„Naša misija je bila samoubistvo“

SVANJIVALO je kad smo 15. avgusta 1945. bili daleko na jugu Pacifika. Bio sam na zadatku kao član specijalnog samoubilačkog napadačkog korpusa zvanog Kaiten na podmornici A-367. Kad je preko radio prijemnika stiglo carevo saopštenje o predaji, svako je ostao zapanjeno da stoji na svojoj dužnosti. Rat na Pacifiku je završen.

U roku od deset dana vratili smo se u Japan. Nama, koji smo ratnu mornaricu odabrali za svoje zanimanje, nije bilo razumljivo zašto su se ostali mornari radovali demobilizaciji, a time i izgubljenom ratu! Vrlo mučno je bilo da su se ljudi radovali svršetku rata kad je toliko mladih umrlo za svoju zemlju!

Na samoubilačkom zadatku

Osvrćući se na prošlost, setio sam se vremena nekih osam meseci unazad kada sam diplomirao na Mornaričkoj protivpodmorničkoj i podmorničkoj školi. Bilo je to 25. decembra 1944. Upravo sam primio naređenje da služim na podmornici A-367. Kad smo se na Novu godinu 1945. ukrcali u Jokosuki, dobili smo zadatak da učestvujemo u specijalnim napadima. Reči „specijalni napad“ označavale su samoubilački napad, baš kao kamikaze u  vazduhu. Zvali su nas Šimbu odeljenje Specijalnog napadačkog korpusa kaiten.

Doplovili smo u veliku luku Kure blizu Hirošime da se pripremimo na operacije i na podmornici izvedemo prepravke u svrhu smeštanja kaitena. Kaiten je bio preuređen i torpedo spojen s tesnom kontrolnom kabinom za jednu osobu u sredini. Nakon što je lansiran s gornje palube podmornice, operater ga je upravljao kako bi pogodio cilj. Odatle i naziv čovek-torpedo. Kad je bio jednom lansiran, nije mu bilo povratka. Pogoditi cilj značilo je umreti herojskom smrću, a promašiti ga „pseću smrt“, kako Japanci kažu kad čovek umre bez svrhe.

Smatrali smo uzvišenom čašću da umremo za našu zemlju. Kad je naš komandant tražio da istupe dobrovoljci za članove samoubilačkih odeljenja, svi smo kao jedan stupili napred. Iako nisam bio operater kaitena, svako je u posadi bio važan član samoubilačkog napadačkog korpusa. Kakva čast!

Nakon obuke u lansiranju kaitena, isplovili smo na zadatak imajući kod sebe pet, na gornjoj palubi montiranih kaitena. Ploveći kroz Inlandsko more prema Pacifiku, stajao sam na palubi posmatrajući lepotu ranog leta. Razmišljao sam šta će postati plen tih pet posuda smrti i prisetio se dragih i gorkih uspomena iz dana pomorske obuke.

Pomorska škola

Od detinjstva sam težio da mornaricu učinim svojim pozivom. Kad sam 1944. napunio 18 godina, pošao sam u Pomorsku školu za minsko naoružanje. Prva dva meseca obuka je obuhvatala osnove kopnenog ratovanja i kratak tečaj pomorstva. Nakon toga je ime škole promenjeno u Protivpodmornička škola ratne mornarice. Započela je obuka rukovanja s hidrofonima i sonarima i mogli su da nas dobro osposobljene pošalju na ratni front.

Prva dva dana s nama se postupalo kao s gostima. Nastavnici su nam ljubazno objasnili ono što nismo razumeli. Zatim, treći dan, usledilo je prvo „doterivanje“. Upravo smo legli u krevet, a dežurni oficir je obavio svoj krug, kad smo čuli zapovest jednog nastavnika: „Dižite se! Svi na palubu!“ Kao bez glave trčali smo tamo-amo ne znajući šta da činimo. „Brže, brže! Napred! Svi u stroj!“ Na nas su oštro uzvikivani prekori. Kad smo konačno stali u stroj, rečeno nam je: „Momci, svima vam treba još samodiscipline.“ Time su započela „doterivanja“. Kod ratne mornarice „doterivanje“ znači batine. Kao prvo, rečeno nam je da moramo stati s razmaknutim nogama i stisnuti zube kako se ne bi srušili ili ugrizli za jezik. Sledili su jedan za drugim udarci u lice.

Za „doterivanja“ je važilo načelo grupne odgovornosti. Kad je pripadnik neke jedinice pogrešio, cela jedinica bila je „doterivana“. Često smo dobijali udarce  po zadnjici sa štapom koji je ličio na onaj za bejzbol. Nazvan je „štap za ulivanje vojničkog duha“. Navodno je „doterivanjem“ trebalo unaprediti za more neophodan timski duh. Svaki put kad sam okusio takvo „doterivanje“, pitao sam se hoće li to zaista pomoći u stvarnoj borbi.

Nakon što sam diplomirao na Protivpodmorničkoj školi, pošao sam u Podmorničku školu. Ovde smo naučili šta treba da radimo na drugoj strani. Putem predavanja i obuke učili su nas kako treba sa podmornice uhvatiti zvuk nekog broda na površini i izvršiti napad. Ovde je obuka bila još brutalnija i kako se običavalo reći u japanskoj mornarici, radna sedmica je bila „po–po–ut–sr–če–pe–pe“. Drugim rečima — bez slobodnog vikenda.

Samoubilački napad

„Sada smo preplovili kanal Bungo“ zatreštalo je kroz zvučnik i trglo me iz uspomena. „Do sutra ujutro plovićemo površinom. Očekujemo da ćete izvršiti svoju misiju kao Šimbu odred specijalnog napadačkog korpusa Kaiten. Učinite najbolje što možete na vama dodeljenim dužnostima.“ Zadatak nam je bio da vrebamo i uništimo brodove koji su između Okinave i Guama održavali snabdevačku rutu. Četiri dana smo u zoru zaranjali a u sumrak izranjali.

Petog dana smo oko 14.00 sati otkrili izvor zvukova. Spustili smo se na dubinu od oko 135 metara i oprezno se približavali, dok smo periskopom posmatrali cilj. Iznenada su pale komande, jedna za drugom.

„Svi na svoja mesta!“

„Kaiteni spremni!“

„Operateri ka torpedima!“

Kad su operateri jurnuli uzanim hodnikom i preko čela stavili traku s amblemom Izlazećeg sunca, posada je, prislonivši se uz zidove hodnika, salutirala za rastanak.

Operateri su se popeli merdevinama ka komunikacijskom kanalu (prolazu u unutrašnjosti podmornice koji vodi prema kabinama operatera s torpedima), okrenuli se na njegovom otvoru i salutirajući doviknuli: „Hvala svima, jer ste dobro brinuli za nas. Želimo da stvar uspe!“ Oni koji su stajali dole ćutali su, ukočenih lica.

„Sva torpeda spremna za lansiranje!“ Glas dežurnog je podrhtavao dok je prenosio kapetanovu komandu.

„Ciljevi: veliki teretni brod i razarač“, izjavio je kapetan. „Torpedo broj 1 u kvaru. Tako će broj 2 i broj 3 ići prema ciljevima. Svi ostali spremni uz torpeda.“

„Torpedo broj 2, kreni!“

„Torpedo broj 3, kreni!“

„Dum! Dum!“ Žičane trake kojima su kaiteni bili pričvršćeni odrešene su i udarile su palubu. Torpedo broj 2 je odrešen i lansiran a, dok je njegova gromoglasna tutnjava još odjekivala, sledio je torpedo broj 3. Sinula mi je misao na operaterovo dečačko lice. Koncentrisao sam se na svoj posao praćenja kaitena hidrofonom.

„Već je vreme da ciljevi budu pogođeni“, neko je promrmljao. Kaiteni su lansirani samo 15 minuta ranije, ali činilo nam se kao da je prošao sat i više. „Bu — um!“ začula se tutnjava eksplozije kojoj je odmah sledila i druga.

„Podoficir Čiba pogodio cilj!“

„Podoficir Ono pogodio cilj!“

Zavladala je tišina. Niko nije pustio ni glasa, čak se niko nije ni zakašljao. Neki su stisnuli ruke u molitvi u pravcu eksplozije. Suze su ostavile tragove na licima nemo stojećih članova posade. Neverovatan prizor tišine za takav sjajan uspeh.

Sakrivenu među ličnim stvarima pronašli smo oproštajnu pesmu koju je napisao podoficir Ono, prema japanskom običaju  da neko ko očekuje smrt ostavlja za sobom originalnu pesmu. Napisao je: „Kad se trešnje starog Japana rascvatu i razaspu latice, razaspu ih duboko u more.“ Imao je 19 godina.

Vazdušni napad!

Nastavili smo da tražimo neprijatelje, zaranjajući pre izlaska sunca i izranjajući posle njegovog zalaska. Nakon dvonedeljnog uzaludnog traženja, kapetan nam je saopštio da se odmah vraćamo u Kure. Cela posada je bila oduševljena. Dok je podmornica radi opravki i ponovnog snabdevanja hranom stajala usidrena u Kureu, članovi posade su leškarili po obližnjim kupalištima.

Bio je 15. jun 1945. Bili smo usidreni u pristaništu blizu pomorskog arsenala dok smo se pripremali da isplovimo na sledeći zadatak. Odjednom su zatrubile sirene za uzbunu za vazdušni napad. Nije bilo vremena za pripremu. Velika formacija bombardera tipa B-29 spuštala se prema arsenalu. Sa gornje palube skočio sam na kej da otkačim prednje uže. Podoficiru Mouhriju, koji se upravo vratio, doviknuo sam da otkači zadnje uže. Podmornica se odmakla od keja, a mi smo ostavljeni na njemu.

Tražili smo zaštitu u skloništu blizu obale, ali bilo je sve puno radnika arsenala. Dok smo stajali na ulazu, pala je bomba i izbacila nas napolje. Uočili smo da će biti pogibeljno da ostanemo na tom mestu, i odlučili smo da bežimo u podzemnu pećinu u brežuljku iza arsenala. Utvrdili smo da bombarderi napadaju u trominutnim intervalima. Čim je jedna grupa bombardera preletela, jurnuli smo prema brežuljku. Kada sam stigao do skloništa, iza mene je eksplodirala bomba i bacila me u njega. Nasreću nisam bio ranjen. Podoficira Mouhrija, koji me je sledio, nisam nigde video. Čim su napadi prestali počeo sam da ga tražim, vrativši se istim putem sve do keja. Bombe su ostavile na putu mnogo velikih rupa. Svuda sam tražio svog druga, ali bezuspešno.

Nikad nisam video toliko mrtvih i ranjenih. Ogavnost i besmislenost rata pogodila me je jače nego ikad. Mislio sam da nema ni Boga ni Bude. Da ih ima, nikad ne bi dozvolili takve grozote.

Našao sam Boga dostojnog poštovanja

Bilo je svega dva meseca posle vazdušnog napada kada sam onog ljetnjeg dana na jugu Pacifika morao da prihvatim da je Japansko carstvo poraženo. Nakon obavljanja nekih sitnih poslova, vratio sam se kući 20. novembra 1945. Dva dana kasnije zaposlio sam se u Japanskoj državnoj železnici. Sledećih 30 godina radio sam kao kondukter i stanični činovnik u brojnim gradovima ostrva Šikoku. Zbog svega što sam iskusio tokom rata, mojim pogledima su zavladale ateističke ideje.

Godine 1970. bio sam određen da radim u susednom administrativnom području, na tri sata udaljenoj stanici Sako. Putujući vozom na svakodnevni posao, čitao sam novine i časopise. Kada sam otvarao svoju torbu svako jutro sam u uglu na vrhu našao Kulu stražaru i Probudite se! Moja žena je upravo postala Jehovin svedok i stavljala ih u torbu. Isprva sam se, zapazivši ih, uzrujao i bacao u mrežu za prtljag. Gajio sam mržnju prema religiji i suprostavljao se oštro hrišćanskoj religiji svoje žene. „Da mi te časopise nisi više stavljala u torbu“, vikao sam na nju kad sam se vraćao kući. Ali, sledeći dan su bili opet tamo.

Jednog dana primetio sam kako jedan čovek uzima časopise iz mreže za prtljag i počinje da čita. ’Šta je tako zanimljivo u tim časopisima?‘ pitao sam se. Nakon što sam video da se to nekoliko puta desilo, jednom, kada sam pročitao svoje novine, letimice sam prolistao i Kulu stražaru. Nisam sasvim razumeo šta u njoj stoji, ali Probudite se! mi se učinio zanimljiv. Već nakon prvog čitanja  uočio sam da je to nešto drukčije i otada počeo da čitam svako izdanje. Razume se da ih nisam čitao kod kuće, jer sam bio ’protivnik‘, ali postepeno sam uviđao zašto moja žena svakodnevno odlazi u propovedanje.

Početkom 1975. moje zdravstveno stanje se pogoršalo i aprila iste godine bio sam u penziji. Lekari su ustanovili da imam rak na ždrelu. Dok sam ležao u bolnici, posetio me je jedan Svedok i poklonio mi The New World Translation of the Christian Greek Scriptures i knjigu Prolazi li sve ovim životom? Bilo mi je dosadno, a budući da mi je Biblija poklonjena, imao sam izgovor da je otvoreno čitam.

Odmah nakon što sam izašao iz bolnice, taj čovek me je posetio. Prve dve posete su bile samo prijateljsko ćaskanje. Razgovarali smo o ratnim iskustvima. Ali, kod treće predložio mi je biblijski studij koji sam prihvatio. Nakon što sam nadvladao svoje ateističke poglede, koji su bili posledica iskustva u ratu, konačno sam kršten na jednom oblasnom kongresu 1980. Otada se radujem da služim drugima, a nedavno sam imenovan da služim u mesnoj skupštini kao starešina.

Osvrćući se, uviđam zašto su politički i vojni vođe bili u stanju da vaspitaju mlade muškarce da nesebično žrtvuju svoj život za domovinu. Satana Đavo ih zavodi svojom silnom moći, što mi je otkrilo proučavanje Reči Božje Biblije. Sada u masovnoj histeriji samoubilačkih misija prepoznajem Satanine sadističke namere. To je prorečeno u Otkrivenju 12:7-9, 12: „I rat je izbio na nebu: Mihael i njegovi anđeli borili su se sa zmajem, i zmaj se borio i njegovi anđeli, ali nije nadvladao, i nije im se više našlo mesta na nebu. Zbačen je veliki zmaj, prazmija, koji je zvan Đavo i Satana, koji zavodi čitavu nastanjenu zemlju; zbačen je na zemlju, i njegovi su anđeli zbačeni s njim. Zato radujte se, nebesa i koji prebivate na njima! Jao zemlji i moru, jer je Đavo sišao k vama s velikim gnevom, znajući da ima malo vremena“ (NW).

Dugo sam bio zaslepljen verujući da su samoubilačke misije čast, ali sada mi je razotkrivena istina. Danas vidim ko je bio uzročnik mog slepila. Reči apostola Pavla u 2. Korinćanima 4:3-6 to objašnjavaju: „Ako li je pak još pokriveno i naše evanđelje, pokriveno je za one koji propadaju; za nevernike kojima je bog ovoga sveta oslepio razum, da ne vide sjaj svetlosti evanđelja slave Hrista, koji je lik Boga nevidljivoga. Jer mi ne propovedamo sebe, nego propovedamo Isusa Hrista, Gospoda našega, i kažemo da smo vaše sluge, Isusa radi. Jer Bog, koji reče da iz tame zasvetli svetlost, zasvetli u srcima našima, da bi poznanje slave Božje zablistalo u licu Isusa Hrista.“

Upoznavanje istine i jedinog živog i pravog Boga može da se uporedi sa zadovoljstvom, da, sa svežinom vazduha kad smo izranjali i otvarali vrata podmornice. To zadovoljstvo i svežinu niko nije više cenio nego mi. Duboko sam zahvalan Jehovi za duhovno osveženje. Zahvalan sam takođe svojoj ženi zbog njenog neumornog nastojanja da sa mnom podeli biblijsku istinu, ne odustajući punih deset godina dok se konačno nisam predao Bogu. Kao rezultat, sada učestvujem u hrišćanskoj službi, životospasavajućoj misiji živog Boga. (Ispričao Jošimi Aono.)

[Slika Jošimi Aonoa na 23. strani]

[Slika na 24. strani]

Zahvaljujući neumornim nastojanjima moje žene, sada učestvujem u životospasavajućoj misiji za živog Boga