Osvajanja u ime crkve

„Kad bi Isus danas živeo, on bi bio borac za slobodu“. Ove reči jednog uglednog protestantskog crkvenog zastupnika obeležavaju pravac u današnjem hrišćanstvu. Jedan afrički biskup veliča „pravedno nasilje“ uspešnih revolucionara. Protestantske crkve podupiru finansijskim sredstvima nacionalističke gerilske organizacije. Sveštenici koji zastupaju „teologiju oslobođenja“ posežu za oružjem. Izgleda da je sve veći broj religioznih ljudi koji su spremni da primene nasilje u postizanju svojih ciljeva. Da li smatraš da je to ispravno? U sledećem članku obradićemo jedan istorijski primer takve „hrišćanske“ primene nasilja, primer koji sadrži otrežnjavajuću lekciju.

ZLATO, čast i jevanđelje. To su, kako se kaže, tri sredstva kolonizacije američkog kontinenta. Jedan od kolonizatora je priznao kako je krenuo u Ameriku „da bi služio Bogu. . ., ali i da bi se obogatio“.

Godine 1992. slaviće se 500 godina kako je Kristifor Kolumbo prešao Atlantik, čime je otvoren put kolonizaciji. Kolumbovo herojsko putovanje označilo je početak uzbudljivog razdoblja otkrivanja američkog kontinenta. Šta je bila posledica toga? Neizmerno bogatstvo plovilo je preko Atlantika u Evropu, a religija Evropljana hvata koren na stranom tlu. Na čiji račun? U velikom obimu na račun prastanovnika Amerike, nenaviknutih na bolesti, koje su stranci pokorili, a zbog svoje nadmoćnosti, neiskrenosti i okrutnosti, čak i desetkovali.

Ti su stranci bili nazvani konkvistadorima (osvajačima). Prema rečima istoričara J. F. Banona, bila je to „neobična mešavina svetaca i đavola“. Nemoguće je poreći njihovu hrabrost, a neki od njihovih junačkih podviga dobro su poznati svim đacima.

Ko nije čuo za Vaska Nunez de Balboa, koji je prošao uzduž i popreko Isthmus od Paname, probijajući se tom prilikom kroz kilometarska prostranstva poznatih šuma, penjući se po brdima, savladavajući močvare, a sve sa ciljem da kao prvi beli čovek ugleda Pacifički okean? Ili za Hernanda Korteza, koji je zajedno sa svojim ljudima tumarao carstvom Asteka, današnjeg Meksika i konačno ga osvojio? Da spomenemo i Franciska Picara i njegovu braću, koji su nakon više od dve godine teške borbe pokorili prostrano carstvo Inka, današnji Peru. Tu je i Pedro de Valdivia, koji je napredujući prema jugu osvojio Čile i potisnuo jedno indijansko pleme.

Kako im je bilo moguće da tako brzo osvoje dobro utvrđena carstva? Postoje mnogi razlozi za to. Kortez je, na primer, uspešno pokorio Asteke delimično zbog unutarnjih nemira u carstvu Asteka. Osim toga, Asteci su se prvi put sreli sa oružjem, vojničkom puškom i mačem Evropljana, kao i sa vojnicima na konjima. Dodajmo i to  da je vladar Asteka Moktezuma verovao kako je Kortez, bog koji se vratio.

I bez obzira šta da je bilo razlog, uspešne konkvistadore vrlo brzo slede „seljaci, rudari i sveštenici, koji su svi bili spremni zauvek da ostanu u novom svetu“. Međutim, kakve veze ima religija sa tim osvajanjima?

U službi svoje religije

U stvarnosti, prvenstveni zahtev u tim velikim pustolovinama bilo je obraćanje na hrišćanstvo. U Španiji, domovini većine konkvistadora, dvoje istaknutih vladara Ferdinand i Izabela „raspirilo je bujicu nacionalističkog i religioznog oduševljenja“, koje je doživelo vrhunac u osvajanju Latinske Amerike (The Encyclopædia Britannica).

Godine 1493. papa Aleksandar VI podelio je svet između portugalskih i španskih osvajača, severnog do južnog pola, 480 km. zapadno od Zelenortskih ostrva. To je usledilo kao „protivusluga za obraćanje pagana“. Ugovorom iz Tordesilas, obe sile potvrđuju kasnije tu podelu uz ispravku premeštanja granice nešto dalje na zapad.

Interesantno je da se još i danas osećaju posledice tog papskog mešanja. Obala današnjeg Brazila ležala je u vreme njegovog otkrića u delu sveta gde se govorilo portugalski. Najzad, još i danas se u Brazilu govori portugalski, dok se u ostalim zemljama Južne i Srednje Amerike govori uglavnom španski.

Izgleda da mnogi konkvistadori nisu smetnuli s uma religiozni aspekt svoje misije. Profesor P. J . Mahon i jezuitski sveštenik J. M. Hejs pišu na primer: „Kortez nije nikada izgubio iz vida obraćenje prastanovnika. U jednom od svojih izveštaja kralju, koji potiče iz 1524. godine, on je rekao: „Kad god sam pisao vašem svetom veličanstvu, izveštavao sam Vaše veličanstvo o spremnosti prastanovnika da prihvate našu katoličku veru i postanu hrišćani. Ujedno sam zamolio Vaše kraljevsko veličanstvo da bude tako dobro, da u tu svrhu stavi na raspolaganje jako religiozne ljude, koji žive pošteno i primerno“ (Trials and Triumphs of the Catholic Church in America).

Istoričar Viliem X. Preskot izveštava: „Vladi Španije nije ništa ležalo toliko na srcu, kao obraćenje Indijanaca. Njene naredbe bile su prožete tim glavnim mislima, dajući tako vojnim poduhvatima u zapadnoj hemisferi karakter krstaškog rata“. Međutim, zapazi sledeće: „Nije postojala nikakva sumnja u delotvornost metoda obraćanja, obzirom na prisilne metode. Kada je zatajio jezik, mač je poslužio kao jaki argumenat“.

Uza sve to neki pustolovi su provodili delo obraćenja sa čudnom mešavinom iskrenosti i brutalnosti. Neka za primer toga posluži ono što se dogodilo Atahualpi, vladaru Inka.

Obraćenje Atahualpe

Osvajač carstva Inka bio je Picaro. Pošto je Picaro imao malo vojnika, smatrao je da će mu biti moguće da osvoji carstvo Inka ako zarobi Atahualpu kao taoca. Dogovorio je susret s vladarem Inka za 16. novembar 1532. u Kajamarki. Međutim, pre susreta s Atahualpom, Picaro je potajno stacionirao svoje vojnike na tri strane gradskog trga. Potom je stigao vladar s preko 3.000 svojih vojnika, koji su svi bili nenaoružani — osim što su imali male batine i praćke za kamenje.

Istoričar Robert Barton izveštava šta se tada dogodilo: „Jedan dominikanski kaluđer po imenu Vincente de Valverde približio se prestolju s Biblijom u ruci, s namerom da govori o svetoj moći hrišćanstva. Najpre je opisivao Stvoritelja, pričajući potom opširno o Isusu Hristu i njegovoj velikoj žrtvi na krstu. Na kraju je naredio Atahualpi da se odrekne svoje paganske religije i da prizna vrhovnu vlast Karla V, koji će ga od sada štititi na ovom svetu, isto kao Isus Hrist u dolazećem (A Short History of the Republic of Bolivia).

Propoved je zaprepastila vladara Inka. Prema rečima Bartona, on je odgovorio: „Što se tiče tvog Boga, ubili su ga ljudi koje je on sam stvorio, a moj naprotiv“, pokazavši pri tom na veliko crveno Sunce, koje je upravo zalazilo iza brda, „moj živi večno i štiti svoju decu. Ko te je ovlastio da tako govoriš“? Kaluđer Vincente je pokazao na Bibliju i pružio je Atahualpi, a on ju je bacio na zemlju. Sveštenik je  podigao Bibliju, požurivši Picaru, da bi mu ispričao šta se dogodilo. Vincente je, kako kaže izveštaj, rekao: „Kreni odmah u napad. Oslobađam te greha“. Picaro je naredio da započnu paljbu. Stotine nenaoružanih Indijanaca bilo je ubijeno, a Atahualpa zarobljen.

Da bi bio oslobođen, Atahualpa je pregovarao s Picarom. Ponudio je nečuvenu otkupninu u obliku zlata i srebra, što je Picaro prihvatio. Međutim, kada je zlato bilo uredno predano, Picaro je prekršio obećanje. Atahualpa je priveden na sud i pod optužbom da je idolopoklonik osuđen na smrt na lomači. Mnogi od Picarovih savetnika pobunili su se protiv takvog neiskrenog postupanja — ali ne i sveštenik Valverde. Najzad je Atahualpa primio hrišćanstvo i krstio se. Uprkos tome, bio je 29. avgusta 1533. godine udavljen.

Nakon toga Picaro privodi kraju osvajanje carstva Inka. U svojim osvajačkim pohodima „podizao je crkve, razarao idole i postavljao krstove pored puteva širom zemlje“ (The Trials and Triumphs of the Catholic Church in America). Može li se prihvatiti misao da je religija koja se širila na taj način, predstavljala pravo hrišćanstvo?

Da li je poduhvat uspeo?

Konkvistadori su, gledano s vojničkog aspekta, imali uspeha. Iako u manjini, povećali su bogatstvo svojih zemalja, a većina od njih postala je bogata i slavna. Ali, da li su svojim nasilničkim postupanjem postigli bilo kakve hrišćanske ciljeve?

Neko vreme je izgledalo da jesu. „Sveštenici koji su pratili prve ratne pohode, u svojoj su iskrenosti razarali temple i idole, žigošući tako paganstvo; kada su iz Španije stigli misionari, nastupilo je masovno obraćenje... Indijanci su se krštavali s velikim oduševljenjem“ (Encyclopædia Britannica). Koliko su duboko zahvatila ta obraćenja?

Istoričar Rudžero Romano daje sledeći komentar: „Iako je prastanovnicima te zemlje jevanđelje bilo propovedano kroz dugačko vremensko razdoblje, oni su danas isto tako malo hrišćani (slabi hrišćani), kao u vreme osvajanja, jer im vera nije danas ništa jača nego što je tada bila. U Boliviji i na jugu Perua još uvek živi staro pagansko božanstvo Paha — Mama (majka zemlje), iako prilagođena devici Mariji . . . Obožavanje device iz Gvadalupe u Meksiku vuče korene iz obožavanja božice Tonantzin (majka bogova)“(Mecanismos da Conquista Colonial).

Isti autor kaže: „Jevanđeliziranje je u mnogim slučajevima vodilo do neuspeha. . . Zašto? Jer je objavljivanje jevanđelja bilo obeleženo nasiljem. Kako je moguće preporučiti religiju čiji vođe tvrde da pokazuju ljubav, zastupajući u isto vreme mišljenje da ’niko ne može da sumnja u to kako je dim od puške upotrebljene protiv nevernika, tamjan Gospodu’“?

Ne, pravi hrišćanski ciljevi ne mogu se nikada postići takvim merama nasilja. Obraćenja provođena na silu ne mogu nikada prouzrokovati da neko promeni svoju ličnost i preuzme obaveze koje donosi sa sobom pravo hrišćanstvo. Šta više, „jevanđelisti“ postaju moralno pokvareni. Zapazimo da u mnogim zemljama, koje su naoružani konkvistadori — jevanđelisti pohodili mačem, još uvek izbijaju ozbiljni sukobi i razračunavanja. Tamošnji sveštenici i kaluđerice, koji zastupaju „teologiju oslobođenja“ sprovode i danas borbu s modernim oružjem.

Isus je drugačije postupao. Da li se sećaš kako je reagovao one noći u kojoj je bio uhapšen, kada ga je apostol Petar pokušao zaštititi mačem? Isus je rekao „Vrati nož svoj na mjesto njegovo; jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti“ (Matej 26:52). Istog dana, nešto kasnije Isus je rekao Pontiju Pilatu: „Carstvo moje nije od ovoga svijeta; kad bi bilo od ovoga svijeta carstvo moje, onda bi sluge moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali carstvo moje nije odavde“ (Jovan 18:36).

Ove Isusove neustrašive i glasovite reči pokazuju da on, kad bi danas živeo kao čovek na Zemlji, sigurno ne bi bio borac za slobodu, koji bi posegnuo za oružjem. Dakle, ni oni koji tačno slede Isusove stope, ne mogu da sudeluju u takvim nasilničkim postupcima (1. Petr. 2:21—23). Zato se moramo pitati: Čije su „carstvo“ u stvari zastupali ratnici poput Korteza ili Picara? I za čije „carstvo“ se danas bore ti aktivni protestantski i katolički sveštenici? Jasno je kao na dlanu, da se ne bore u korist Carstva, nad kojim vlada Isus Hrist.