Kad kriju od tebe da imaš rak

JEDNOG dana u maju 1987. listala sam časopis Probudite se! od 8. juna, i počela sam da čitam „Pisma čitalaca“. Odmah sam zapazila pismo iz Japana koje je glasilo:

„Želimo vam se zahvaliti za članke o raku koje ste objavili (8. i 22. oktobra 1986. engl.). Prošle godine je kod naše 16-godišnje kćerke, koja do tada još nikad nije bila ozbiljno bolesna, dijagnozirana tuberkuloza, tako da je morala šest meseci da bude u bolnici. Kad se više nisu našli bacili tuberkuloze, otpuštena je iz bolnice.“

„Čudno!“ pomislila sam, „ta je devojka doživela skoro isto što i ja“. Čitala sam dalje:

„Ali, sledeći smo mesec saznali da ima rak na štitnoj žlezdi, i da ima metastaze u plućima. Odmah se podvrgla operaciji kojom joj je izvađena štitna žlezda, okolni limfni čvorovi i jedan deo pluća. Sada prima kobaltno lečenje.“

Kod mene je izvršena ista operacija. Počela sam da slutim: ’Da nije reč upravo o meni?‘ pitala sam se... ’Ali, ja nemam rak!?‘ Moje srce je lupalo dok sam brzo nastavila s čitanjem:

„Operacija je bila uspešna i ona vodi normalan život. Ali, kao roditelji, bili smo stalno zabrinuti i pitali smo se kako da pomognemo svojoj kćerki. Vaši su nas članci umirili i vratili nam duševni mir. Pružili su nam mnoga uputstva kako ubuduće možemo da hrabrimo kćerku. H. K., Japan.“

Pa, to su tatina početna slova! Da li sam onda ja ta devojka? Pojurila sam majci. „Shvatila si da se radi o tebi, zar ne?“ rekla je s osmehom. Jako se trudila da pročita izraz s mog lica. Tako sam saznala da imam rak.

Zašto to nisu rekli ranije

U Japanu nije običaj da se kaže pacijentu da je kod njega ustanovljen rak. Zato su lekari uputili i moje roditelje da postupe tako. Majka je ustvari želela da mi kaže, ali otac nije bio saglasan. Bojao se da ću biti očajna i oklevao je. Tako su se kolebali da li da me obaveste o bolesti ili ne.

Tada je izašla serija članaka o raku u brojevima časopisa Probudite se! od 8. i 22. oktobra 1986 (engl.). Nakon što su ih roditelji pročitali, odlučili su da me obaveste u prikladno vreme o raku. Ali, najpre je otac napisao zahvalno pismo Društvu Kula stražara u Japanu. Kad je njegovo pismo bilo objavljeno u časopisu Probudite se!  imali su osećaj da je ruka Jehove, Boga Biblije, bila iza tog razvoja. Bio je to uviđavan način da me obaveste o raku, jer je iznenađenje što vidim očevo pismo u tom trenutku nadvladalo sve druge osećaje.

Strah nisam imala, jer istinski verujem biblijskom učenju o stanju mrtvih. Biblija kaže da „mrtvi nisu svesni baš ničega“ (Propovednik 9:5). Takođe verujem obećanju da će „svi oni u spomen-grobovima“ uskrsnuti (Jovan 5:28, 29).

Ali, s druge strane mučila me pomisao kako će moji roditelji biti usamljeni ako umrem, dok budu čekali na moje uskrsenje. Ja sam naime njihovo jedino dete. ’Jehova će ih sigurno krepiti kroz godine usamljenosti‘, pomislila sam i rasterala tu deprimirajuću pomisao.

Zatočena u bolnici

U aprilu 1985, dve godine pre nego što sam uzela u ruke časopis Probudite se! s tatinim pismom, počela sam da pohađam srednju školu. Imala sam upravo petnaest godina. Nakon rutinskog lekarskog pregleda, dobila sam u maju sledeće godine obaveštenje: „Bronhiektazija — potreban temeljit pregled.“

Iako sam se osećala dobro, ta je strana reč delovala otrežnjavajuće na mene. Još nikad nisam bila ozbiljno bolesna i svi su me smatrali zdravom devojkom. Ipak sam otišla na temeljit pregled u mesnu bolnicu. Tamo su dijagnozirali tuberkulozu i odmah sam morala da ostanem u bolnici.

Život na odeljenju za tuberkulozu nije bio nimalo ugodan. Šest meseci niko osim roditelja nije smeo da me poseti. Pisma hrišćanskih prijatelja i snimljeno gradivo s hrišćanskih sastanaka jačali su me i pomogli mi da se borim protiv potištenosti. Osim toga čitanje publikacija Društva Kula stražara štitilo me da se u svojim mislima ne usredsređujem na sebe. Ali, najviše mi je lični odnos s Bogom pomogao da sačuvam pozitivan stav.

Moja odluka da služim Bogu

Moji roditelji su počeli da proučavaju Bibliju kad sam imala četiri meseca i vaspitavali su me s verom u istinitost biblijskih nauka. Dok sam odrastala naučila sam, zahvaljujući njihovom poučavanju, sve više da cenim svoj odnos sa Jehovom, pa sam iz vlastitog poticaja razvijala veru u njega. Predala sam se Jehovi i simbolizovala svoje predanje krštenjem 4. decembra 1982, kada sam imala 13 godina.

Nakon skoro šestmesečnog boravka u bolnici, bila sam otpuštena u oktobru 1985. Prvi put u svom životu shvatila sam kako je divno kretati se slobodno na svežem vazduhu. Da pokažem svoju zahvalnost, odlučila sam da služim Bogu kao pomoćni pionir, tj. kao privremeni stalni propovednik. Tako sam u novembru i u decembru provela 60 sati u dobrovoljnoj hrišćanskoj službi. Međutim, u decembru sam saznala da ću opet morati da idem u bolnicu na operaciju štitne žlezde. Od same pomisli na samoću počela sam da plačem.

Pitanje krvi

Božja reč upućuje hrišćane ’da se čuvaju... krvi‘, i kao kršteni Jehovin sluga želela sam da učinim sve da mu se dopadnem (Dela 15:29, Ba). Pošto se radilo o operaciji, razgovarala sam o tome sa svojim lekarom i objasnila mu zašto ne mogu da prihvatim transfuziju krvi. On je poštovao moje stanovište i rekao mi da ne brinem.

Ali, dan pre operacije uveli su me u jednu bolničku prostoriju, gde je na mene čekalo više od tucet lekara. Ovi hirurzi, koje nikad pre nisam videla, trebalo je da budu prisutni kod moje operacije. Gledajući toliko stručnjaka, srce mi je kucalo brže.

 „Želeli bismo s vama da razgovaramo o sutrašnjoj operaciji“, počeo je odgovorni lekar. „Otvorićemo vam pluća i izvaditi štitnu žlezdu. Da li ste, što se vašeg stava prema transfuziji krvi tiče, sigurni da zaista želite da postupimo tako kako ste rekli, iako bi nastupila neka nepredviđena kritična situacija?“

„Da, potpuno sam sigurna“, odgovorila sam lekarima koji su napeto slušali. „Molim vas da postupite kako sam zahtevala.“

Zatim su neki počeli da postavljaju pitanja, kao na primer: „Zašto ne prihvatate transfuziju krvi?“ „Da li je to zaista vaše mišljenje?“ Svi su učtivo slušali dok sam odgovarala na njihova pitanja. Moje početno uzbuđenje je popustilo, pa sam im ispričala kako je došlo do toga da sam prihvatila Božje gledište o krvi. Takođe sam objasnila da tražim operaciju bez krvi zbog vlastitog cenjenja Božjih zakona, a ne zbog pritiska roditelja. Lekari su ljubazno poštovali moj stav i hrabrili su me da ne brinem, jer će se vrlo dobro pripremiti za operaciju.

Operacija i kobaltno lečenje

Kod operacije otvorili su mi vrat i izvadili štitnu žlezdu, limfne žlezde i deo pluća. Lekari su ustanovili da su to što su prvobitno dijagnozirali kao tuberkulozu ustvari bile metastaze raka koje su se proširile od štitne žlezde. Ali, meni nisu rekli da je kod operacije ustanovljen rak.

Pošto su lekari kod operacije zahvatili i glasnice, upozorili su roditelje da ću možda morati da se podvrgnem još jednoj operaciji kako bih mogla opet da govorim. Zato su i lekari i moji roditelji bili presrećni kad sam došla k svesti i pitala: „Niste upotrebili krv, zar ne?“

Zahvaljujući iskrenim nastojanjima lekara, operacija je uspela i ja sam sačuvala čistu hrišćansku savest. Lekari su, međutim, mojim roditeljima rekli: ’Možda će da živi još samo četiri godine, a možda će čak da umre još ove godine. Nastupiće teškoće s disanjem i umreće teškom smrću. Od sada će mršaviti, bez obzira koliko bude jela. Molimo vas, pripremite se na takve posledice.‘ O toj strašnoj prognozi, naravno, nisam ništa znala. Ali, moji su roditelji bili potreseni i jako žalosni.

Nakon operacije januara 1986. morala sam februara zbog lečenja kobaltom da idem u bolnicu i onda ponovo novembra iste godine. Lekar koji je došao u ordinaciju bio je zaštićen posebnom pregačom i rukavicama. Izvadio je dve kapsule iz jedne male okrugle metalne kutije i dao mi da ih progutam. Progutala sam radioaktivni materijal koji je trebalo da deluje iznutra. Zbog toga sam zračila i nedelju dana sam morala da budem zatvorena u odeljenoj sobi. Bila sam odvojena od svih, osim medicinskih sestara koje su mi donosile hranu.

 Moram reći da sam se čudila opširnim pripremama i ozbiljnost lečenja je ostavila utisak na mene. Ali, ipak su, kao što je u Japanu uobičajeno, strogo krili od mene da imam rak.

Pošto je soba bila na pola u podrumu, i sagrađena je ograda da spreči zračenje, nisam mogla mnogo da vidim kroz prozore. Kako je bilo ugodno kad su me posetili hrišćanski prijatelji i domahivali mi! Osećala sam njihovu ljubav koja me podupirala u mojoj usamljenosti.

Životni cilj ostvaren

Za vreme lečenja kobaltom upitala me jedna medicinska sestra kako sam mogla da ostanem tako radosna. Rekla sam joj da sam proučavanjem Biblije stekla unutrašnji mir (Psalam 41:3). Taj je razgovor pobudio njeno zanimanje, pa je počela da proučava Bibliju.

Uvek sam bila srećna kad sam s drugima mogla da govorim o svom Bogu. Već kao dete imala sam cilj da postanem stalni propovednik Jehovinih svedoka. Da bih postigla svoj cilj, morala sam uskladiti školu i službu propovedanja sa svojom borbom protiv raka. Bila sam presrećna kad sam odmah po završetku škole u martu 1988. bila imenovana za stalnu službu kao opšti pionir!

Naravno, nisam sasvim izlečena. Iako se sada ne osećam baš slabo, moram s vremena na vreme da idem u bolnicu na preglede. Ali, i tamo mogu s lekarima, medicinskim sestrama i pacijentima da govorim o nadi u večni život u novom svetu koju pruža Bog (Otkrivenje 21:3, 4).

Jednom je jedan čovek zaposlen u bolnici rekao mojim roditeljima: „Sa tako oštećenim plućima trebalo bi da dahće i hripi, teško diše, i samo sedi, ne radeći ništa. Ali Rie trči naokolo. To ne razumem. Da li je zbog vaše religije tako živahna i radosna?“

Zaista sam otkrila tajnu koja me krepi da ne budem obeshrabrena. To je moj odnos s Jehovom Bogom. On mi daje snagu da se borim protiv svoje bolesti (Filipljanima 4:13). Zato čuvam svoj unutrašnji mir i ne gubim nadu iako imam rak. Naravno, rado bih preživela u novi svet, gde „niko od stanovnika neće reći: ’Bolestan sam‘“ (Isaija 33:24). Ali, šta god se dogodilo, ako bih morala i da umrem, uverena sam da me Jehova neće zaboraviti ukoliko mu se i nadalje budem dopadala. (Ispričala Rie Kinoshita.)

[Slika na 23. strani]

Od marta 1988. služim kao stalni propovednik