Istorija religioznog nejedinstva u Velikoj Britaniji

Već godinama se u religioznim zajednicama Velike Britanije govori o jedinstvu. Ne predlaže se ukidanje bilo koje od tih religioznih zajednica, nego se teži za „ujedinjenjem bez gubitka vlastitog identiteta“. Svaka bi zajednica priznala drugoj pravo da na svoj način sprovodi službu Božju. U poslednje vreme učinjena su dva ekumenska pokušaja; jedan izmeću crkve Engleske i rimo—katoličke, a drugi između crkve Engleske i nekih slobodnih crkava ili nonkomformista. U sledeća dva članka biće govora o tome koje mogućnosti postoje za postizanje religioznog jedinstva u Velikoj Britaniji.

RELIGIOZNO nejedinstvo u Britaniji potiče od najranijeg vremena. Hrišćanstvo je stiglo u Britaniju u 2. veku, ali niko ne zna tačno kako. Kasnije se formiraju dve različite crkve — nezavisna keltska crkva i rimokatolička crkva, s papom kao vrhovnim poglavarom.

Kroz nekoliko vekova među njima nije dolazilo do spomena vrednih razračunavanja uglavnom zato jer su obe crkve bile zastupljene u različitim delovima zemlje. Ali, u sedmom veku njihovo misionarsko delovanje dovodi do toga da prekoračuju svoja ovlašćenja. Međutim, manje se prepiru zbog nauka, a više radi liturgijskih pitanja, kao što je datum slavljenja Uskrsa i slično.

Godine 663. n. r. vr. pozvao je kralj Severne Umbrije obe partije na crkveni sabor u Vitbi, na kome je sam predsedavao. Iako kelt po veri, stao je na stranu Rima, a sabor mu se u tome priključio. To je imalo za posledicu gubljenje keltskog uticaja gotovo u celoj Britaniji, a pobedu Rima. Skoro 900 godina rimokatolička crkva zadržava taj dominirajući položaj, jačajući stalno svoj religiozni i politički uticaj. Njena drskost izaziva stalno sve veće negodovanje vladara i nezadovoljstvo naroda.

Prekid s Rimom

Neprijateljstvo između crkve i države dostiže vrhunac u 16. veku za vreme vladanja Henrika VIII. Pošto mu Katarina od Aragona nije podarila muškog prestolonaslednika, on očajnički traži poništenje braka, kako bi se mogao oženiti sa Anom Boulin. Papa odbija poništenje braka, iako je to tada bilo uobičajeno. Ali, u ovom slučaju papa to čini iz političkih razloga. Uz pomoć parlamentarnog zakonodavstva Henrik VIII prekida sve veze sa Rimom i proglašava se vrhovnim poglavarem crkve u Engleskoj. Na taj način crkva Engleske stiče svoju nezavisnost godine 1534.

Nakon Henrikove smrti, kralj postaje njegov devetogodišnji sin Edvard. Dok je on bio maloletan imenuje se namesničko veće, koje vodi državničke poslove. Ono uvodi reforme, kako bi očistilo bogosluženje od idolopoklonstva i praznoverja. Nakon šest godina umire Edvard, a naslednik postaje Marija, Henrikova ćerka iz prvog braka. Kao pobožna katolkinja Marija se odlučuje za povratak engleske crkve i za pripajanje Rimu. Tako se 1554, godine ukidaju zakoni upravljeni protiv Rima. Godinu dana kasnije ponovo se uspostavlja tesna veza sa Rimom. Nakon toga dolazi do okrutnog proganjanja nepokajničkih protestanata, pri čemu ih je oko 300 bilo spaljeno na lomačama.

Ali, Marija je vladala samo pet godina. Posle nje, na presto dolazi njena polusestra Elizabeta, koja je odlučila da sledi svog oca Henrika VIII. U roku jedne godine, donošenjem dve odluke parlament stavlja na snagu zakone koji su bili ukinuti za vreme Marijinog vladanja. Papa se sveti time što će Elizabetu I isključiti iz crkve. Potom pokušava uz pomoć španske flote da upadne u Britaniju, ali ista doživljava katastrofalni poraz. Sve to je prouzrokovalo nemilosrdno proganjanje katolika koji su odbili da posećuju anglikanske crkve. Oko 250 njih bilo je pogubljeno.

 Unutrašnji rascepi

Crkva Engleske oslobodila se, doduše, Rima, ali time ne nestaju njene brige i problemi. Dolazi do rascepa u vlastitim redovima. Na jednoj su strani anglikanci, jedna visoka crkvena grupa, koja želi da se drži rimokatoličkih ceremonija, iako je prekinula s Rimom. Na drugoj strani, puritanci smatraju takve ceremonije praznoverne, nebiblijske i idolopokloničke. Neki od puritanaca su osećali tako veliku odvratnost, da su napustili domove i odjedrili u pravcu „Novog, sveta“. Prvi od njih napuštaju svoju domovinu 16. septembra 1620. na Meiflauer. Godine 1642. izbija građanski rat, koji je trajao 3 godine. Karl I, koji je tvrdio da je u Božjoj milosti, odvojio se od parlamenta i počeo da vlada kao apsolutni vladar. S druge strane Oliver Kromvel uspešno je predvodio parlament i puritance. Godine 1649. odrubljena je glava Karlu I, a državu pretvaraju u zajednicu naroda, s lordom pokroviteljem na čelu. U sledećih 10 godina parlament raspušta crkvu Engleske, zamenivši anglikanski način bogoslužja strogim kalvinističko— prezbiterijanskim. Crkve i manastiri koji su ostali posle rata zatvaraju se ili uništavaju.

Kromvel je s jedne strane zabranio anglikanske i rimokatoličke ceremonije, ali je s druge strane garantovao slobodu verovanja. To je imalo za posledicu stvaranje mnogih sekti, od kojih je većina nestala brzo nakon svog osnivanja. Ipak, od nekolicine njih razvile su se religiozne zajednice, koje još i danas postoje, na primer baptisti, kvekeri i kongregacionalisti. Kasnije, godine 1738. osnovao je Džon Vesli metodističku crkvu.

Puritanci i njihovo prezbiterijanstvo postaju ubrzo neomiljeni u narodu zbog svoje strogosti. Godine 1660. nedugo nakon Kromvelove smrti na presto se vraća iz izgnanstva Karl II. Poduprt anglikancima, on oprezno ali određeno predlaže parlamentu  neke promene, i za dve godine uspelo mu je da ga nagovori da obnovi crkvu Engleske. Godine 1829. katolici dobijaju konačno opet sva građanska prava.

Dakle, skoro 300 godina dugačka istorija Velike Britanije, od 1534. do 1829. obeležena je konfesionalnim razračunavanjima i rascepom. Bilo je to razdoblje rascepkavanja u različite religiozne zajednice. Sledeći vek i po, bilo je relativno mirno, jer je svaka crkva išla svojim vlastitim putem. U 20. veku počinju opet da se vode ozbiljni razgovori o zajedništvu. Šta se dogodilo?

[Slika na 22. strani]

Protestanti

Henrik VIII 1509—1547 a

Elizabeta I 1558—1603

Oliver Kromvel 1653—1658

Katolici

Marija I 1553—1558

Karlo I 1625—1649

Karlo II 1660—1685

[Fusnota]