Indiju smo učinile svojom domovinom

ŠTO je moguće otmenije moja sestra i ja smo se spustile na tlo i pokušale da sednemo udobno. Pred nas su postavljena dva sjajna lista banane s rižom koja se pušila, različitim jelima od karija, čatnima i slatkišima. Nas dve devojke, ni nedelju dana u Indiji, već smo bile pozvane na svadbenu svečanost.

Posmatrale smo meštane i počele desnom rukom uzimati i prstima jesti, upravo ono što su i drugi radili. Bio je veoma vruć vlažan dan i dok smo sedeći ispod svadbenog krova (baldahina) jeli ta ljuta jela od karija, znoj se doslovno slivao s lica. Iz nosa nam je takođe curilo zbog mlevenog čilija. Nesumnjivo smo bile zanimljiv prizor! Ipak, ne možemo zaboraviti taj događaj od pre 30 godina, deo našeg upoznavanja s Indijom.

Otada smo dobro upoznale Indiju i ljude koji tamo žive, trudeći se da pri tom ovu zemlju učinimo svojom domovinom. Zbog čega? Ne radi pukog pustolovnog duha, nego zbog određenog cilja. Kao prvo, želimo ispričati kako smo došle u Indiju i šta nam je pomoglo da se prilagodimo.

Mladost u Kanadi

Rođene smo u maloj poljoprivrednoj opštini Humbolt, Saskačevan, Kanada. Kad je 1930-ih godina nastala ekonomska kriza, otac je rekao da moramo napustiti školu i zaposliti se, da bismo pripomogli izdržavanju porodice. Nas dve smo doslovno plakale. Naš cilj je bio da završimo srednju školu, ali ekonomske potrebe bile su važnije.

 Za vreme drugog svetskog rata moja sestra Leona stupila je u kanadsku avijaciju, dok sam ja ostala kod kuće i radila. Redovno sam posećivala katoličku crkvu i pevala u horu. Ali jednom su došli Pentekostalci i dali mi Bibliju, koju sam otada uzimala sa sobom na časove pevanja. U pauzama sam je čitala. To je doznao sveštenik župe i zbog toga je došao kod nas. Rekao je da vršim loš uticaj na druge i zato više ne treba da dolazim na časove pevanja. Ustvari, rekao je da treba da budem isključena iz crkve. Nakon ovog slučaja nikada više nisam otišla u crkvu.

U međuvremenu su nas posetili Jehovini svedoci i ostavili razne publikacije koje se temelje na Bibliji. Konačno sam započela da proučavam sa Svedocima. Kad je Leona došla na odsustvo, ispričala sam joj ono što sam naučila. Sela je sa mnom kod studija i dopalo joj se ono što je čula. Vrativši se u Otavu, nastavila je studij s tamošnjim Svedocima dok nije 1945. bila otpuštena iz vojne službe. Obe smo bile među onih 2 602 krštena na teokratskom kongresu Jehovinih svedoka „Radosni narodi“ održanom u Klivlandu, Ohajo, 1946.

Odlučivanje o životnom cilju

Godine 1949, Leona i ja preselile smo se u Kalgari, Alberta, gde smo susreli mnogo stalnih propovednika, zvanih pioniri, koji su nas hrabrili da prihvatimo pionirsku službu. Najpre smo bile neodlučne. Smatrale smo da prvo treba da skupimo nešto novca. Ali, putujući nadglednik Jehovinih svedoka koji je služio u toj pokrajini ohrabrio nas je, tako da smo bez ušteđevine započele pionirsku službu. Odazvale smo se pozivu da kao pioniri služimo u pokrajini Kvibek, gde je delovanje Jehovinih svedoka tada bilo zabranjeno.

Pošto nismo imali novca za voz, Leona, ja i još dve mlade devojke putovale smo autostopom kroz Kanadu do Montreala, Kvibek. Nedugo zatim imale smo priliku da prisustvujemo promociji u Biblijskoj školi Gilead Društva Kula stražara u Sjedinjenim Državama. Bile smo uzbuđene kada smo videle toliko mladih muškaraca i žena koji su se pripremili da prihvate misionarski zadatak u nekoj stranoj zemlji. Odmah smo predale molbe za tu školu.

Nismo ni sanjale da ćemo biti pozvane. Zato je za nas bilo pravo iznenađenje kad smo dobile poziv za 20. razred, koji je trebalo da započne u jesen 1952. Uskoro nam je rečeno da će naš zadatak biti Indija. Počele smo da dobijamo instrukcije o malajalam jeziku od jedne školske koleginice iz Indije. Naš zadatak u Indiji bio je da pomognemo što je moguće većem broju ljudi iskrenog srca da upoznaju biblijsku istinu.

Indija postaje naša domovina

Nakon promocije 1953, nas 13 ukrcalo se na brod. Do Bombaja smo putovali mesec dana. Prizor tog mnoštva ljudi i prosjaka prilično nas je iznenadio, ali vremenom smo se privikli na te drugačije okolnosti.

Iz Bombaja smo putovali vozom za Saveznu državu Kerala. Zadatak za nas sedmero bio je Tričur, koji u to vreme još nije imao skupštinu Jehovinih svedoka. Dobili smo misionarski dom, ali nismo imali nameštaj, i u početku smo spavali na prostiračima na podu. Naši svakodnevni zadaci uključivali su prekuvavanje bunarske vode da bismo je bez opasnosti pili i grejanje dodatne vode za kupanje. Za sve to, kao i za kuvanje jela, koristili smo petrolejsku peć s jednim plamenikom.

WC je bio nešto udaljen od kuće, tamo gde su se obično zadržavale kobre i druge zmije. Možete zamisliti kako smo se kao mlade devojke osećale. Osim toga, bile smo upozorene na tanke zelene zmije koje su ponekad visile s drveća, spremne da ujedu neopreznu žrtvu koja je prolazila ispod. Nije ni potrebno spomenuti da smo se noću  retko usudile da izađemo napolje. Kad smo to učinile, tada bismo udarale nogama po tlu i pravile što veću galamu, držeći se daleko od drveća. Da, okolnosti su bile sasvim drugačije. Mi smo ipak zadržale svoj cilj u mislima i tokom vremena smo se prilagodile. Nikad nismo pomislile da odemo samo zato jer su okolnosti bile tako teške.

Još istog dana počele smo da propovedamo. Odmah nas je okružilo mnoštvo ljudi. Njihova radoznalost nas je toliko istrošila, da smo pobegle u sigurnost našeg misionarskog doma. Ali, posle nekog vremena naučile smo da cenimo taj pravi interes što ga ljudi pokazuju za druge.

Pre nego što smo mogle započeti biblijski razgovor, morale smo da odgovorimo na pitanja kao što su ’Ko su vaši roditelji?‘ ’Zašto ste ovde?‘ ’Koliko imate godina?‘ ’Ko vas plaća?‘ ’Šta jedete?‘ ’Zbog čega niste u braku?‘ ’Zar ne želite decu?‘ Nakon što su nas ljudi ispitali o tim pojedinostima, obično su slušali našu vest. Što smo bolje razumevale ljude, to smo se ugodnije osećale u našoj novoj okolini.

Kerala je zaista divno zeleno područje s mnoštvom kokosovih i drugih palmi. Tu se nalaze mnoga široka polja i bilo je tako umirujuće hodati kroz plantaže pirinča na putu do kuća. Ponekad smo plovile čamcem po malim vodenim kanalima do selâ. Atmosfera je bila vrlo opuštena. Ljudi su doduše bili zaposleni, ali odvajali su vremena da nas saslušaju.

U tom području delovali su takođe misionari takozvanog hrišćanstva, ali meštani su uskoro uočili razliku između nas i njih. Oni su na mnoge načine učestvovali u društvenim aktivnostima, a ljude su malo, ako su uopšte, poučavali o Bibliji. Zatim, suprotno njima, mi nismo stanovali u velikim bungalovima i nismo za vreme velike vrućine odlazili u brdske krajeve. Misionari takozvanog hrišćanstva su doveli hrišćanstvo na zaista loš glas.

U Kerali smo provele skoro osam godina, a posle toga smo premeštene u Bombaj, gde još uvek služimo. Naravno da je preseljenje u tako veliki prenaseljeni grad takođe iziskivalo prilagođavanje. Ali ovim zadatkom došle smo u kontakt s raznim grupama indijskog naroda.

Odmah na početku upoznale smo dobro našu indijsku braću i sestre. Bili su veoma gostoljubivi, uvek su nas pozivali k sebi. Obično su imali male kućice, a privatnog života na koji smo navikle tamo nije bilo. Spavali smo u jednoj spavaćoj sobi, u jednom uglu deda, a oko nas deca na podu. Ipak, ta iskazana ljubav pomogla nam je da se prilagodimo.

Tokom godina naučile smo da pojam „domovina“ nikad ne koristimo za označavanje mesta odakle potičemo. Umesto toga, naša domovina je tamo gde smo dodeljene da služimo. Umesto da naglašavamo razlike, naučile smo da budemo sličnije ljudima oko sebe u ukusima i načinima postupanja.

Nedavno smo putovale iz Bombaja u područje gde smo prvo dodeljene, u Keralu. Da li se nešto promenilo? Pa, kada smo u ono vreme stigle u Keralu, u celoj državi nije bilo ni 300 Svedoka, a sada je Oblasnom kongresu koji smo posetile prisustvovalo preko 4 000 osoba. Kakva je radost bila videti da neki s kojima smo pre 30 godina proučavale Bibliju, još uvek verno služe Jehovi!

Kad smo 1953. prihvatile misionarsku službu, u Kanadi smo ostavile mnogo naših dragih. Ali, kako je Isus rekao, ubrzo smo dobile mnogo, mnogo očeva, majki, sestara i braće (Marko 10:28, 30). Pošto smo ovcama sličnim ljudima pomogle da upoznaju istine Reči Božje, bile smo blagoslovljene duhovnom decom. To što nismo izgubile iz vida naš cilj zaista nam je donelo mnoge nagrade. Kad sa zadovoljstvom pogledamo unazad ne žalimo što smo Indiju učinile svojom domovinom. (Ispričala Tillie Lachmuth.)

[Slike na 15. strani]

Kanal u Kerali

Pravljenje gume

[Slika Tillie i Leone Lachmuth]