Ubica koji se drži pod kontrolom

EGIPATSKI faraon Ramzes V umro je pre nekih tri hiljade godina. Niko nije sa sigurnošću znao uzrok njegove smrti, ali danas, njegova mumija pokazuje odavajuće znakove neobičnog ubice. Ova ista neman ostavila je takođe razarajući trag u drevnoj Indiji, Kini, Grčkoj i praktično u svakom drugom narodu.

To je bio tako snažan ubica da je promenio tok istorije. Prema jednom izvoru, u dolini Indus zadao je žestok udarac čak i moćnoj vojsci Aleksandra Velikog. Zajedno sa istraživačem Kortesom u Meksiku desetkovano je primitivno stanovništvo u toj meri da je gotovo garantovalo osvajaču laku pobedu. U 18. veku je u Evropi bilo godina kad se događalo da je ubica ščepao i do 600 000 mrtvih. Svi su oni bili žrtve nevidljivog neprijatelja — sićušnog virusa variole u obliku cigle.

Čak kad se i u naše vreme spomene variola uvuče se strah u mnoga srca. Na primer, kad je 1947. u Džujorku bilo izvešteno 12 slučajeva, vakcinisano je preko šest miliona ljudi. Procenjuje se da je još 1967. virus variole odneo dva miliona života. Zašto je ova bolest tako opaka? Preti li još i danas?

Ubica koga se treba bojati

Za mnoge od nas je jedino upoznavanje s bolešću preko ružnog izgleda karakterističnih ožiljaka na strancu čije unakaženo lice svedoči da je preživelo posetu ubice. Mnogi, međutim, ne prežive. U nekim mestima od svake dve zaražene osobe jedna umre.

Za mnoge su ipak ružni simptomi bili isto tako zastrašujući kao i visoka stopa smrtnosti. Obično unutar dve sedmice otkako osoba dođe u kontakt sa virusom, on se može toliko umnožiti da počne stvarati stvarne probleme. Započinje vrlo visokim temperaturama, glavoboljama i drhtavicama, a ubrzo zatim uslede grčevi i probadajući bolovi u kičmi. Nekoliko dana kasnije sićušne crvene tačkice postaju vidljive, prvo na licu, zatim na rukama, grudima, leđima i konačno nogama. One se brzo uvećavaju postajući gnojem ispunjeni mehurići ili  prištići koji daju stradaocu zastrašujuć izgled. Mnogo ozbiljniji može biti napad na vitalne organe. Ako telesni imunološki sistem nije sposoban da sakupi dovoljnu zaštitu, jedan ili više vitalnih organa otkazuje, vodeći do sigurne smrti.

Iako se ne smatra visoko zaraznom, variola ima sposobnost da preživi znatan vremenski period van čoveka, a to znači da se može lako preneti na one koji su u posrednom kontaktu sa stradaocem ili dodirivanjem zaražene posteljine i odeće. Smrtonosni virusi, oslobođeni iz probijenih mehurića poslednje žrtve, lebde sa česticama prašine ili kapljicama vode i mogli bi lako ući u respiratorni sistem druge žrtve i početi svoj zarazni ciklus od početka.

Nije bio poznat hemijski preparat ili lek — i još ga nema — koji bi mogao zaustaviti širenje variole. Lekari i medicinske sestre će jednostavno pokušati da omguće pacijentu koliko je moguće veću udobnost, da mu pruže lečenje i smanje rizik širenja zaraze. Jedina nada za ozdravljenje je bila u divno stvorenom imunološkom sistemu u samom ljudskom telu. Tako se došlo do jednog od najvećih otkrića koje je ostvarila moderna medicina, čime smo se snabdeli oružjem koje ukroćuje tog nemilosrdnog ubicu.

Oružje koje ubija ubicu

Predsednik Sjedinjenih Država, Tomas Džeferson je 1806. pisao: „Buduće nacije će iz istorije znati da je postojala mrska variola.“ On je pisao da bi čestitao Edvardu Dženeru, britanskom seoskom lekaru i naturalisti na njegovom otkriću sredstva koje istrebljuje variolu. Dženerovo lečenje, kasnije nazvano vakcinisanje, u suštini je isti proces s kojim su se upoznali putnici kroz ovaj vek.

Vekovima pre Dženerovih ispitivanja, već je bio u upotrebi sličan oblik lečenja variole. Na primer, u Bengalu u Indiji bio je običaj da sveštenici Shitale Mate (boginje variole) sakupljaju zaraženi materijal sa blažih slučajeva variole i da ga na kontrolisan način unose u zdrave osobe. Iz ovog primitivnog oblika vakcinisanja često je usledio manje ozbiljan oblik bolesti. Ali kad je primaočev imunološki sistem jednom nadjačao bolest, osoba bi ostala potpuno imuna na daljnje napade.

I pored toga što je bio tesno povezan s opasnostima, ovaj oblik lečenja je uveden u Evropu u razdoblju pre Dženera. Godine 1757, kao osmogodišnji dečak, i sam Džener je postao veoma svestan tih opasnosti kad su ga njegovi staraoci, koji su se brinuli da ga zaštite od tada uobičajene pošasti, uveli u jednu od „staja gde je vršeno vakcinisanje“ uobičajeno u tim danima. Vezan debelim užetom, ležao je nepomično na nekoj primitivnoj slamarici kao i svi drugi. Tamo je podnosio bolne posledice variole izazvane vakcinisanjem pod vrlo primitivnim oblikom bolničke nege.

Iako je Džener preživeo, nije mogao mnogo godina da se oporavi od toga. Ovo iskustvo donekle objašnjava njegovu revnost u kasnijem životu da pronađe bolji sistem imunizacije. Za to mu se pružila mogućnost kada je počeo sa lekarskom praksom u poljoprivrednom Sodberiju u Engleskoj. Pogodila ga je stvarnost jednog starog narodnog kazivanja da mlekarice koje su bile zaražene bolešću poznatom kao kravlje boginje nikada neće biti zaražene variolom. Godine 1796, posle godina istraživanja slučajeva, on je podvrgao ispitivanju svoja otkrića time što je namerno zarazio mladića Džejmsa Fipsa vrlo blagim virusom kravljih boginja. Njegova teorija je bila da će se Džejms oporaviti uz vrlo malo neugodnosti i da će biti imun na smrtonosnu variolu.

Nisu svi delili Dženerovo uverenje. Mesni seljaci su prigovarali da će on početi sa strašnim novim pomorom ili da će deca koju leči razvijati goveđe osobine. Džener je oluju prepustio vremenu, i kad je Džejms ozdravio bez problema i, što je najvažnije od svega, bio je potpuno imun na variolu, mesno protivljenje je nestalo. Istraživanje je nastavljeno do 1789, kada je  Džener objavio svetu svoja otkrića. Njegova teorija je bila konačno opravdana. Konačno je oružje za pogubljenje ubice bilo na dohvat ruke.

Napad za uništenje

Sledeći Dženerov pionirski rad, drugi naučnici su nastavili s istraživanjem. Bile su razvijene bolje metode proizvodnje i primene vakcine, poboljšavana je efikasnost ovog novog oružja za uništenje. Međutim, uprkos napretku, virus variole je nastavio da traži svoje žrtve. Čak 1966, slučajevi variole su još uvek bili izvešteni u 44 zemlje, a zastrašujuće epidemije su bile uobičajne u zemljama u razvoju.

Kasnije te iste godine, na devetnaestom Svetskom zdravstvenom skupu, narodi su konačno odlučili da se ujedine u odlučnoj akciji da uhvate i unište ubicu. Uspeh je zavisio od činjenice da virus variole umire kad se jednom nađe van ljudskog tela. Drugim rečima, ljudi su bili njegovi jedini nosioci. Ako bi se sprečilo prenošenje sa čoveka na čoveka, virus bi izumro. Tako je pokrenut desetogodišnji plan iskorenjivanja variole. On se sastojao od nadzora da se pazi na svaki početak, uključujući podsticanje javnosti da izvesti sve slučajeve, i masovno vakcinisanje da se zločinac zadrži pod kontrolom, da se ne bi širio.

Ohrabrujući rezultati su bili skoro odmah ostvareni čak i u zemljama sa ograničenim mogućnostima zdravstvenih usluga. U zapadnoj i centralnoj Africi, na primer, kada je omogućeno da su oprema, savetnici i vakcine bili dostupni, 20 država je moglo iskoreniti bolest za samo tri i po godine. Podstaknuta uspehom u Africi, Azija je pojačala  svoje napore iskorenjivanja. Dana 16. oktobra 1975, poslednji prirodni slučaj koji se pojavio izolovan je u Bangladešu.

To ipak nije bio kraj, jer je 1976. jedna od dve blaže forme virusa izveštena u Somaliji. Sledila je trinaestomesečna borba, zdravstveni službenici su gonili i zaustavili nevaljalca sve dok ga oktobra 1977. nisu konačno naterali u škripac. Poslednja žrtva bio je urođenik po imenu Ali Maov Malin. Kada se Ali oporavio, poslednji slučaj variole koji se prirodno pojavio bio je okončan. Konačno, skoro 200 godina kasnije Dženerov san je bio ostvaren. „Uništenje variole — najstrašnije pošasti ljudske vrste“ — postignuto je.

Da li može udariti ponovo?

1980. godine svet je objavio službeno oslobođenje od variole. Obavezno vakcinisanje je obustavljeno i nove generacije odrastaju bez potrebe za zaštitom od virusa. Ipak, šta bi se dogodilo ako bi se ubica vratio na takvo nevakcinisano stanovništvo? Strahovanje da bi time mogli biti desetkovani celi kontinenti navodi nas da se pitamo da li je takav povratak moguć.

„Postoje dve mogućnosti“, objašnjava virolog sa Škole za tropsku medicinu u Kalkuti. „Jedna je kroz labaratorijsko ispuštanje, a druga je ljudska zloupotreba.“

Realnost prve od ovih opasnosti pokazana je 1978, kada je kratko oživljavanje variole bila tema novinskih naslova, ovaj put u Birmingamu u Engleskoj. Fotograf koji je radio u stanu ispod laboratorije gde je virus čuvan za istraživanje, dobio je virus i kasnije je umro, ali ne pre nego što je zarazio svoju stariju majku. Na sreću, brza akcija britanskih vlasti još jednom je postavila zamku virusu i sprečila daljnje žrtve. Da bi se smanjila verovatnost daljnjih slučajeva sličnih ovome, variola se sada drži zatvorena na samo dva istraživačka instituta visoke sigurnosti, jedan je u Atlanti, Džordžija, SAD, a drugi u Moskvi, SSSR.

’Ali‘, možda pitate, ’zašto se ne izvrši smrtna kazna nad ovim ubicom da bi se sprečili takvi rizici?‘ Odgovor je strah od ljudske zloupotrebe. Ma koliko god izgledalo užasno, još uvek postoji mogućnost da se variola može upotrebiti u biološkom ratovanju. Istorija je pokazala da je čovek sposoban za tako nešto. Tokom 17. veka, neki engleski vladini predstavnici, da bi ostvarili svoje namere da se nasele u severnoj Americi, namerno su širili bolest među domaćim indijancima. Mnogi su optimisti i smatraju da ne postoji nikakva mogućnost takvog ’variola ratovanja‘. Možemo se samo nadati da je tako. Možemo se takođe samo nadati da je variola zaista iskorenjena i da iz nekog za sada nepoznatog razloga ona neće ponovno oživeti u budućnosti.

Zbog otkrića dr Dženera, po prvi put u istoriji, čovek je pouzdano uspeo da ukloni jednog od svojih smrtonosnih virusnih neprijatelja. Medicinska nauka, sada snabdevena visoko razvijenim spravama i razumevanjem koje je daleko iznad Dženerovog, teži da pobedi i druge infektivne bolesti. Da li će nadvladati? Naučnici se slažu da i pored ogromnog napretka, krajnji cilj izgleda dalji nego ikada. Očigledno da će biti potrebna mudrost koja je iznad čovečije da stvori svet gde „niko od žitelja ne govori: Bolestan sam!“ (Isaija 33:24).

[Slike na 28. strani]

Imunizacija protiv variole počinje radom dr Edvarda Dženera

[Izvor]

Fotografija J. Abcedea za WHO

[Izvor slike na 28. strani]

Fotografija WHO