Moja borba sa smrću na letu 232

Ispričala preživela putnica

Kad se avion na letu broj 232 United Airlinesa srušio na kukuruzno polje u Ajovi prošle godine, poginulo je 110 putnika i posada. Ali, začudo, 186 osoba je preživelo.

„PRISILNO ćemo se spustiti u Su Siti“, upozorio je pilot. „Biće neugodno.“

Bilo je to 19. jula 1989, dok smo moj suprug i ja bili na putu za Čikago da bi prisustvovali kongresu kompjuterske kompanije koju je vodio moj muž Kevin. Već smo preleteli od Albukerkea do Denvera, gde smo se sreli sa prijateljem koji je išao na isti kongres drugim letom. Sećam se da smo se šalili ko će prvi stići u Čikago. Naš avion, United Flight 232, poleteo je prvi; drugi je po redu vožnje trebalo da poleti oko deset minuta kasnije.

Nevolja na strani

Iznenada, za vreme našeg obroka u toku leta, začuo se glasan zvuk i avion se počeo tresti i gubiti visinu. Ubrzo je pilot objavio da smo ostali bez jednog motora i da ćemo kasnije stići u Čikago. Delovao je mirno.

Posada je bila zabrinuta, ali ne naročito. Svi su govorili o našoj situaciji, ali nije bilo panike. Kasnije sam saznala da avion može leteti samo udesno, jer su prekinuti hidraulični priključci kad se raspao motor.

Ubrzo je pilot objavio da ćemo sleteti u Su Sitiju (Ajova) i da će sletanje biti neugodno. Rekao je da će sve biti u redu, ali nas je upoznao kako da se pripremimo za prisilno sletanje. Osoblje aviona nam je pokazalo kako da zavežemo svoje pojaseve i uhvatimo se za gležnjeve.

Od trenutka kad se motor raspao, počela sam plakati i nisam mogla da prestanem.  Kevin me držao, izgovarajući molitvu Jehovi Bogu za nas oboje. Kako smo bili srećni što naše dve devojčice, stare šest i dve godine, nisu sa nama na tom letu!

Žena do mene se sa dvojicom sinova približila k meni i uhvatila me za ruku dok smo se pripremali za sletanje. Avion se lagano spuštao i zaista sam mislila da smo uspeli kad sam osetila da smo dodirnuli zemlju.

Preživljavanje i smeštaj u bolnicu

Držala sam oči zatvorene osećajući se kao da sam na toboganu u luna-parku, i ugledala sam sunčevu svetlost kroz zatvorene oči. Poslednje čega se sećam bilo je da su moje cipele bile usisane i da sam savijala nožne prste da ih zadržim.

Kad sam otvorila oči bio je mrak a ja sam se kretala. Moje sedište je okrenuo spasilac. Bili smo u polju. Bilo je crno i zeleno i sunce je jako sijalo. Kevin je još uvek bio privezan do mene. Pozvala sam ga po imenu ali se nije odazvao.

Spustili su me na tlo gde sam se pridigla na kolena. Upitala sam da li je moj muž preživeo. Spasilac je odrično odmahnuo glavom. Samo sam klonula. Tokom vožnje u ambulantnim kolima čula sam sve zvukove, ali ustvari nisam slušala. Osećala sam da mi oko natiče.

U Zdravstvenom centru Marion Countyja ljudi su bili brižljivi i uslužni, posebno medicinska sestra imenom Lori. Bila sam dovoljno budna da joj dam telefonski broj moje sestre u Albukerkeu, tako da je ona nazvala moju porodicu da bi znali da sam živa.

Zaista sam mislila da, otkako sam u Ajovi, neće biti nikoga ko bi me posetio. Međutim, prve noći su me u bolnici posetila dvojica starešina iz mesne skupštine Jehovinih svedoka. Mesni Svedoci nastavili su da me posećuju, da zovu i pišu tokom mog četverodnevnog boravka. United Airlines je otvorio račun u J. C. Penney’su, a Svedoci su kupovali za mene tako da sam imala nešto da obučem.

Sledećeg dana bila sam ponovo iznenađena kad su stigli moja majka, sestra i Kevinov brat sa roditeljima da bi bili sa mnom. Niko od njih nije mi dozvolio da pomislim da je Kevin mrtav, tako da sam još uvek podržavala tračak nade da je među neidentifikovanim ozleđenima.

Dok sam gledala televizijske vesti, nisam mogla verovati onome što sam videla. Nisam čak ni znala da smo se srušili! Kad sam pomislila da je avion dodirnuo tlo, pretpostavila sam da smo sigurni. Nisam prestajala da analiziram zašto smo bili van aviona. Red u kom se nalazilo moje i Kevinovo sedište bio je iza krila. Bili smo u srednjem delu od pet sedišta, i kad se avion raspao, naša sedišta su bila izbačena na tlo. Kevin i žena do mene su poginuli, ali smo ja i njena dva mala dečaka preživeli.

Jedan spasilac — jedini kog se sećam — posetio me u bolnici. Mučilo ga je to što su neki preživeli dok su drugi poginuli. Objasnila sam mu da je to stvar ’vremena i nepredviđene zgode koja sve stiže‘ (Propovednik 9:11, NW). Bog nije postavio određene ljude na sedišta gde bi bili ubijeni, a druge na sedišta gde bi preživeli. Dala sam mu biblijski trakat Ima li nade za naše mrtve? i brošuru „Gle! Sve novo tvorim“. Zagrlili smo se i mislim da se osećao malo bolje kad je otišao.

 Lori, koja je previjala moje rane u sobi za hitne intervencije, nastavila je da me posećuje tokom celog mog boravka u bolnici, iako nisam bila na spisku njenih pacijenata. Divila se mojoj unutrašnjoj snazi, a ja sam pokušala da joj objasnim da tu snagu dobijam od svog Boga, Jehove, koji mi pomaže u toj borbi (Psalam 121:1-3).

Nastavak borbe

U nedelju, 23. jula, bila sam spremna da dovršim svoj oporavak kod kuće. Dok smo se ukrcavali na avion, sama sa sobom sam ohrabrujuće razgovarala i koncentrisala se na disanje, tako da odagnam paniku. Kad me je videla moja dvogodišnja Mercedes, svu u zavojima i modricama, nije želela da ima sa mnom nikakva posla. Trebalo je da prođu dva ili tri dana dok se nije ponovo zagrejala za mene. Tara je bila srećna što je dobila nazad svoju majku, ali joj je nedostajao otac.

Boravak s onima koji su poznavali Kevina i gledali njegov duhovni napredak (trebalo je da se krsti kao Jehovin svedok u oktobru) otežao mi je suočavanje sa realnošću njegove smrti. Neki kažu da Santa Fe nikad nije video veću sahranu od njegove. On je znao da bude prijatelj i približio se mnogima.

Shvatila sam da moram ostati zaposlena i da nema bolje aktivnosti od hrišćanske službe. U aprilu i maju sam učestvovala u pomoćnoj pionirskoj službi, obliku punovremene službe. Sada sam odlučila da tako delujem i u septembru. Biti povezan sa drugim ljudima i njihovim problemima zaista je pomoglo. Takođe sam se zaposlila obavljanjem poslova po kući, kao što je stavljanje zavesa na prozore, postavljanje tapeta na zidove trpezarije i dnevne sobe i poliranje stola u trpezariji.

U vreme nesreće vodila sam dva biblijska studija na domu sa osobama zainteresovanim za Reč Božju tako da je posle nesreće pređašnja interesentica želela da nastavi studij. Sva tri interesenta su pitala: ’Zašto je Jehova spasio tebe, a nije Kevina, jer je i on činio sve što je mogao da ugodi Bogu?‘

Objasnila sam im razliku između Božeg zahvata i prirodne katastrofe ili nesrećnog slučaja. Kod Božjeg zahvata, dato nam je božansko upozorenje da će se nešto dogoditi. Jedan primer je potop Nojevog vremena. Tom prilikom Bog je rekao Noju šta da čini da bi izbegao nesreću. Trebalo je da gradi arku. Sa druge strane, nesrećni slučajevi ili prirodne katastrofe su nepredvidive i pogađaju svakoga bez razlike, dobrog i lošeg. Niko nije znao da će se nešto loše dogoditi sa našim avionom. Da su znali, niko se ne bi ukrcao na njega. Moje preživljavanje bilo je isto tako slučajnost kao i Kevinova smrt.

Ljudi koji govore kako sam „snažna“ ne shvataju koliko sam često blizu suza. Potrebno je dosta vremena da to prebrodim. Mogu govoriti o Kevinu ili gledati njegove slike i osećati se dobro sve dok ne ostanem sama; onda plačem. Jako me boli što sam izgubila svog supruga posle kratkog vremena provedenog zajedno, svega sedam godina.

Moje male kćerke pridaju više nego običnu pažnju svakom hrišćanskom bratu koji nam dođe u posetu, držeći ih za noge ponekad, tako da ne bi otišli. Tara je bila ljuta neko vreme i plakala ne znajući tačno zašto. Ipak, dobro uči u školi i pokušava svojim drugovima da govori o uskrsenju (Jovan 5:28, 29).

Pokušavamo da pojednostavimo naše živote i hrišćansku službu učinimo životnim putem. Uz Jehovinu pomoć, to ćemo izvršiti. Pre oko godinu dana, prijatelj me je ohrabrio da napredujem i počnem da služim kao opšti pionir. Srećna sam što sam prihvatila to ohrabrenje. Kao punovremenom propovedniku, pomaganje drugima da uče o Božjim namerama pomoglo mi je da zadržim u žarištu Božju veličanstvenu nameru da ostvari zemaljski raj i uskrsne drage umrle (Luka 23:43; Otkrivenje 21:3, 4).

Ispričala Lydia Francis Atwell

[Slika na 26. strani]

Sa mojim suprugom pre leta

[Izvor slike na 25. strani]

UPI/Bettmann Newsphotos