Bila sam kaluđerica

TADA, godine 1960. putujući jednim turističkim brodom iz Haife za Kipar, prisećala sam se gledajući duhovnim očima, proteklih 30 godina života u manastiru. Iako sam još uvek bila odevena kao kaluđerica, nosila sam sa sobom pismo, koje me oslobađalo tog zaveta. U to mi je vreme samo jedna misao prolazila glavom; dospeti u Bejrut (Liban) i naći posao.

Ali, zašto sam uopšte postala kaluđerica? I zašto sam nakon toliko godina napustila manastir?

Zašto sam postala kaluđerica

Kratko nakon Prvog svetskog rata — kao dete živela sam sa očuhom i maćehom na jugoistoku Francuske — posetio nas je neki protestantski propovednik. Primetivši da se interesujem za sve što je govorio, poklonio mi je mali „Novi zavet“. Otada počinje da raste moje interesovanje za Bibliju.

Kasnije sam razgovarala s nekim katolicima o tome kako želim da razumem Sveto Pismo, ali svi su mi oni govorili da je čitanje Biblije smrtni greh. Iz toga sam zaključila da Bibliju smeju da proučavaju samo oni koji žive u manastiru, kada je to tako tajanstvena knjiga. Od tog sam vremena odlučila da postanem kaluđerica.

Bilo mi je tek 21 godina kada sam krenula vozom u manastir na jugu Francuske, gde sam imala ugovoren sastanak sa starešinom manastira jednog karmelićanskog reda. Manastir se nalazio na brežuljku u blizini Žinjaka, malog mesta udaljenog oko  25 km. od obale Sredozemnog mora. U zgradi su se nalazila dva različita doma; jedan za kaluđerice, a drugi je bio lečilište za mlade žene.

Prvu noć provela sam u tom lečilištu — ali bez svog kofera. Mlada žena koja me je sačekala na stanici nije mi ga više vratila. Sledećeg dana sam poželela najradije da napustim zgradu, jer mi se nije dopala tamošnja atmosfera. Kada sam upitala za svoj prtljag, bilo mi je rečeno: „Vaš kofer ćete naći u manastiru“. Mislila sam: „Ako i uđem, ja mogu u svako vreme izaći“. Ali, to nije bilo tako jednostavno.

Kada sam stupila u redovničke prostorije, duboko me je pogodila stara zgrada sa teškim gvozdenim vratima i visokim krovom. Kasnije u razgovoru sa starešinom manastira nisam imala hrabrosti da joj kažem da želim da odem.

Nakon nedelju dana postala sam kandidat za prihvatanje u crkveni red. Nekoliko meseci kasnije uzimam belu koprenu novajlije. Do tada nisam naučila mnogo iz Biblije, ali ostajem strpljiva, misleći kako biblijsko saznanje nije dostupno početnicima. Nije prošla ni godina dana od mog dolaska u manastir kada me sa još dve kaluđerice šalju u Marselj. Otuda krećemo brodom za Kairo (Egipat) kuda stižemo u januaru 1931. godine.

Život u manastiru u Kairu

Naš manastir i obližnja škola, velika moderna zgrada, se nalazio u selu iznad Kaira. Svako jutro smo ustajali u 4.45 sati i kretali u kapelu, gde smo provodili 45 minuta u razmišljanju. Do mise nam je preostalo 15 minuta, za to smo vreme uređivali svoje ćelije.

Obrok smo uzimali u potpunoj tišini, slušajući pažljivo čitanje iz knjiga o „životu svetaca“. Onaj ko je prvi završio obrok zamenio je čitateljicu. Preko dana bili su zabranjeni razgovori među kaluđericama. Smeli smo postavljati pitanja samo u vezi s poslom, ali smo i u tom slučaju morali potražiti posebno mesto u sobi za razgovore. Manastir je bio zatvoren kompleks. Ako je na primer, u toku dana stigao neki stranac, dežurna kaluđerica bi zazvonila, dajući tako znak ostalim kaluđericama da napuste svoje ćelije.

Petkom i sredom u vreme posta bila je predviđena vežba autodiscipline (odgajanja samog sebe) uz čitanje 51. psalma. Sve su se kaluđerice morale sakupiti u jednoj tamnoj prostoriji i svaka se trebala bičevati s bičem koji je imao tri remena. Tada sam mislila kako su te boli potrebne da bi se moglo dopasti Bogu. Ponekad nisam celi dan ništa pila, što u vrućoj zemlji kao što je Egipat nije bilo lako. Nosila sam dva prsta debeli opasač, optočen finim metalnim klinovima.

Ipak, sumnjala sam u mnoge temeljne katoličke nauke, na primer u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu, zatim u krštenje dece. Osim toga, nikako nisam mogla priznati Mariju za posrednika. Čitajući Bibliju nisam naišla ni na jednu od tih nauka. Jednog mi je dana rekla jedna kaluđerica: „Ako budeš 25 puta izmolila krunicu, devica Marija će ti pokazati svoju milost.“ Odlučila sam da pokušam i izmolila sam 25 krunica (skoro 1300 molitava). Ali, i nakon tog naprezanja prožimao me isti osećaj praznine kao i ranije. To je za mene bilo potvrda onoga što sam čitala u jevanđelju o Isusu, naime kako je uputio svoje učenike da ,u njegovo ime’ mole oca za sve što im je potrebno (Jovan 16:24).

Nakon završetka probnog roka u trajanju od tri godine, došlo je vreme da položim večnu zakletvu. Nisam želela da se obavežem, ali šta će — tako daleko od Francuske — biti od mene ako napustim manastir? Konačno dajem pristanak i odlazim u kapelu gde se zaklinjem na doživotno siromaštvo, skromnost i poslušnost. Duboko u sebi mislila sam kako ću ja već nekako raščistiti s Bogom ako pogazim zakletvu. Čula sam za kaluđerice kojima je papa omogućio da se oslobode svog zaveta.

Za Palestinu, a potom za Bejrut

Godine 1940. za vreme Drugog svetskog rata nemački avioni su bombardovali Kairo. Tada krećem u manastir u Haifu (Palestina). Prešla sam Suetski kanal i noćnim vozom nastavila dalje. U rano jutro ugledala sam prekrasan izlazak Sunca nad oazom — bio je to predukus predivne zemlje Palestine. Ta zemlja u kojoj su živeli Isus, njegovi učenici i mnoge druge u Bibliji spomenute Božje sluge, delovala je na mene posebno privlačno.

Manastir u Haifi zauzela je britanska vojska, koristeći ga za sedište svog  štaba. Zato su me poslali za Isfiju, jedno malo mesto udaljeno oko 25 km. od Haife, u goru Karmel. Živela samo tamo mesec dana u izolaciji, radeći u kuhinji na pripremanju marmelade.

Kasnije odlazim za Bejrut (Liban) koji je dva sata vožnje autobusom udaljen od Haife. Palestina je tada bila pod britanskim, a Liban pod francuskim mandatom. Zato je bilo lako prelaziti granicu. Sledećih godina sam često provodila godišnji odmor u Isfiji. Jednom sam se prilikom razbolela i umesto da se vratim u Bejrut, ostajem u Palestini.

U Isfiji na Karmelu radovala sam se što mogu s decom da se šetam brežuljcima iznad manastira. Vodili smo sa sobom Cezara, magarca kojeg su svi rado naizmenično jahali. Prolazeći šumama pinija i poljima maslina, stigli smo konačno na visoravan, gde je prema predanju, Ilija izazvao krive Valove proroke. Sasvim na dnu ugledali smo potok Kison na kom je Ilija pobio te Valove proroke (1. Carevima, 18 glava). Čitajući istorijski izveštaj o Iliji, zapisan u „Starom zavetu“ posebno sam se divila njegovoj hrabrosti i revnosti u Božjoj službi. U znak svog divljenja prema njemu, izabrala sam kao kaluđerica ime Eliza—Marija.

Pokušaji da napustim manastir

Kako su prolazile godine, tako je rasla u meni odlučnost da napustim manastir. Godine 1953. kada sam se vratila u Lion (Francuska) napisala sam pismo tamošnjem kardinalu. Ali, pre nego što je uopšte bilo moguće da me poseti kardinalov zastupnik, poslala me je nadglednica, koja je znala za moje planove, u 100 km. udaljen San—Marten—Belroš. Uputila sam još nekoliko pisama kardinalu, moleći za oslobođenje, ali sve je bilo uzalud.

Godine 1958. poslali su me nazad u Liban. Nakon nekoliko meseci uspelo mi je da se premestim u manastir mog omiljenog grada Haife. Budući da sam znala hebrejski smela sam da nosim poruke i tako mi se ukazala prilika da pošaljem pismo tamošnjem biskupu. Otada je sve išlo jako brzo.

Dva dana kasnije došao je biskup da razgovara sa mnom. Rekla sam mu da želim da odem jer nisam zdrava. Trebala bih da se lečim, a život u manastiru za mene je bio previše naporan. On je pokazao puno razumevanje i nakon jednosatnog razgovora, rekao je: „Ako želite, možete još večeras otići“. Nastavila sam da kontaktiram s njim, što mi je kasnije mnogo pomoglo.

Nekoliko dana nakon toga biskup me obavestio da mi je starešina iz Francuske poslao pismo. Pošto ga nisam dobila, krenula sam nadglednici manastira i rekla joj: „Mislim da je stiglo neko pismo za mene“. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola, izvukla iz njega jednu kovertu i pružila mi je. Pismo je sadržavalo obaveštenje da sam oslobođena svoje zakletve.

U vreme jednog razdoblja ćutanja, iskoristila sam priliku da spakujem svoje stvari i krenem na put. Tako sam se jednog jutra u avgustu 1960. sa svojim prtljagom i nekoliko izraelskih funti, s kojima sam mogla kratko vreme životariti, našla ponovo u dalekom belom svetu. Uputila sam se nekim poznanicima kod kojih sam ostala nekoliko dana.

Novi život

Planirala sam da se vratim u Bejrut, misleći da je tamo lakše naći posao. Ali, za to mi je bila potrebna viza. Izgledalo je nemoguće da se dobije od različitih konzulata u Haifi i Jerusalimu. Jedan službenik mi je čak rekao: „Nadglednica vašeg manastira nas je zamolila da ne pomažemo kaluđericama odlazak u arapske zemlje“. Moja prijateljica iz Haife objasnila mi je da je jednostavnije putovati za Bejrut preko Kipra.

Tako sam se godine 1960. našla na početku spomenutom turskom brodu, putujući iz Haife za Kipar. Sledeći biskupov savet, još sam uvek bila odevena kao kaluđerica, pre svega radi slike u pasošu. Zahvaljujući jednom pismu od biskupa s kojim sam ostala u vezi, odmah sam dobila od engleskih vlasti vizu za Kipar. Odatle sam odletela za Bejrut.

Pošto sam želela da se postepeno privikavam na život napolju prihvatila sam posao u kuhinji jednog dominikanskog manastira, ali ne u svojstvu radne snage koja pripada crkvenom redu. Ostala sam tamo dve godine. Jednog dana ohrabrila me nadglednica Karmelićanki da se vratim u red. Rekla je: „Zaboravićemo Vašu malu  budalaštinu, pa ćete opet zauzeti svoje mesto među kaluđericama koje su već dugo u manastiru“. Ali, nakon što sam uz neizrecive teškoće napustila manastir, sigurno je da se više nisam želela vratiti.

Potom sam jedno vreme radila kao odgajiteljica dece imućnih porodica. U susretu sa ostalim odgajateljicama uvek sam ih pitala da li poznaju nekoga ko proučava Bibliju. „Samo ne sveštenika!“ naglašavala sam svaki put.

Moje traženje biva nagrađeno

Jednog dana u februaru 1964. bile su saslušane molitve, koje sam izgovarala celog života. Uz pomoć jedne francuske bolničarke koja je upoznala Jehovine svedoke u koncentracionom logoru, i konačno počela proučavati Bibliju sa Jehovinim svedocima u Bejrutu, započela sam i ja proučavati Bibliju. Nakon četiri večeri znala sam da sam našla istinu za kojom sam tragala celog života.

Svedoci su ne samo proučavali Bibliju, nego su naučeno primenjivali u praksi, propovedajući drugima. Izgledalo mi je kao da sam probila ogromnu prepreku, bilo mi je da zaplačem od radosti. Nekoliko pročitanih stranica bilo je dovoljno da se uverim kako nauka o trojstvu, o besmrtnosti duše i slične nauke nisu bile u skladu sa Biblijom.

Ipak, postojalo je nešto što je prigušilo moje oduševljenje; naziv Jehovini svedoci. Govorila sam sama sebi: „Radi toga ćemo imati teškoća u arapskim zemljama. Oni će misliti da smo Jevreji!“ Ipak, to me nije odvratilo od proučavanja i u oktobru 1964. krstila sam se, simbolizujući tako svoje predanje Jehovi.

Prošlo je 20 godina otkako sam pronašla istinu, koja me oslobodila (Jovan 8:32). Sada mi je jasno da su besmisleni mnogi običaji, kao na primer mučenje uobičajeno u mnogim manastirima. Koliko li su istinite reči apostola Pavla: „Ti propisi, istina, imaju neku prividnu mudrost u samovoljnom bogoštovlju, krivom štovanju i trapljenju tijela, ali nemaju nikakve vrijednosti da budu dovoljne tjelesnom čovjeku“ (Kološanima 2:23, ST).

Velika mi je radost da mogu svoje saznanje da delim sa drugima, i objavljujem divnu nadu iz Božje Reči, umesto da se isključujem iz sveta. Pošto sam bila kaluđerica 30 godina ja dobro razumem probleme katolika, zato mogu s njima puno da razgovaram. Već nekoliko godina služim kao pionir (punovremeni sluga Jehovinih svedoka) ispunjavajući tako zadatak koji mi je dao Isus, naime da propovedamo „ovu dobru vest o Carstvu“ (Matej 24:14).

[Slika na 17. strani]

Manastir Žinjak