Hoće li se ujediniti crkve u Velikoj Britaniji

KAD se anglikanska crkva odvojila od Rima, bila je ona samo crkva jedne jedine zemlje, dok je rimokatolička crkva imala već međunarodni status. Ali, sa širenjem Britanskog svetskog carstva širila se i crkva Engleske u mnoge delove sveta.

Danas nalazimo njene crkve—ćerke u više od dvadeset zemalja. Svaka od njih je, doduše, nezavisna, ali kao član anglikanske verske zajednice povezana je sa crkvom—majkom. Tako je i crkva Engleske stekla međunarodni status, što je za nju prednost u pregovaranju sa Vatikanom.

Pre relativno kratkog vremena objavila je katolička crkva tri dogme, koje su produbile provaliju između nje i protestantskih crkava. To su: bezgrešno začeće (bezgrešnost) Marije (1854.) telesno uzašašće Marije u nebesku slavu (1950.) i nepogrešivost pape po pitanju nauke (1870.) To su sigurno bile ogromne prepreke na putu ka ujedinjenju sa drugim religijama!

Anglikansko—rimokatoličke težnje

Godine 1966. saglasili su se papa i nadbiskup od Kenterberija, koji se uglavnom priznaje za religioznog poglavara anglikanske crkve, da se osnuje međunarodna anglikansko/rimokatolička komisija. Od 1970. godine ona se dvanaest godina bavila iscrpno proučavanjem prepreka na putu ka ujedinjenju, da bi potom dala svoje predloge za moguće savladavanje istih. Komisija koja se sastojala od deset naučnika obe crkve, upravila je posebnu pažnju na sledeća tri sporna pitanja: autoritet (uključujući primat i nepogrešivost pape), katolička pričest i sveštenička služba.

Kako su obe crkve prihvatile zaključni izveštaj komisije? Nijedna strana ga nije direktno odbila. Ipak, računa se da će proći mnoge godine dok pojedine crkve ne zauzmu službeni stav u vezi s tim. Jedan uvodni članak Londonskog Tajmsa sadržavao je prognozu prema kojoj je „stvarno ujedinjenje obe crkve (Rim i Kenterberi) udaljeno za još najmanje jedan naraštaj“. Stvarnu prepreku predstavljaju sporna pitanja kao što su sprečavanje začeća, celibat sveštenika, nepogrešivost i sudska nadležnost pape, obožavanje Marije, kao i zaređenje anglikanskih sveštenika, što je 1896. godine na I Vatikanskom koncilu, papa Leo XIII proglasio „apsolutno nevažećim“.

Prilikom svoje posete Velikoj Britaniji u leto 1982. dogovorio se papa Jovan II sa nadbiskupom od Kenterberija za formiranje daljnje međunarodne komisije, koja će ispitati mogućnosti za preduzimanje dopunskih koraka u pravcu ujedinjenja.

Težnje anglikanske crkve i slobodnih crkava

Crkva Engleske vodila je i pregovore o savezu sa tri slobodne ili nonkomformističke crkve. To su metodistička crkva, ujedinjena reformirana crkva i Hernhunter bratska zajednica. Ujedinjena reformirana crkva nastala je 1972. godine, spajanjem kongregacionalista i prezbiterijanaca u Engleskoj i Velsu.

Ali, savezu su stajale na putu velike prepreke. S jedne strane, crkva Engleske bila je protiv zaređenja žena, dopuštenog u slobodnim crkvama. S druge strane, slobodne  se crkve nisu mogle složiti s hijerarhijskom strukturom u crkvi Engleske. I kada su se ipak izjasnile za ujedinjenje, crkva Engleske odlučila se nakon glasanja u julu 1982. protiv saveza sa slobodnim crkvama.

Na strani slobodnih crkava dolazi do ogorčenog razočarenja. Sekretar Ujedinjene reformirane crkve je objasnio: „Mislim da će ostale crkve biti vrlo sumnjičavo raspoložene prema crkvi Engleske“. Sekretar konferencije metodista misli da je pitanje može li pre isteka jedne generacije biti uopšte postavljen bilo kakav novi plan ujedinjenja.

Razočarani su bili i neki od anglikanaca koji su se kao entuzijasti zauzeli za sveopšti pokret. Nakon višegodišnjeg napora, jedinstvo još uvek nije na vidiku. Drugi pak, glasno govore da su ti porazi sačuvali crkvu od ekumenskih teškoća, koje samo prikrivaju njen stvarni zadatak. Novine Ekonomist podupiru to gledište sledećim rečima: „Crkva Engleske će se sada kroz duže vreme moći neometano posvetiti svom stvarnom zadatku. . . . Ona je suočena s problemom kako da služi onima koji žele da budu poučeni o veri, a samoj nije jasno šta veruje.“

I tako su u Velikoj Britaniji za manje od dva meseca doživela neuspeh dva značajna nastojanja da se postigne religiozno jedinstvo.

 Zašto teže ka jedinstvu

Zašto crkve hrišćanstva toliko teže ka jedinstvu? U vezi s konferencijom katoličkih biskupa u Rimu, rekao je kardinal Hjum: „Nema sumnje da skandalozno nejedinstvo među Isusovim sledbenicima, predstavlja glavnu prepreku u objavljivanju jevanđelja. . . . Hrišćani su posebno u našem veku razočarani i uznemireni zbog rascepa u sopstvenim redovima“.

Pre nekoliko godina rekao je anglikanski biskup Čarls Brent: o potrebi religioznog jedinstva sledeće: „Upravo je besmisleno želeti da se privedu Hristovoj crkvi veliki narodi Dalekog Istoka, ako mi sami ne sačinjavamo zatvoreni front“.

Mnogi misle da motivi težnje ka jedinstvu leže negde drugde. Rasel Levis pisao je u časopisu Deili Meil: „Nisam stekao utisak da je narodni pokret, pokretačka snaga težnje za ujedinjenjem, nego da se tu pre radi o namerama moderne elite biskupa i nekoliko visokih sveštenika, naime da time zaustave opadanje broja posetilaca crkava. Jedva je moguće prevideti kako se jaka težnja za jedinstvom isprepliće s padom broja posetilaca, do kog je u 60—im godinama došlo u uglednim protestantskim crkvama, a 70—ih godina i u katoličkoj crkvi.

Bez obzira koji su povodi bili težnja za ujedinjenjem, religiozno nejedinstvo koje već vekovima prevladava u Velikoj Britaniji, stoji u suprotnosti prema jasnom upozorenju apostola Pavla, upućenog hrišćanima: „Budite svi jedinstveni u govoru i da ne bude razdora među vama, nego da budete primerno sjedinjeni u istom razumu i istim mislima“ (1. Korinćanima 1:10, NS).

Kako dalje?

Uprkos religioznom nejedinstvu i pretrpljenim neuspesima, ekumenski nastrojeni sveštenici nastavljaju svoju posredničku ulogu. Jedinstvo je za njih religiozni daleki cilj. Za sada im je izgleda uspelo da sednu za isti sto i pokažu međusobno poštovanje. Trenutno se govori o „ujedinjenju bez gubitka vlastitog identiteta“, kako je to rekao predsednik međunarodne anglikansko/rimokatoličke komisije.

Slično se moglo čuti od nadbiskupa od Kenterberija, koji je rekao predstavnicima više crkava: „Radujem se našoj posebnosti. Bilo bi žalosno kada bismo se jednog dana rastopili u sivu uniformisanu masu“. Jedinstvo koje im lebdi pred očima u nedoglednoj budućnosti, nije ni u kom slučaju pravo jedinstvo. To nije povratak ka pravom hrišćanstvu prvog veka, povratak Bibliji.

Kakvo je gledište desetina hiljada Jehovinih svedoka u Velikoj Britaniji, u vezi pitanja ujedinjenja? Oni su već postigli izrazit sklad i jedinstvo i to ne samo u Velikoj Britaniji, nego širom sveta, jedinstvo među ljudima svih rasa i nacionalnosti. Njihovo se jedinstvo ne raspada zbog stalnog prepiranja u vezi s naukom, praksom i vodećim položajima. Ono se ne raspada kad među narodima izbije rat, jer se Jehovini svedoci ponašaju strogo neutralno, držeći se zajedno kao hrišćansko bratstvo.

O Jehovinim svedocima moglo se pročitati u časopisu Sentinel, koji izlazi u Milvokiju (SAD); „Oni su saglasni ne u sporednim stvarima u životu, nego u bitnim stvarima kao što su pravila ponašanja, sleđenje temeljnih načela i obožavanje Boga“.

Neke su se britanske novine pozabavile pitanjem kako se postiže takvo jedinstvo, davši primedbu: „Sve što Svedok (Jehovin) radi ima biblijski temelj. Da, njihova osnovna tvrdnja je priznavanje Biblije kao . . .. istina“.

Jehovini svedoci te pozivaju da ispitaš da li je taj zahtev opravdan. Zašto da ne porazgovaraš s njima kada te sledeći put posete?

[Slika na 24. strani]

Istorijski susret 1982. između pape Jovana Pavla i Roberta Ransija, nadbiskupa iz Kanterberija