Istočna Evropa — religiozni preporod?

POTISKIVANJE slobode izražavanja u poslednjih nekoliko decenija u zemljama Istočne Evrope uključivalo je brojna ograničenja u vezi religije. Ateizam je aktivno propovedan, a mnoge katedrale i crkve pretvorene su u muzeje ateizma, poput one u Lenjingradu koju su posetili brojni turisti. Svi aktivni sveštenici postali su pomagači tekućeg režima. Sa svim mestima obožavanja, kao što su manastiri, crkve i džamije, koji su službeno bili zatvoreni 1967, Albanija je čak preko Radio Tirane bila proglašena „prvom ateističkom državom na svetu“.

A sada, sa slobodom koja je poput prolećnog cveća procvetala svuda po Istočnoj Evropi, šta se dogodilo sa religijom?  Francuski pisac Žan Fransoa Kan je pisao: „Religija pritisnuta potiskivanjem može se uhvatiti za ruke s nacijom pritisnutom ugnjetavanjem. To se dogodilo juče u Iranu. Danas se događa u sovjetskom Azerbejdžanu. Sutra se može proširiti požar Rusijom kao munja.“ Čak i danas se neke religije ujedinjuju nacionalističkim idealima i težnjama, postajući na taj način jedno od glavnih sredstava političkog protesta, posvećujući ga prisustvom svojih katoličkih i pravoslavnih sveštenika i luteranskih pastora.

Dakle, kako religiozna sloboda ide ukorak sa novom demokratskom atmosferom?

Kako su se samo stvari promenile!

Glavne religije Istočne Evrope, posebno Katolička crkva, odmah su preduzele akciju da bi bile zakonski priznate od novih vladavina. Na primer, L’Osservatore Romano izveštava da je „9. februara [1990] bio potpisan Sporazum između Svete stolice i Republike Mađarske“. Tim sporazumom obe strane su se složile da ponovo uspostave diplomatske odnose. (Vatikan se smatra odvojenom suverenom državom.)

Još jedan izveštaj iz Vatikana navodi da je Katolička crkva ukrajinske liturgije, zabranjena 1946, zahtevala legalizaciju i da je ušla u pregovore „s vladom i ruskom pravoslavnom crkvom u vezi praktičnih pitanja obzirom na crkveni život u Ukrajini“.

U aprilu 1990. papa je posetio Čehoslovačku i bio pozdravljen na praškom aerodromu „od strane dostojanstvenika Crkve i države, uključujući... gospodina Vaclava Havela, predsednika Republike“ (L’Osservatore Romano). Tu se takođe razvija nova religiozna klima.

Katolička crkva je uvek bila snaga sa kojom je trebalo računati u Poljskoj. Sada, sa svojom novostečenom slobodom, zateže svoje mišiće i preduzima akcije da ponovo uvede religiozne razrede u škole. Jedan sveštenik je rekao: „Škole su vlasništvo nacije. Poljska nacija je više od 90% katolička.... Uz dužno poštovanje prema drugim religijama, religiozno poučavanje u školi će povratiti autoritet učiteljima i... vlastima, jer se bavi etičkom suštinom čoveka.“

Izveštaj Pravoslavne crkve u Rumuniji navodi: „Patrijarh i brojni biskupi koji su sarađivali sa [Čaušeskovim] režimom bili su prinuđeni da odu. Imenovana je komisija koja treba ponovno oživeti crkvu. Mnogi pređašnji nevernici okreću se religiji i pune mesne crkve... Rumunska Vizantinska katolička crkva, prisiljena da bude raspuštena pre 40 godina, dobila je odobrenje za reorganizaciju“ (Orthodox Unity, jul 1990.).

Promene u Albaniji

Prema novinskim izveštajima, iznenađujuće promene polako se dešavaju u Albaniji, maloj planinskoj zemlji od 3,25 miliona stanovnika, skrivenoj na  jadranskoj obali između Jugoslavije i Grčke. Nemačke novine Die Welt izveštavaju: „U Albaniji, poslednjoj tvrđavi starog tipa komunizma u Evropi, ljudi su počeli glasati svojim nogama“ tražeći sklonište u ambasadama Zapada, odakle im je dozvoljeno da odu za Italiju, Nemačku i druge zemlje.

Izveštaj dalje kaže: „U maju 1990. Albancima su obećani pasoši, i ukidanje zakonâ koji zabranjuju religiozno izražavanje.“ (Citirano iz The German Tribunea, od 15. jula 1990.) Profesor istorije Denis R. Janz je pisao: „Duga i teška borba za potpunu sekularizaciju izgleda da je obustavljena.“ Međutim, on dodaje: „Postoje dokazi... da je religiji u ovom društvu ustvari bio nanesen težak udarac.“

U povezanosti s time, Jehovini svedoci održavaju svoju uobičajenu i strogu neutralnost. Na temelju biblijskih načela, nisu se uključivali u političke i nacionalističke podele. Pouzdali su se u Boga da će im omogućiti mirne okolnosti u kojima bi ispunjavali svoj svetski zadatak propovedanja Božjeg Kraljevstva (Matej 22:21; 1. Timoteju 2:1, 3; 1. Petrova 2:13-15).

Dakle, šta je sa Jehovinim svedocima u Istočnoj Evropi? Da li su napredovali pod zabranom? Postoji li za njih religiozna sloboda?

[Slika na 7. strani]

Hoće li se ljudi vratiti crkvama Istočne Evrope?