Mladi pitaju

„Kako bih mogao da imam bolje ocene“

„PRISTOJNA devojčica, inteligentna i marljiva. Više se ne može očekivati!“ Tako je pisalo u svedočanstvu jedne devojčice u rubrici „Primedbe učitelja“. Pogled na njene odlične ocene čini oduševljenje učitelja razumljivim. Ta omladinka ne treba da se boji da donese kući svedočanstvo.

Doduše, nije sve u ocenama, ali one pokazuju kako napreduješ u školi. Ti nesumnjivo misliš kao tinejdžer Ivan, koji kaže: „Ja želim nešto da naučim. Ne idem u školu samo da mi prođe vreme“. Kako možeš da dobiješ dobre ocene u školi?

„Ja ne želim da budem naročito pametna“

Kakvo je tvoje gledište prema školskim zadacima? Neki se očigledno boje dobrih ocena. Roslin (13 godina) kaže: „Odgovorim na toliko pitanja da bih mogla da dobijem pozitivne ocene — ne želim da budem naročito pametna“. Zašto? „Razmišljam o tome kako će drugovi reagovati. Ako bih  odgovorila na previše pitanja, rekli bi: ’ o ona sve zna!’“ Neki drugi omladinac ima slično objašnjenje: „Ne želim da drugi misle kako ja pokušavam da budem bolji od njih“.

Ako budeš na glasu kao vrlo pametna osoba, tada nećeš možda stajati na vrhu liste omiljenih. Anketa je pokazala da je među učenicima visoke škole daleko više cenjen atleta, negoli sjajan učenik. Onaj ko je inteligentan, biva ponekad čak napadan od drugih.

Mike posećuje školu gde učenike grupišu prema sposobnostima. On kaže: „Učenici s manjim radnim sposobnostima ne dobijaju ništa za zadatak — učitelji znaju da oni ionako neće napisati domaći zadatak. Zato se rugaju nama, koji smo u grupi onih s jačom radnom sposobnošću, jer dobijamo puno domaćih zadataka“.

Da li ćeš se zato praviti glupim? Time bi možda postao omiljen u nekim krugovima, ali kako će ti to koristiti gledano na duže vreme? Kako gledaju tvoji roditelji na to, ako tvoji školski zadaci ne odgovaraju tvojim sposobnostima? Zar ne bi osrednjim ocenama mogao da propustiš šansu za budućnost, na primer u vezi izbora zvanja? Omladinci koji žele da te spreče u tome da daš najbolje od sebe, ili ti se čak rugaju, pokazuju da su ljubomorni i nesigurni. Biblija označava tu ljubomoru ’životinjskom’ i ’lošom’ (Jakov 3:14—16). Zašto pasti na tako niski stepen, samo zato da drugi ne bi bili ljubomorni? Da li su omladinci koji potstiču nekoga da slabo uči, uopšte dostojni da se ostali druže s njima? Biblija savetuje: „Ko se druži s mudrima postaće mudar, a ko se upušta sa nerazumnima loše će proći“ (Pr. Sol. 13:20, NS). Izbegavaj zato omladince, koji te žele sprečiti da učiš. Daleko je važnije učiti, nego dopasti se „nerazumnima“.

Postavi sebi ciljeve

Događa se da čak omladinci, koji žele da budu dobri učenici, često misle negativno o sebi. Oni sami sebi izgledaju bespomoćni kao „morski valovi, koje vjetrovi podižu i razmeću“, kada je reč o tome da treba u školi pokazati dobre rezultate (Jakov 1:6). Učiteljica Linda Nilzen je utvrdila da ti učenici naginju „da pripisuju krivicu za loše rezultate u školi, sledećim razlozima na koje oni ne mogu da utiču: teška pitanja u testovima, pristrani učitelji, zla sreća, sudbina i vreme“. Prezrivim pokretima ruku, oni govore obeshrabreno: „Šta mogu? Nisam ja genije. Ionako mi ništa ne uspeva“.

Međutim, tajna dobrih ocena ne leži ni u „genijalnosti“ ni u „sreći“. Časopis Teen je nedavno intervjuisao neke dobre učenike jedne visoke škole. Njihova tajna? „Lična motivacija pomaže u napredovanju“, rekao je jedan. „Potrebno je postaviti sebi vremenski plan i dobro rasporediti vreme“, misli drugi. „Treba sebi postaviti ciljeve“, primećuje treći. Dakle, koliko će dobre biti tvoje ocene, ne zavisi uglavnom od činioca na koje ti ne možeš da utičeš, nego od TEBE — od toga koliko si spreman marljivo da radiš.

Postavi sebi za cilj da dobiješ ocene koje odgovaraju tvojim sposobnostima! (Nesumnjivo imaju i tvoji roditelji određenu predstavu o tome kakve ocene možeš da dobiješ). Barbara Majer, učiteljica i autor, piše u The High School Survival Guide: „Učenici koji sebi postave realne ciljeve i koji su uvereni da ih mogu postići, biće verovatno i sami iznenađeni svojim uspehom“.

Dakle, ako tvoje ocene ne odgovaraju tvojim sposobnostima, ne prebacuj krivicu za to na svog učitelja ili na školu. Neki autor je rekao da učenici često zataje zato „jer pokušavaju postići nešto bez naprezanja“. U Bibliji čitamo: „Željna je duša ljenivčeva“ (Pr. Sol. 13:4). Da, ponekad stvarni razlog loših ocena leži u lenjosti. U čemu je problem? Staromodno učenje i naprezanje!

„Ali, ja učim“!

Tako bi mogli reći neki omladinci: Oni iskreno misle da se već prekomerno naprežu, a uprkos tome ne postižu rezultate. Međutim, pre nekoliko godina istraživači su utvrdili da deca određene etničke grupe stalno prolaze loše u školi. Mnogi su ostavljali taj problem po strani, misleći kako su ta deca jednostavno ravnodušna prema školi. Ali, to uopšte nije bio slučaj.„ Zašto su onda zatajili? Celenstino Fernandez i ostali istraživači sa  Stanford univerziteta u Kaliforniji (SAD) odlučili su da pronađu tome razlog.

Anketirali su 770 učenika da kažu šta oni misle u kojoj se meri naprežu u školi. Na opšte iznenađenje, učenici s lošim ocenama mislili su da se naprežu isto kao i svi drugi. Ali, kada su ispitane njihove navike učenja, utvrdilo se da u stvari rade puno manje domaćih zadataka od sposobnijih učenika. Izgleda da su i učitelji u najmanju ruku bili delimično krivi za to samozavaravanje. Možda su mislili kako se s tim slabijim učenicima ionako ne može ništa postići. Ili su mislili da je dovoljno biti s njima pristojan i ljubazan, kako bi se oni više naprezali. Bilo kako bilo, izgleda da su učitelji prekomerno hvalili neznatna naprezanja učenika. Ocene za zalaganje davane su rutinski, samo zato što su učenici prisustvovali nastavi. Deci se posredovao osećaj da se naprežu prema svojim mogućnostima. Zato jedva da su preduzimali nešto da bi se popravili.

Imaš li možda loše ocene zato jer precenjuješ svoje naprezanje pri učenju? Na mnogim mestima smanjeni su zahtevi u školama. Omladinci ulažu malo napora i ne postižu dobre rezultate, jer znaju da će bez daljnjega proći u školi. Nemoj i ti utonuti u tu močvaru nedovoljnosti! Pitaj se: „Koliko večernjih sati provedem u učenju? Smatram li učenje ozbiljnim zadatkom, ili se naprežem s pola srca? Dajem li prednost manje važnim stvarima, na primer gledanju televizije“?

Možda će te takvo samoispitivanje navesti da promeniš svoje navike učenja. Da utrošiš više vremena za učenje može biti odlučujuće za tvoje ocene. Zapazi šta je pokazala neka studija objavljena u Journal of Educational Psychology. Nakon što je izvršena analiza načina učenja hiljade omladinaca, koji pohađaju visoku školu, došlo se do sledećeg zaključka: „Ako učenik utroši više vremena za izradu domaćih zadataka, to će pozitivno uticati na njegove ocene“. Čak vlada mišljenje da „učenik koji teže uči, može s jednim do tri dopunska sata učenja nedeljno, postići ocene prosečnog učenika, koji ne koristi to vreme za učenje“.

Apostol Pavle je morao slikovito govoreći „biti svoje telo“ da bi postigao svoje ciljeve (1. Korinćanima 9:27). Možda i ti moraš da budeš oštar prema sebi, posebno ako te gledanje televizijskog programa ili neka druga razonoda lako odvraća od učenja. Dr Ed Oliv preporučuje: „Sklopi ugovor sam sa sobom. Odluči na primer bezuslovno da učiš dnevno najmanje jedan sat“. U taj „ugovor“ možeš uključiti nagrade ili kazne. („Kad završim sa učenjem nagradiću sebe poslasticom„. Ili: „Ako ne budem učio nema gledanja televizije na kraju nedelje“). Mogao bi čak na televizijski prijemnik da učvrstiš ceduljicu s tekstom: „Nema gledanja televizijskog programa, dok ne završim domaći zadatak“!

Ne zaboravi, motivacija, ispravno gledište i samodisciplina dobre su izlazne tačke za posedovanje dobrih ocena.

[Slika na 20. strani]

Odluči: „Nema gledanja televizijskog programa, dok ne završim domaći zadatak!“ Ako je potrebno pričvrsti cedulju na televizijski aparat.