Ljudska vladavina na vagi

7. deo: Političko traganje za utopijom

Socijalizam: društveni sistem koji se zalaže za podržavljenje vlasništva i za državnu kontrolu sredstava za proizvodnju, koji komunisti smatraju prelazom iz kapitalizma u komunizam. Komunizam: društveni sistem koji se zalaže za ukidanje klasa, za društveno vlasništvo proizvodnih i životnih sredstava i za pravedno deljenje ekonomskih dobara.

GRČKA mitologija izveštava o grčkom bogu po imenu Hronos pod čijom je vladavinom Grčka uživala zlatno doba. „Svi su delili istu sudbinu, privatno je vlasništvo bilo nepoznato, a mir i sloga vladali su nesmetano“, objašnjava delo Dictionary of the History of Ideas. Dalje se nastavlja: „Prve tragove socijalizma nalazimo u žalopojkama za ’zlatnim vekom.‘“

Ali, socijalizam se sve do prve polovine 19. veka nije pojavio kao moderan politički pokret. Posebno je naišao na priznanje u Francuskoj, gde je francuska revolucija jako potresla utvrđene ideje. Tamo je, kao i u drugim evropskim zemljama, industrijska revolucija prouzročila velike socijalne probleme. Ljudi su bili sazreli za pomisao da društveno vlasništvo nad sredstvima može omogućiti ravnomerniju podelu plodova zajedničkog rada nego privatno vlasništvo.

Socijalizam nije neka nova ideja. Grčki filozofi Aristotel i Platon pisali su o tome. Kasnije, za vreme protestantske reformacije u 16. veku, jedan je radikalni katolički sveštenik, Tomas Mincer, zahtevao besklasno društvo. Ali, njegovi su pogledi bili sporni, posebno njegov poziv na revoluciju, ukoliko bi bila potrebna, za postizanje tog cilja. U 19. veku učili su Velšanin Robert Owen, Francuzi Étienne Cabet i Pierre Joseph Proudhon i niz drugih socijalnih reformatora, među njima i poznati sveštenici, da socijalizam nije ništa drugo nego samo hrišćanstvo pod drugim nazivom.

Utopije Marksa i Mora

Ali, „nijedan od tih pobornika socijalizma“, kaže gore navedeni priručnik, „nije imao takav uticaj kao Karl Marks, čija su dela postala kriterijum socijalističkog mišljenja i akcije“. a Marks je učio da istorija kroz klasnu borbu postepeno  napreduje, a kad se jednom postigne idealan politički sistem, prestaće istorija u tom smislu. Idealan će sistem rešiti probleme prethodnih društava. Svako će živeti u miru, slobodi i blagostanju, bez potrebe za vladavinom ili vojnim silama.

To mnogo podseća na ono što je britanski državnik Ser Tomas Mor 1516. godine napisao u svojoj knjizi Utopija. Taj pojam koji je Mor oblikovao potiče iz grčkog i znači „nikakvo mesto“ (u-topos); verovatno je zamišljen kao igra rečima u vezi sa sličnim izrazom eu-topos, koji znači „dobro mesto“. Utopija, o kojoj je pisao Mor, bila je zamišljena zemlja (nikakvo mesto), a bila je ipak idealna zemlja (dobro mesto). Tako je „Utopija“ poprimila značenje „mesta idealne savršenosti, posebno što se tiče zakona, vladavine i socijalnih uslova“. Morova knjiga je bila jasna optužba protiv privrednih i socijalnih uslova, koji su bili sve drugo samo ne idealni, a koji su u njegovo vreme preovladavali u Evropi, posebno u Engleskoj, i koji su kasnije doveli do razvoja socijalizma.

Marksove teorije su takođe odražavale poglede nemačkog filozofa Georga Vilhelma Fridriha Hegela. Prema Dictionary of the History of Ideas, „apokaliptički, tobože religiozni karakter marksističkog socijalizma bio je oblikovan Hegelovim novim filozofskim formulisanjem radikalno–hrišćanske teologije“. Uz takvu pozadinu „radikalno-hrišćanske teologije“, objašnjava autor Georg Sabine, Marks je razvio „krajnje snažan moralan poziv, poduprt kvazi religioznim uverenjem. Nije to bilo ništa manje nego poziv da se priključi pobedonosnom napredovanju civilizacije i prava.“ Budućnost je pripadala socijalizmu. A možda je to, mislili su neki, zaista bio pobednički pohod hrišćanstva pod novim nazivom!

Put od kapitalizma do utopije

Marks je u toku svog života uspeo da izda samo prvi deo svog dela Kapital. Poslednja dva dela je uredio i izdao godine 1885. i 1894. njegov najbliži saradnik, nemački socijalistički filozof Fridrih Engels. Delo Kapital pokušavalo je da objasni istorijsku pozadinu kapitalizma, privrednog sistema koji je tipičan za zapadne parlamentarne demokratije. Kapitalizam, kako ga je objašnjavao Marks, zasnovan je na neregulisanoj trgovini i konkurenciji bez državne kontrole, a vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i raspodelu koncentriše se u rukama privatnika i akcionara. Prema Marksu, kapitalizam stvara srednji stalež i radničku klasu, što dovodi do neprijateljstva među njima i do ugnjetavanja radničke klase. Oslanjajući se na dela ortodoksnih ekonomista, Marks je tvrdio da je kapitalizam ustvari nedemokratski, i da je socijalizam vrh demokratije, jer koristi ljudima, unapređujući jednakost i slobodu.

Utopija bi bila postignuta čim bi se proletarijat podigao u revoluciji, oslobodio se tlačenja buržoazije i uspostavio ono što je Marks nazivao „diktatura proletarijata“. (Vidi okvir na stranici 27.) Međutim, vremenom je ublažio svoja gledišta. Dopustio je dva shvatanja revolucije, jedno nasilno a drugo trajnije, postepeno. To je izazvalo zanimljivo pitanje.

Utopija putem revolucije ili evolucije?

Reč „komunizam“ potiče od latinske reči communis, koja znači „opšti, zajednički“. Kao i socijalizam, tako i komunizam tvrdi da slobodno preduzetništvo vodi do nezaposlenosti, siromaštva, ciklusa konjunkture i konflikata između poslodavaca i radnika. Rešenje tih problema je u tome da se bogatstvo nacije raspodeli ravnomernije i pravednije.

 Ali, pri kraju prošlog veka marksisti se još nisu složili kako bi mogli da postignu te dogovorene ciljeve. Početkom 20. veka je taj deo socijalističkog pokreta, koji je odbijao nasilnu revoluciju i zauzimao se za delovanje unutar parlamentarnog demokratskog sistema, dobio na snazi, i razvio se u ono što se danas zove demokratski socijalizam. To je socijalizam koji danas nalazimo u demokratskim zemljama kao što su Savezna Republika Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Te su stranke u svim svojim namerama i ciljevima odbacile pravo marksističko mišljenje, a zainteresovane su samo za to da za svoje građane uspostave državu blagostanja.

Međutim, jedan oduševljeni marksist koji je čvrsto verovao u to da će se komunistička utopija postići samo nasilnom revolucijom bio je Lenjin. Njegova učenja su zajedno s marksizmom sačinjavala temelj za sadašnji ortodoksni komunizam. Lenjin, koji se ustvari zvao Vladimir Iljič Uljanov, rodio se godine 1870. na području današnjeg Sovjetskog Saveza. Godine 1889. obratio se marksizmu. Nakon 1900. godine, posle svog prognanstva u Sibir, uglavnom je živeo u zapadnoj Evropi. Kad je caristički režim bio srušen vratio se natrag u Rusiju, gde je osnovao Komunističku partiju Rusije i predvodio boljševičku revoluciju godine 1917. Nakon toga bio je, sve do svoje smrti godine 1924, prvi predsednik Sovjetskog Saveza. Smatrao je komunističku partiju vrlo disciplinovanom, cetralizovanom grupom revolucionara, koji su služili kao avangarda proletarijata. Menjševici se nisu s time složili. (Vidi okvir na stranici 27.)

Granična linija između revolucije i evolucije nije više tako jasna. U knjizi Comparing Political Systems: Power and Policy in Three Worlds (1978) stoji: „Komunizam je sve više ambivalentan u tome kako postići socijalističke ciljeve... Razlike između komunizma i demokratskog socijalizma znatno su se smanjile.“ Sada, godine 1991, te su reči dobile još više na snazi dok komunizam doživljava drastične promene u istočnoj Evropi.

Komunizam ponovo uvodi religiju

„Potrebne su nam duhovne vrednosti... Moralne vrednosti koje je proizvela i vekovima utelovljavala religija mogu takođe pri obnovi u našoj zemlji da budu od koristi.“ Jedva da bi iko pomislio da će ikada čuti takve reči iz usta generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Ali, 30. novembra 1989, prilikom svoje posete Italiji, obznanio je Mihail Gorbačov ovu drastičnu promenu stava prema religiji.

Da li to možda podupire teoriju da su prvi hrišćani bili komunisti, i da su praktikovali neku vrstu hrišćanskog socijalizma? Neki to tvrde, navodeći Dela 4:32, gde se o hrišćanima iz Jerusalima kaže: „Imali su sve zajedničko.“ Međutim, istraživanja pokazuju da se ovde radi o prolaznoj pripremi koja je prouzročena nepredviđenim okolnostima, a ne o trajnom sistemu „hrišćanskog“ socijalizma. Pošto su hrišćani puni ljubavi delili materijalna sredstva, „niko nije oskudevao“. Da, „... i davaše se svakome što kome trebaše“ (Dela 4:34, 35, Ba).

„Glasnost“ i „perestrojka“

Od poslednjih meseci 1989. godine Sovjetski Savez je zajedno sa saveznim komunističkim vladama u istočnoj Evropi doživeo zapanjujuće političke potrese. Zahvaljujući politici glasnosti, odnosno otvorenosti, svi su mogli da primete te promene. Istočni Evropljani su tražili dalekosežne reforme koje su donekle i usledile. Komunistički vođe su priznali potrebu za humanijim i saosećajnijim sistemom i tražili „ponovno rođenje socijalizma u jednom drugom, prosvećenijem i delotvornijem obliku“, kako se izjasnio jedan poljski ekonomist.

Na čelu tih vođa bio je Gorbačov, koji je, nedugo nakon što je 1985. stupio na  vlast, uveo ideju perestrojke (preobražaj). Za vreme svoje posete Italiji branio je perestrojku kao neophodnu u suočavanju sa izazovima 1990-ih godina. Rekao je: „Nakon što su socijalističke zemlje pošle putem radikalnih reformi, prekoračile su granicu iza koje više nema povratka u prošlost. Ali, ipak je pogrešno tvrditi, kao što to čine mnogi na Zapadu, da je to slom socijalizma. Naprotiv, socijalistički će proces u svetu slediti svoj put daljnjeg razvoja mnogih oblika.“

Komunistički vođe, dakle, nisu spremni da se slože sa procenom novinara Charlesa Krauthammera, koji je prošle godine pisao: „Na trajno pitanje kojim su se bavili politički filozofi sve od Platona — koji je najbolji način vladavine? — odgovoreno je. Posle nekoliko hiljadugodišta u kojima je bio isproban svaki oblik političkog sistema, završavamo ovo hiljadugodište sa sigurnošću da smo u liberalnoj, pluralističkoj i kapitalističkoj demokratiji pronašli ono što smo tražili.“

Međutim, nemačke novine Die Zeit otvoreno govore o žalosnoj slici koju pružaju zapadne demokratije, i ukazuju na „nezaposlenost, zloupotrebu alkohola i droge, prostituciju, skraćivanje socijalnih programa, snižavanje poreza i manjak u državnom budžetu“, a zatim pitaju: „Da li je to zaista savršeno društvo koje zauvek slavi pobedu nad socijalizmom?“

Poznata poslovica kaže: „Ko sedi u stakleniku neka ne baca kamenje.“ Koji od nesavršenih oblika ljudskih vladavina može sebi da dozvoli da kritikuje slabosti nekog drugog? Činjenice jasno pokazuju: Savršena ljudska vladavina — utopija — ne postoji. Političari i dalje tragaju za „dobrim mestom“. Ali, ipak, ne nalaze „nikakvo mesto“.

[Fusnota]

[Okvir na 27. strani]

SOCIJALISTIČKA I KOMUNISTIČKA TERMINOLOGIJA

BOLJŠEVICI/MENJŠEVICI: Ruska socijaldemokratska radnička partija koja je osnovana 1898. godine, razdelila se 1903. godine na dve grupe. Boljševici (doslovno: članovi većine) pod Lenjinovim vođstvom bili su za to da stranka ostane mala, s ograničenim brojem disciplinovanih revolucionara. Menjševici (članovi manjine) davali su prednost stranki koja bi imala više članova i primenjivala demokratske metode.

BURŽOAZIJA/PROLETARIJAT: Marks je naučavao da će proletarijat (radnička klasa) srušiti buržoaziju (srednji stalež, uključujući vlasnike tvornica), uspostaviti „diktaturu proletarijata“ i tako stvoriti besklasno društvo.

KOMINTERNA: Skraćenica od Komunistička internacionala (ili Treća internacionala), organizacija koju je 1919. osnovao Lenjin da bi unapređivala komunizam. Raspuštena je 1943. Njoj su prethodile Prva internacionala (1864-1876), iz koje su se razvile mnoge evropske socijalističke grupe, i Druga internacionala (1889-1919), vrsta međunarodnog parlamenta socijalističkih stranaka.

KOMUNISTIČKI MANIFEST: Marksovo i Engelsovo objašnjenje temeljnih načela naučnog socijalizma izdano 1848, koje je dugo služilo kao temelj delovanja evropskih socijalističkih i komunističkih stranaka.

EVROKOMUNIZAM: Komunizam zapadnoevropskih komunističkih stranaka. Nezavisan od sovjetskog upravljanja i spreman da služi u koalicionim vladama. Tvrdi da „diktatura proletarijata“ nije više potrebna.

NAUČNI/UTOPIJSKI SOCIJALIZAM: Termini koje je koristio Marks da bi načinio razliku među svojim učenjima koja su se navodno temeljila na naučnom istraživanju istorije i učinaka kapitalizma i čisto utopijskim socijalističkim učenjima njegovih prethodnika.