Ljudska vladavina na vagi

6. deo: Crne košulje i kukasti krstovi

Fašizam: Diktatorska vladavina koja se odlikuje državnom kontrolom privrede, društvenim organizacijama i ideologijom ratobornog nacionalizma. Nacizam: Fašizam kako ga je praktikovala Nacionalsocijalistička radnička partija Nemačke pod Hitlerom.

REČ „fašizam“ uopšte budi predstavu o italijanskim vojnim jedinicama u crnim košuljama i nemačkim jurišnim odredima u smeđim uniformama sa kukastim krstovima. Ali, i druge su zemlje imale iskustva s fašizmom.

U 1930-im godinama fašizam se pojavio u Mađarskoj, Rumuniji i u Japanu. Za vreme španskog građanskog rata fašisti su pomogli Francisku Franku da osvoji vlast u Španiji, iako većina istoričara ne smatra da je Frankova diktatura (1939-1975) bila prava fašistička diktatura. Ali, diktatura u Argentini, uspostavljena od Huana D. Perona (1943-1955), bila je fašistička.

Obožavanje države

Pojam „fašizam“ potiče od italijanske reči fascio, a odnosi se na starorimski simbol vlasti. Latinski se nazivao fasces i bio je snop pruća sa sekirom u sredini — odgovarajući simbol jedinstva naroda pod vrhovnom vlasti države.

Iako fašizam vuče korene iz vremena Nikola Makijavelija, tek je 1919, odnosno 450 godina posle njegovog rođenja, Benito Musolini prvi put koristio tu reč. Makijaveli je tvrdio da bi se politička korupcija njegovog vremena mogla savladati samo autoritativnim vladarem, koji bi koristio moć nemilosrdno ali razborito.

Ako fašistička vladavina želi nešto da postigne, potreban joj je upravo takav jak, oportunistički i karizmatski vođa. Tako su Musolini i Hitler bili jednostavno poznati kao „vođe“ — Il Duce i der Führer.

Fašizam uzdiže državu iznad svakog drugog autoriteta, bilo religioznog ili civilnog. Francuski pravnik Žan Boden (16. vek), engleski filozof Tomas Hobs (17. vek), kao i nemački filozofi Johan Gotlib Fihte, Georg Vilhelm Fridrih Hegel i Hajnrih fon Trajčke (18. i 19. vek), svi su oni uzvisivali državu. Prema  Hegelu, država ima nadređeni položaj, a najveća dužnost pojedinca je da je lojalno podupire.

U prirodi je svake vladavine da provodi autoritet. Ali, fašističke države idu u krajnost time što traže slepu poslušnost. Za fon Trajčkea ljudi su jedva bili više od robova države. Rekao je: „Svejedno je šta misliš, samo dok si poslušan.“ Karakteristično je da je fašizam zamenio lozinku francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“ italijanskom parolom „verovati, slušati, boriti se“.

Fašizam veliča rat

Boriti se? Da! „Samo rat dovodi ljudske snage do najvišeg stepena napona i udara žig plemenitosti narodima koji su dovoljno hrabri da se suoče s njim“, rekao je jednom Musolini i dodao: „Rat je za čoveka ono što je materinstvo za ženu.“ Trajni mir je označio kao „potiskivanje i poricanje svih temeljnih vrlina čoveka“. Tim rečima je Musolini samo odražavao shvatanja fon Trajčkea, koji je tvrdio da je rat potreban i odstraniti ga iz sveta ne bi bilo samo vrlo nemoralno, nego „bi time i zakržljale bitne i uzvišene snage čovečije duše“.

Na temelju te pozadine rata i diktature, ne iznenađuje da mnogi istoričari traže poreklo savremenog fašizma u Francuskoj kod Napoleona I. Bio je diktator početkom 19. veka, ali fašist, doduše, nije bio. Ipak su mnoge načine njegova političkog postupanja, kao na primer stvaranje tajne policije, spretno korišćenje propagande i cenzure štampe, kasnije preuzeli fašisti. I sigurno je njegova odlučnost da ponovo podigne slavu Francuske karakteristična oznaka nacionalističke uobraženosti po kojoj su kasnije postali poznati fašistički vođe.

Godine 1922. fašisti su u Italiji bili toliko jaki da su bili u stanju da ustoliče Musolinija za predsednika vlade, pa je taj položaj ubrzo iskoristio kao odskočnu dasku kako bi postao diktator. Što se tiče zarade, radnog vremena i proizvodnih planova, privatna industrija je bila pod strogom kontrolom vlade. Privatna preduzeća podupirala su se samo utoliko ukoliko su koristila interesima vlade. Političke stranke, osim nacionalsocijalističke, i radnički sindikati bili su zabranjeni. Vlada je vešto kontrolisala medije, a protivnike je ućutkala cenzurom. Posebno se pazilo na indoktriniranje (ideološko poučavanje) omladine, a lična je sloboda bila vrlo ograničena.

 Nemački fašizam

„Uprkos vremenskom podudaranju puteva ka moći“, kaže knjiga Fascism od A. Casselsa, „italijanski fašizam i nemački nacionalsocijalizam znatno su se razlikovali u svojoj ćudi i pogledu na budućnost“.

Pored već spomenutih nemačkih filozofa koji su bili prethodnici fašističkog mišljenja, i drugi su, poput nemačkog filozofa 19. veka Fridriha Ničea, pripremali put obliku fašizma koji je niknuo samo u Nemačkoj. Ne, Niče nije bio fašist, ali se zalagao za nadmoć vladajuće elite, nadljudske rase. Pri tome, međutim, nije mislio na neku određenu rasu ili naciju, pogotovo ne na nemačku, o kojoj nije imao najbolje mišljenje. Ali, neke su njegove misli bile bliske onome što su nacionalsocijalistički ideolozi smatrali idealom Nemca. Ove su ideje bile preuzete, dok su druge, koje nisu bile u skladu s nacističkim učenjem, bile odbačene.

Na Hitlera je jako uticao nemački kompozitor Rihard Vagner. Prema ekstremnom nacionalisti i patrioti Vagneru, Nemačkoj je bila predodređena velika uloga u svetu. „Za Hitlera i nacističke ideologe, Vagner je bio savršeni heroj“, kaže Encyclopedia of the Third Reich, i objašnjava: „Kompozitor je prikazao veličinu Nemačke. Prema Hitlerovom mišljenju, Vagnerova muzika je opravdavala nemački nacionalizam.“

Autor William L. Shirer dodaje: „Nisu to bila njegova [Vagnerova] politička književna dela, nego njegovo snažno operno delo koje je tako živo dozivalo predstavu o Nemačkoj starog veka s njenim junačkim mitovima, ratobornim paganskim bogovima i junacima, demonima i zmajevima, sa svojim krvnim zavadama i primitivnim plemenskim zakonima, svojim osećajem za sudbinu, veličanstvenost ljubavi i života i plemenitost smrti, to je delo uticalo na mitove u savremenoj Nemačkoj i pridalo germanski Weltanschauung [pogled na svet], koji su usvojili Hitler i nacionalsocijalisti.“

Mišljenje Ničea i Vagnera oblikovao je grof Joseph Arthur de Gobineau, francuski diplomat i etnolog, koji je između 1853. i 1855. napisao Essai sur l’inégalité des races  humaines (Esej o nejednakosti ljudskih rasa). Tvrdio je da je rasni sastav odlučujući za sudbinu civilizacija. Upozorio je da će razvodnjavanje rasnih oznaka arijskih društava konačno dovesti do njihovog sloma.

Rasizam i antisemitizam, koji su se razvili iz tih ideja, bili su tipični za nemački fašizam. U Italiji su obe oznake bile manje značajne. Ustvari mnogi su Italijani smatrali pojavu antisemitizma u Italiji kao znak da je Hitler smenio Musolinija s položaja preovladavajuće snage u fašizmu. Vremenom je zaista rastao Hitlerov uticaj na politiku italijanskog fašizma.

U težnji za postizanjem nacionalne veličine, italijanski i nemački fašisti gledali su u suprotnim pravcima. Pisac A. Cassels objašnjava: „Dok je Musolini bodrio svoje zemljake da oponašaju postupke starih Rimljana, nacionalsocijalističko preobražavanje duha ciljalo je na to da bodri Nemce ne samo da oponašaju postupke drevnih tevtonskih giganata, nego da postanu takvi plemenski junaci, utelovljavajući ih u 20. veku.“ Drugim rečima, italijanski fašizam se trudio da obnovi prošlu slavu time što je hteo, takoreći, da dovuče industrijski nerazvijenu Italiju u 20. vek. Nemačka je naprotiv želela da povrati pređašnju slavu time što se povlačila u mitološku prošlost.

Čime je omogućen

U većini zemalja fašizam je došao na vlast posle neke nacionalne katastrofe, sloma privrede ili vojnog poraza. To je važilo i za Italiju i za Nemačku. Iako su se te zemlje tokom prvog svetskog rata borile na suprotnim stranama, obe su izašle iz borbe vrlo oslabljene. Nacionalno nezadovoljstvo, privredni poremećaj i pojačanje klasne borbe mučilo je obe zemlje. Nemačka je proživljavala galopirajuću inflaciju i brzi rast nezaposlenosti. Osim toga, demokratski princip je bio slab, još uvek ometan vojnom i autoritativnom pruskom tradicijom. I svuda je bila prisutna avet sovjetskog boljševizma.

Zamisao Čarlsa Darvina o evoluciji i prirodnoj selekciji bila je daljnji značajni uzrok uspona fašizma. Knjiga The Columbia History of the World govori o „ponovnom buđenju socijalnog darvinizma u ideologijama fašista, izražavanih kako od strane Musolinija tako i od strane Hitlera“.

Encyclopedia of the Third Reich slaže se s tom procenom i objašnjava da je socijalni darvinizam bio „ideologija koja je stajala iza Hitlerove politike genocida“. U skladu s učenjem Darvinove evolucije, „nemački ideolozi su tvrdili da bi moderna država, umesto da troši snagu za zaštitu slabih, trebala da istiskuje manje vredno stanovništvo u korist jakih, zdravih elemenata“. Oni su tvrdili da je rat u borbi za preživljavanje najsposobnijeg opravdan i da „pobeda pripada jakima, dok slabi moraju da se odstrane“.

Da li su prihvatili pouku?

Prošli su dani italijanskih crnih košulja i smeđe uniformisanih nemačkih jurišnih odreda s kukastim krstovima. Ali, čak i 1990. godine ima ostataka fašizma. Pre dve godine upozorio je časopis Newsweek na to da praktično u svakoj zapadnoevropskoj zemlji „snage ekstremne desnice ponovo dokazuju da prikriveni rasizam i poziv nacionalističkim i autoritativnim vrednostima još uvek mogu naći iznenađujuću podršku“. Bez sumnje je Nacionalni front Jean-Marie Le Pena u Francuskoj jedan od najdinamičnijih od ovih pokreta s porukom koja je u osnovi gotovo „ista kao ona koju su imali nacionalsocijalisti“.

Da li je razumno uzdati se u neofašističke pokrete? Da li su koreni fašizma — Darvinova evolucija, rasizam, militarizam i nacionalizam — solidan temelj dobre vladavine? Ili zar ne moramo da se složimo s tim da se fašizam, kao i ostale ljudske vladavine, kad je stavljen na vagu, pokazao prelaganim?

[Okvir na 14. strani]

Fašizam — Ima li pouzdan temelj?

Darvinova evolucija: „Sve veći broj naučnika, posebno rastući broj evolucionista... tvrdi da Darvinova evolucija uopšte nije prava naučna teorija“ (New Scientist, 25. juna 1981, Michael Ruse).

Rasizam: „Jaz među ljudskim rasama i narodima, tamo gde postoji, psihološke je i socijalne prirode; nije genetske prirode!“ (Genes and the Man, profesor Bentley Glass).

„Ljudska bića svih rasa... potiču od istog prvog čoveka“ (Heredity and Humans, naučni pisac Amram Scheinfeld).

Militarizam: „Dovitljivost, trud i sredstva utrošena za to... ludilo zaista zapanjuju. Kad se ljudi više ne bi učili ratu, ne bi postojalo ništa što čovečanstvu ne bi bilo moguće“ (Herman Wouk, američki pisac i dobitnik Pulicerove nagrade).

Nacionalizam: „Nacionalizam deli čovečanstvo na međusobno netrpeljive jedinke. Zato ljudi najpre razmišljaju kao Amerikanci, Rusi, Kinezi, Egipćani ili Peruanci, a tek onda — ako uopšte — kao ljudska bića“ (Conflict and Cooperation Among Nations, Ivo Duchacek).

„Mnogi problemi s kojima se danas susrećemo nastali su ili proizilaze iz krivih gledišta — neka od njih preuzeta su gotovo nesvesno. Na primer, uskogrudan nacionalistički stav: ’Moja domovina, bila u pravu ili ne!‘“ (Bivši generalni sekretar UN-a U Tant).

[Slike na 13. strani]

Stari religiozni simboli poput kukastog krsta i gesla „Bog je s nama“ nisu mogli da spasu Hitlerovu vlast

Fasces, Musolinijev simbol fašizma, može se naći na nekim američkim kovanicama