Žrtve suočene s prestupnicima

SCENA: Država Njujork, oblast Dženesi, Odbor žrtava alkohola i vožnje. Prizor: Šest osoba povezanih žalošću, držeći slike svojih voljenih, učestvuju u mučnom pokušaju da utiču na prestupnike koji su optuženi za vožnju u pripitom stanju.

Slede izvodi njihovih primedbi, koje Probudite se! prenosi u sažetom obliku.

Žrtve

Jedan otac: „Ovo je naš sin Erik. Bio je uzoran sin, pun humora i stalno veseo. Sada sam tužan otac koji žali za svojim poginulim sedamnaestogodišnjim sinom. U jednom trenutku su uništeni naši snovi, naše nade za budućnost, naša ljubav — sve je to ubio pijani vozač.

Sa svojom ženom idem na groblje. To je poslednja nit koje se moramo čvrsto držati. Tamo čitamo Erikove reči ugravirane na spomen-ploči: ’Koliko ćete mi nedostajati, nadam se da se nećemo zadugo odvojiti; i ako bude tako, plakaću, jer nikad nisam hteo s vama da se oprostim.‘ Ni mi nismo hteli da se oprostimo s njim.“

Mlada udovica: „Ovo je moja porodica. Jedan čovek, star 22 godine, napustio je svadbenu svečanost tvrdeći da nije pijan. Svojim kamionetom je vozio kroz noć velikom brzinom nepoznatim putem. Stigao je do znaka upozorenja, ali se nije obazirao. Prošao je znak zaustavljanja i naleteo na nas. Sledeće čega se sećam je da sam se probudila s bolnim pritiskom na grudima. Nakon što sam jedva otvorila oči, videla sam kako moj muž visi preko volana. Čula sam kako moja beba plače. Sećam se da sam pitala: ’Šta se dogodilo?‘

Niko nije odgovorio. Bil, moj suprug, star 31 godinu; naš najstariji sin, star 6 godina; naši blizanci stari 4 godine, svi su bili mrtvi. Jedina nada koja mi je ostala bila je moja mala, devetomesečna devojčica koju su s teškom ozledom glave odvezli u bolnicu.

Jedne tužne, kišovite srede ujutro, dok sam ležala u bolnici, bili su sahranjeni moj muž i moja tri sina. Mislila sam na četiri mrtvačka sanduka, četiri slomljena tela, četiri osobe koje nikad više neću videti, čuti ili dodirnuti. Kako sam mogla i dalje da živim?

Moja mala kćerka i ja bile smo prinuđene da počnemo novi život. Prodala sam kuću jer nisam mogla da živim sa uspomenama.  Ne mogu da se pomirim s činjenicom da su moj muž i tri divna sina u grobu. Sav trud, sva briga i ljubav nisu bili dovoljni da ih zaštite. Ne mogu rečima da izrazim svu bol, očaj i prazninu. Njihov život je bio tako kratak!

Čovek koji je oduzeo život članovima moje porodice nije bio neki okoreli zločinac, alkoholičar ili prestupnik, nego običan čovek koji je proveo zabavno veče. Sada moram da plaćam strašnu cenu zato što je neko odlučio da pije i da vozi. Neka se ovo nikad ne dogodi vama ili nekome koga volite.“

Jedna majka: „Moja kćerka se zvala Ronda Lin. Ona bi 21. juna završila srednju školu. Poslednji sat vožnje u autoškoli je imala 10. juna. Tog dana su dve osobe, koje su se zabavljale i pile, donele neodgovornu odluku da voze. Za tren oka ubili su Rondu, instruktora autoškole i dvoje njenih školskih drugova.

Popodne su me nazvali i rekli da je Ronda imala saobraćajnu nesreću. Moja jedina pomisao je bila da moram biti kod nje. Kad sam stigla u bolnicu nisu mi dali da uđem i da vidim Rondu. Ali htela sam biti sigurna. Tražila sam da podignu čaršav. Njeno lice je bilo jako natečeno i izgrebano. Ukočeno sam gledala njene lepe oči i dodirnula njenu ruku ali nisam mogla da iscelim njeno ozleđeno telo. Sve što sam mogla da učinim bilo je da milujem njenu divnu kosu. Nije bilo nikakve reakcije. Bila je mrtva.

Imala sam nesrećan zadatak da javim njenom ocu i braći da je više nema. Sve se promenilo zbog te strašne praznine. Kad bismo bar još jednom mogli da je zagrlimo. Život neće nikad više biti kao pre. Sve što nam je ostalo su sećanja.“

Prestupnik

Jedan mladić: „Moja priča je drugačija od onih do sada ispričanih. Počinje pre 23 meseca. Sećam se toga kao da je bilo juče. Moja prijateljica je te večeri kuglala u sportskoj ligi, a ja sam odlučio da popijem nešto i da posmatram njeno kuglanje. Popio sam pet ili šest čaša piva u sledeća dva i po sata. Shvatio sam da moram biti razuman i da sačekam jedan sat pre nego što vozim kući.

Nakon otprilike 30 minuta vožnje kući, naišao sam na putu na vozilo hitne pomoći, a u sredini puta je bio čovek koji je usmeravao saobraćaj. Tog čoveka sam primetio tek kad je već bilo prekasno. Pokušao sam da ga zaobiđem i nagazio sam na kočnicu. Kada je prednje staklo puklo, pomislio sam: ’Da je to bar samo srna ili pas!‘ Ali znao sam da nije. Izašao sam iz automobila, pošao k njemu i vikao: ’Jeste li dobro? Jeste li dobro?‘ On nije odgovorio. Sećam se kako sam, stojeći nad njim, gledao u njegovo lice. Bilo je užasno.

Došli su policajci i postavljali mi pitanja. Tada su rekli: ’Jako ste spremni na saradnju ali hodate smešno i govorite smešno. Da li ste nešto popili?‘ Poveli su me u policijsku stanicu i izvršili alkotest. Imao sam 0,8 promila [sadržaj alkohola u krvi s kojim je u mnogim zemljama zabranjeno voziti automobil]. Nisam mogao da poverujem da mi se to dogodilo. Mislio sam da mi se tako nešto nikad ne može dogoditi. Pa ipak, sad sam optužen za ubistvo iz nehata zbog vožnje u stanju smanjene sposobnosti.

Mesec dana kasnije trebalo je da položim ispit za učitelja. Pomislite samo kako društvo gleda učitelje s poštovanjem. Od njih se očekuje da su moralno čisti. Na tome sam radio, ali sada sam morao da računam s tim da izgubim sve.

Dobio sam uslovnu kaznu od godinu dana, izgubio vozačku dozvolu na 19 meseci, platio kaznu od 250 dolara, proveo vikend u zatvoru, odradio 600 sati službe zajednici i prisustvovao devetonedeljnom tečaju za alkoholičare. Ali više od toga sećam se noći u kojima se dršćući budim sa slikom lica onog čoveka  u mislima. A sećam se koliko je teško bilo da sretnem sve moje prijatelje i rođake. Daljnji život mi je izgledao kao borba. Nisam bio siguran da li se isplati. Morao sam opet da se vratim poučavanju i da gledam svu tu decu. Uvek iznova sam se pitao koliko njih zna šta sam učinio. Osećao sam se krivim i imao sam grižu savesti prema porodici tog čoveka.

U noći sudara morao sam da učinim nešto što je bilo najteže u mom životu — da pozovem majku i kažem joj: ’Mama, ubio sam čoveka u saobraćajnoj nesreći. Treba neko da me odveze kući.‘ Kad je došla zagrlili smo se i plakali. Najvećem neprijatelju ne želim da se dogodi tako nešto. Sada želim pomoći u suzbijanju problema alkohola i vožnje. Sećajte nas se kad napustite ovaj sastanak. Nikad nas nemojte zaboraviti.“

Zaključak razgovora

Patricia Džonston (Patricia Johnston), koordinator ovog odbora žrtava, završila je razgovor svojim tragičnim iskustvom o sudaru koji je prouzročio njen otac pod uticajem alkohola. Rekla je: „Kad bih mogla žalost koju prouzrokuje alkohol staviti u bocu i napraviti iz toga ’jednu za put‘, tada nam nikad ne bi bio potreban ovaj program!“

Na kraju je predsedavajući pružio priliku za daljnja pitanja. Niko se nije javio. Ali mnogi su imali suze u očima i rekli su: „Nikad više neću voziti nakon što sam nešto popio.“

Samo vreme će pokazati da li će takvi odbori moći da utiču na udeo u kom se uhapšeni prekršioci vraćaju na put da opet voze u pijanom stanju. Ali, kad pomislimo na ogroman broj — naime milione — alkoholiziranih vozača koji nisu uhvaćeni, problem dobija zastrašajuće dimenzije.

Novi izveštaji Ureda pravosuđa za statistike u Američkom ministarstvu pravosuđa, pokazuju da je u jednoj od prošlih godina zbog vožnje u pripitom stanju uhapšeno skoro dva miliona vozača. Ali, statistike pokazuju i to da na svakog uhapšenog vozača zbog vožnje u pripitom stanju dolazi 2 000 neuhvaćenih vozača, jer voze u područjima u kojima nema policijskih kontrola, i koji svaki čas mogu da prouzroče nesreće — smrtonosna opasnost!

Šta je stvorilo sredinu koja unapređuje takvo smrtonosno i neodgovorno postupanje? Zašto se rat protiv alkohola i vožnje i dalje vodi tako neuspešno? Pozabavimo se nekim odgovorima na ta pitanja.

[Slika na 7. strani]

Insceniranje razgovora između počinioca i žrtava