim radnicima i sveštenicima, roditelji su doneli bolnu odluku: Odustali su od operacije i prepustili prirodi njen tok“.

Neki posmatrači sa strane nisu bili s tim sporazumni, pa su predali stvar sudu. Kada je slučaj došao pred vrhovni kolegij Sjedinjenih Američkih. Država, isti je odbio da raspravlja o njemu. Slučaj bebe Džejn Do predstavlja tužne probleme koji paraju srce, a s kojima se suočavaju ljubazni roditelji..

[Slika na 8. strani]

Konsilja Oneda prilikom otpuštanja iz zatvora zajedno sa svojom ćerkom Esterom