Moja gitara, moja muzika i moj Bog

30. oktobra 1963. bio je za mene poseban dan. U 19,30 časova trebao sam da nastupim u velikom pozorištu Montevidea, kao solista na gitari u dvočasovnom programu klasične muzike. Taj događaj je bio na veliko objavljivan, a prenosila ga je televizija širom celog Urugvaja.

Zbog pomisli da moram nastupiti pred tako velikim auditorijumom punim zahteva, tog sam se jutra probudio sa osećajem jake nervne napetosti. I dok su sati odmicali mnogo sporije nego inače, ta je nervna napetost vidljivo rasla u meni. Ali, znao sam da ću uskoro stajati pred publikom da ću morati u potpunosti kontrolisati svoje živce, kako bih se mogao koncentrisati na teške deonice. Mnogi budući koncertni muzičari su zatajili u tome, postavši žrtve vlastitih živaca. Ponekad dolazi do smetnji u pamćenju, ili čak do lakših slučajeva amnezije. Osim toga, koncertna gitara je jako nezahvalni instrument, jer može u trenutku da izneveri. Čak neiskusno uvo može da primeti i najmanju grešku prilikom reprodukovanja nežnih tonova.

Igra živaca

Oko 18,30 časova počinju da stižu prvi slušaoci. Među publikom nalaze se između ostalih i muzičari po zvanju, mnogi koji se oduševljavaju muzikom za gitaru, zatim profesori i nastavnici muzike, kao i studenti muzike. Svi dolaze sa zajedničkom željom da uživaju u dobrom koncertu, očekujući naravno visoki stepen muzičkog znanja. Radosno je znati da još uvek ima mnogo ljudi koji više vole nežnu, melodičnu harmoniju, nego preglasnu neskladnu rok muziku.

Sada je 19,20 sati. Neko je pokucao snažno na vrata garderobe, podsetivši me da se za pet minuta moram pojaviti na pozornici. To je prvo od tri podsećanja. Sledeće dolazi za tri minuta, a treće minut pre podizanja zavese. Zašto to odbrojavanje koje toliko nagriza živce? Pošto mnoge radno stanice prenose koncert preko radio mreže širom zemlje logično je da signal „radio emisije“ mora da bude tačno usklađen sa stvarnim vremenom početka.

Još jedan minut! To je vrhunac nervne napetosti. Svetla u dvorani se gase, ostaje osvetljena samo pozornica. Čujem kako me neko oslovljava imenom i kaže: „Možete krenuti na pozornicu“.

To je odlučujući trenutak. Srce mi kuca tako jako kao da će da iskoči iz grudnog koša. Brzo krećem iza spuštene zavese do sredine pozornice. Zavesa se diže, idem napred, i kao uvek publika me dočekuje srdačnim pljeskom. To doprinosi popuštanju nervne napetosti, što će mi olakšati uspostavljanje kontakta sa publikom.

 Trenutak istine

Pre početka još jednom ispitujem na brzinu da li je instrument potpuno u redu. Polagano počinjem prvi komad. Tokom prvih taktova još mi drhte ruke. Postepeno se umiruju i opet ih imam sasvim pod kontrolom. Tonovi postaju oštriji, jasniji, čistiji i tačniji. Prilikom prelaza na drugi komad, gotovo u potpunosti se gubi osećaj nesigurnosti i drhtanje.

Osećam da mnogo bolje sviram kratke deonice i mnoge nežne tonove, i da se primetno poboljšala dinamika i opšti osećaj zvuka. Pažljiva publika nastoji da joj u punoj tišini ne promakne nijedna nota. Njen oduševljeni pljesak na kraju je garancija da sam položio ispit.

Odobravanjem i uzvicima živeo, biva nagrađen moj trud. Šta me je navodilo da uvek ponovo nastupam? Da li su me frenetični aplauzi i lovci na autograme potsticali na tako često ponavljanje iste procedure? Nije li to možda bilo u vezi sa egoizmom i taštinom?

Kako sam postao koncertni gitarista

Izgleda da me još kao dete obuzimala neka nevidljiva snaga. Osećao sam unutarnji nagon da postanem muzičar. Kada sam bio star pet godina postaje očigledna moja muzička nadarenost. Uvek sam želeo da sviram samo gitaru, čemu moji roditelji nisu zapravo pridavali veliko značenje. Mislili su da je to samo neki moj hir ili prolazna sklonost. Trebalo je da prođe pet godina da bi me konačno ozbiljno shvatili, i tako sam u starosti od 10 godina primio prvu pouku iz gitare.

Sa 15 godina imao sam prvi javni nastup. Godine 1959. zauzimam prvo mesto u godišnjem šou, koji je organizovala jedna međunarodna belgijska organizacija. Godine 1961. opet prvo mesto na muzičkom takmičenju, koje su organizovale tri najveće muzičke škole u Urugvaju. Sve češće nastupam u javnosti.

U društvu jednog pijaniste putujem 1964. u SAD. U Vašingtonu (D. C.) dajemo celu seriju koncerata. Godine 1965. vraćam se kući i nastavljam karijeru muzičara. Redovno nastupam u emisijama raznih radio i televizijskih stanica. Postajem poznat, širom Urugvaja ljudi me prepoznaju na ulicama.

Spiritizam me nije zadovoljio

Još pre tog vremena bavio sam se jednom spiritističkom religijom, služeći čak kao medij ili iscelitelj. No, ozbiljno sam želeo bolje da upoznam Boga, pokazujući za to najveće interesovanje. Kada sam iz duhovnog sveta primio potpuno suprotna „saopštenja“ počeo sam ozbiljno da sumnjam, čime se potkopava moje verovanje u spiritizam. Haos koji je vladao prilikom spiritističkih zasedanja, jasno mi je ukazivao da pravi Bog ne bi mogao odobravati takvu praksu. Zato sam se prestao baviti spiritizmom, nastavljajući ipak s traženjem istine.

Godine 1965. bila mi je ponuđena turneja po Evropi. Trebalo je da nastupam u mnogim većim gradovima, što sam oduvek želeo. U to sam vreme održavao blisko prijateljstvo sa jednim učiteljem gitare. To je prijateljstvo dovelo do velikih promena u mojoj karijeri, kao i u mom odnosu prema Stvoritelju čoveka.

Harmonija u Bibliji?

O Bogu i Bibliji imao sam potpuno nejasne pojmove. No, kada me je posetio moj prijatelj, učitelj gitare usledila je promena. Mi smo običavali redovno da se sastajemo, a tada smo svirali i čavrljali o aktuelnim događajima. Teme o kojima smo razgovarali pripadale su takođe religiji i politici. Iako je on bio ateist, odlučio je da proučava Bibliju, pa je zato ugovorio nedeljni biblijski studij sa dva mlada misionara Jehovinih svedoka. Budući da je poznavao moje veliko zanimanje za to da naučim više o Bogu, pozvao me je da prisustvujem tom studiju, što sam ja radosno prihvatio.

Proučavali smo brošuru „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. Imao sam tolika pitanja da smo vrlo sporo napredovali u osmatranju brošure. Ipak, odmah sam shvatio da je to istina koju sam tražio. Neusaglašene, zabludne nauke krive religije bile su  zamenjene logičnom, usaglašenom istinom, a to je u mojim ušima zvučalo kao muzika. Koliko sam se radovao da sam već naučio nešto o Jehovi, da sam razumeo ko je uzročnik svega zla, kao i da samo Božje Carstvo može da reši probleme čovečanstva! Obuzimala me jeza kada sam shvatio u kakvoj sam se opasnosti nalazio, sarađujući nekada sa demonima kao njihov medij (5. Mojsijeva 18:9—13; Isaija 8:19).

Baš u vreme kada sam ja počeo da proučavam sa Jehovinim svedocima, moja verenica je prihvatila studij sa adventistima. Kada smo se posećivali izmenjivali smo misli koje smo naučili. Ona je bila iznenađena koliko sam ja više od nje naučio o temama kao što su: trojstvo, pakao, vaskrsenje, Carstvo itd. Sve što je ona naučila u to isto vreme bilo je „držati Sabat“. Ja sam doznao da je Zakon sabata bio dat isključivo Izraelcima, a ne nikom drugom (Psalam 147:19, 20). Ispunivši svoju svrhu, završio se Isusovom smrću (Efescima 2:14 —16; Kološanima 2:16,  17). Pomogao sam Mirjam da razume te misli i tada je odlučila da napusti adventiste, i da započne proučavanje sa Svedocima.

Godine 1967. smo se venčali a 1970. simbolizovali smo svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Nažalost, moj prijatelj uz čiju sam pomoć došao do spoznanja istine, prekinuo je sa proučavanjem.

Novo merilo vrednosti

Kao Jehovin svedok upoznao sam sasvim novo merilo vrednosti. Koliko mi je to kao nesavršenom čoveku bilo moguće, počeo sam da posmatram stvari onako kako ih Jehova gleda. To me je navelo da razmislim o svojim životnim ciljevima i da preduzmem značajne promene. Na svoju karijeru muzičara počinjem da gledam u svetlu novo stečenog odnosa sa Jehovom. Razmišljao sam o tome koliko vremena trošim na pripreme za koncerte, na putovanja i na mnoge javne nastupe. Mogu li na taj način živeti odgovarajuće punom predanju svom Stvoritelju?

Budućnost koncertnog gitariste obećavala je vrlo mnogo. Ali, sada nastupa nešto što će sve to promeniti. Veličanstveni izgledi izbledeli su do beznačajnosti i izgubili važnost, kada sam osmatrao Isusove reči: „Idite dakle i naučite sve narode“.

Razmišljao sam šta je važnije za moje slušaoce — slušati koncert za gitaru ili čuti dobru vest o Carstvu. Svirati melodije koje slave Jehovu i koje mogu posredovati svojim slušaocima život, za sve je daleko korisnije. Svojom gitarom sam mogao na trenutak podići raspoloženje i izazvati radost, ali ono što sada imam da saopštim na temelju Reči Božje, donosi sa sobom trajne blagoslove (Matej 28:19, 20).

Moja na temelju Biblije školovana savest navela me je da donesem važnu odluku. Shvatio sam da bi mi bilo bolje da prekinem karijeru koncertnog gitariste. Nisam požalio što sam raskinuo ugovore u koje je bila uključena i turneja po Evropi. Razumeo sam da bi bilo neispravno reći: „Jehova ja ti želim služiti, ali dopusti da najpre realizujem sve te stvari koje bih rado učinio, a kada sve to završim, onda ću se vratiti i biti tebi veran“ (Luka 9:57—62).

Moja odluka je, što je i bilo za očekivanje, izazvala žestoku kritiku. Većina mojih rođaka i prijatelja, takođe neke ugledne osobe iz sveta muzike, mislile su da sam duševno poremećen. Oni nisu uopšte primetili da je moj um u poređenju s pređašnjim stanjem, tek sada u redu. Pogrešno su zaključivali da me nova religija sprečava u tome da i dalje dajem koncerte. Bilo je teško objasniti im, da je to moja lična odluka. Savest me terala da se bavim daleko važnijim propovedanjem i ostalim  hrišćanskim delatnostima. Tokom koncertnih turneja bilo bi mi praktično nemoguće da posećujem hrišćanske sastanke i da sudelujem u službi propovedanja.

Moja muzika i moje obožavanje

Radost i zadovoljstvo koje sam kao hrišćanin osetio od vremena svog predanja Jehovi, daleko je nadmašilo sve što sam doživljavao u vreme kada su mi koncerti značili sve u životu. Za mene je prava radost i prednost pomagati drugima da upoznaju divan zvuk istine, koji traje mnogo duže od zvuka muzike. Osim propovedanja u stanovima zainteresovanih osoba i sa podijuma, obavljam mnoge zadatke kao starešina u hrišćanskoj skupštini. Tako je moj život ispunjen nagrađujućim delatnostima, što je značilo potpunu promenu u načinu življenja. Muzika je sada zauzela ispravno mesto u mom životu, jer ’najpre tražim Carstvo’(Matej 6:33).

Ali, kako smo mogli da podmirujemo naše životne potrebe nakon prekida karijere koncertnog gitariste? Nekoliko godina radio sam kao profesor na fakultetu za umetnost. Godine 1977. bio sam izabran u petočlani žiri na međunarodnom takmičenju gitarista u Porto Alegre (Brazilija). Tada sam i predavao na tamošnjem međunarodnom muzičkom seminaru.

Godine 1980. odselili smo se u Španiju, gde danas dajem privatne časove sviranja na gitari. Na taj način pomaže moja gitara meni i supruzi da nastavljamo sa službom Jehovi. Povremeno sviram na slavu Jehovi, sudelujući u orkestru na hrišćanskim kongresima. Naravno, prstima prebiram po svojoj gitari s deset žica i u društvu ostalih hrišćana, u čemu moji prijatelji jako uživaju.

U novom sastavu stvari, kojeg će Bog uskoro uspostaviti imaćemo još više vremena za razvijanje prirodnih sposobnosti i talenata, što će predstavljati uživanje i radost Bogu i ljudima. Telesno i duhovno savršenstvo, a naravno i večni život omogućiće nam da postignemo ciljeve i činimo stvari koje danas ne možemo ni zamisliti. U novom uređenju muzika će služiti na čast Stvoritelju, a ne za slavljenje muzičara ili kompozitora.

I ja osećam poput psalmiste i kompozitora Davida, koji je rekao: „Veselite se pravednici pred Gospodom (Jehovom); pravednima dolikuje slaviti. Slavite Gospoda (Jehovu) guslama, udarajte mu u psaltir od deset žica. Pjevajte mu pjesmu novu, složno udarajte podvikujući“ (Psalam 33:1—3). Trudim se, kako u službi propovedanja, tako i svirajući svoju gitaru sa deset žica, da dam najbolje od sebe na slavu Jehovi. (Ispričao Herman Pizzanelli.)

[Slika na 23. strani]

...danas sviram svojim prijateljima