Katoličko hodočašće — temelji li se na činjenici ili mitu?

Od dopisnika Probudite se! iz Španije

EVROPA je svakog leta svedok masivnog hodočašća. Milioni autobusima, automobilima i avionima kreću na jug u potrazi za morem i suncem. Njihova omiljena meka? Španske plaže. Međutim, većina ljubitelja plaže ne zna da neki od tih turista putuju istim putem kojim su vekovima ranije putovali njihovi katolički praoci.

Naravno, srednjovekovni hodočasnici bili su drugačijeg kova. Njihov cilj bilo je svetište, a ne sunčanje; njihova obećana nagrada božanski oproštaj greha, a ne preplanulost. Na hiljade seljaka, kneževa, vojnika i lopova s mukom je pešačilo više od 1 000 kilometara preko severnog dela Španije, putujući prema Santjago de Komposteli, malom, vlažnom gradu na udaljenom severoistočnom vrhu Iberijskog (Pirinejskog) poluostrva.

Kakav je častan cilj mogao navesti te ljude da se stotinama kilometara probijaju preko snežnih vrhova i žarkih ravnica, da prkose drumskom razbojniku i gladi, bolesti, pa čak i smrti? Verovalo se da je to svetište „Svetog“ Jakova, Santjaga, „sveca“ zaštitnika Španije. Njegove „svete relikvije“ vršile su izuzetan uticaj na vernike širom srednjovekovne Evrope. Danas na tom mestu stoji katedrala. Kako je sve to započelo?

Grad izgrađen na viziji

Započelo je sa jednom od onih „čudesnih“ vizija koje se često neočekivano pojavljuju na stranicama španske istorije. Jedne večeri 813. n. e., pustinjak po imenu Pelagije video je nebesku pojavu. On je poslušno pozvao svog biskupa, tako da je konačno bio otkriven mramorni grob. Tela koja su se nalazila u njemu bila su navodno označena da su nikoga drugog do apostola Jakova i dvojice njegovih učenika. Lokalni kralj, Alfonso II, posetio je to mesto, objavio da su ostaci bili istiniti i proglasio Jakova za „Zaštitnika Španije“.

Tako je rođen „svetac“ zaštitnik zemlje. Odabiranje trenutka za to otkriće bilo je povoljno za ugrožene „katoličke“ izolovane pokrajine u severnoj Španiji, okružene muslimanima. To je bila upravo ona relikvija koja im je bila potrebna kako bi pokušali da otklone ’ruku Proroka Muhameda‘, smeštenu u Kordobi u južnoj Španiji, za koju se smatralo da Mavre čini nepobedivim. „Sveti“ Jakov je ubrzo postao predvodnik oko koga su ljudi mogli da se okupe kako bi se borili protiv Mavara, koji su zauzeli većinu poluostrva.

U 11. veku bila je izgrađena katedrala iznad mesta ukopa, a na samom mestu gde je Pelagije video zvezdanu viziju nastao je grad Santjago de Kompostela (doslovno „Sveti Jakov zvezdanog polja“). Santjago je u kratkom vremenu postao jedno od najistaknutijih centara hodočašća tzv. hrišćanstva — nadmašivali su ga jedino Jerusalim i Rim. Ali, zašto su kosti tog navodnog apostola stekle toliki značaj?

Stvaranje mita

Neobična mešavina legende, mita i religioznog predanja dodeljuje „Svetom“ Jakovu posebno mesto u istoriji Španije.  Prema nekim katoličkim istoričarima, taj je apostol bio prvi misionar hrišćanstva u Španiji. Kaže se da je, nedugo posle Isusove smrti, mnoge godine proveo propovedajući u Galiciji (severozapadna Španija). Ali, posledica te službe bilo je samo devet obraćenja. Verovatno obeshrabren tako malim uspehom, krenuo je prema istoku i bio ohrabren spektakularnim pojavljivanjem Isusove majke Marije (koja je, međutim, još uvek živela u Palestini). Pojavila mu se na vrhu mermernog stuba i u „smrtnom telu“ u rimskom gradu po imenu Caesaraugusta (kasnije poznat kao Saragosa), na severozapadu poluostrva. Legenda kaže da je stub ostao kada je ona otišla, a vekovima kasnije taj je stub postao svetište hodočašća. a

Jakov se ubrzo posle toga vratio u Jerusalim, gde je pretrpeo mučeničku smrt od strane kralja Iroda (Dela 12:1-3). Njegovi učenici su, prema legendi, spasli telo, odneli ga do obale i iz Jafe ga ukrcali na čudnovati brod načinjen od kamena. Nakon putovanja koje je trajalo nedeljama (dugo preko 5 000 kilometara!), stigli su u Galiciju, gde su svog učitelja sahranili u neoznačeni grob, čiji se položaj konačno izgubio.

Prošli su vekovi pre nego što je taj grob navodno otkrio pustinjak. A mit je postao stvarnost za „hrišćanske“ vojnike. Uskoro su i samog „Jakova“ videli kako se bori u korist „hrišćana“. Prema tradiciji, pojavio se u odlučnoj bici kod Klaviha i, jašući na belom bojnom konju, pomogao je da se poraze Mavri. Nakon te pobede u narodu je postao poznat kao Santiago Matamoros (Sveti Jakov, ubica Mavara). (Uporedi Matej 26:52.)

 Bile su mu pripisane i druge čudesne moći još dobrotvornije prirode. Jedna legenda govori o mladiću koji je uz obalu jahao konja, idući u susret svojoj nevesti. Iznenada ga je progutao ogroman talas, tako da je potpuno nestao. Njegova zaručnica se obratila „Svetom“ Jakovu koji je susretljivo prouzrokovao da čovek izađe iz mora, sa odećom pokrivenom belim školjkama. Tako su bijele školjke postale simbol Španskog „sveca“ zaštitnika kao i hodočasnika koji su putovali u njegovo svetište.

Magija u pozadini

Ljude i vladare su kroz najveći deo srednjeg veka pokretale relikvije poznatih „svetaca“. Verovalo se da one štite pobožne od nesreće — Vilijam Osvajač je imao mnoge relikvije obešene oko vrata u bici kod Hestingsa, u kojoj je porazio engleskog kralja Harolda. Hodočasnici su bili uvereni da će im dodir sa časnim „svetim“ kostima garantovati božansko odobravanje.

Relikvije su vredele više od zlata, a nijedna katedrala tzv. hrišćanstva nije bila potpuna bez njih. Razvila se cvetajuća trgovina relikvijama, a bilo je i slučajeva očigledne prevare. Jedan opat iz 12. veka protestovao je da, ako se dve glave Jovana Krstitelja čuvaju u dve različite crkve, ili je Jovan imao dve glave ili je jedna lažna.

Ipak običan narod je verovao u relikvije i za njih se borio. Španske trupe su u ime „svetog“ Jakova ratovale protiv Mavara i drugih evropskih sila. One su kolonizovale Novi svet u njegovo ime, a gradovi nazvani Santjago niknuli su širom Latinske Amerike.

Srednjovekovno organizovano putovanje

Jedan istoričar primećuje da su u srednjem veku „hodočašća u mesta sa važnim relikvijama... postala glavni motiv putovanja“. Ne iznenađuje da su navodna svetišta čudotvoraca kao što je „Sveti“ Jakov privukla vernike sa svih strana. Tako je Španija, u vreme srednjovekovnog vrhunca Santjaga, doživela svoj prvi turistički bum.

„Kraljevi i prosti ljudi, biskupi i sveštenici, sveci i grešnici, vitezi i štitonoše“ — pola miliona njih svake godine — sticalo se Santjagu iz svih krajeva  Evrope, pretvarajući „Put Sv. Jakova“ u jedan od najprometnijih evropskih puteva. To je bio ogroman broj, uzimajući u obzir da je evropsko stanovništvo u 11. veku brojalo samo oko 30 miliona i da je putovanje kroz Španiju trajalo mnoge mesece.

Nakon prelaska Pirineja iz Francuske, hodočasnici su morali da prepešače još oko 1 000 kilometara preko krševitih planina i prašnjavih ravnica severne Španije. Oni koji su izdržali taj maraton morali su da prikupe još ono malo snage što im je preostalo za završni sprint. Onaj koji bi prvi ugledao vrh tornja katedrale u Santjagu uzviknuo bi: „Mi gozo!“ (Moja radost!) i bio bi postavljen za „kralja“ grupe sa kojom je putovao. Tako su bila skovana imena mnogih porodica. Nije mali broj onih koji se prezivaju King, König, Rey, Leroy ili Rex, koji u velikoj meri mogu za svoje prezime da zahvale nekom drevnom pretku koji je još uvek imao snage da potrči i uzvikne posle mnogih meseci puta do Santjaga.

Danas se neki mogu diviti duhu tih istrajnih putnika koji su žrtvovali tako mnogo svog vremena, zdravlja i novca na ono što je za mnoge značilo njihovo poslednje putovanje. Većina je nesumnjivo bila podstaknuta iskrenim verovanjem, verovanjem u relikviju koju nikada nisu videli — kosti su bile položene u ukrašeni kovčeg iza metalnih rešetki. U stvari, tri stotine godina nisu bile tamo. Bile su sakrivene kada je svetište bilo ugroženo, a 1879. su donesene natrag.

Temelj za pravu veru

Isusovi apostoli su dosta putovali, ali ne da oforme ili posete svetišta, već da propovedaju evanđelje. Veliki deo svog vremena posvetili su proučavanju Božje reči, nečega što će zaista izgraditi trajnu veru. Takva vera, koja se temelji na tačnom spoznanju, može nas zaštititi da ne postanemo žrtva mitova i ljudskih tradicija, koje još uvek zavode mnoge (Matej 15:9; 1. Timoteju 2:3, 4).

Ma kako da su privlačne verske tradicije i legende, one nisu zamena za pravu veru. Biblija ne pruža razlog za verovanje da je Jakov ikada posetio Španiju. (Vidi okvir.) Čak i ako jeste i ako su njegove kosti donesene u Santjago, to ne bi bio razlog da im se iskazuje čast. Biblija nas podstiče da položimo veru u živog, nevidljivog Boga i u njegovu Reč, Bibliju, a ne u relikvije (2. Korinćanima 5:7; 1. Solunjanima 1:9; uporedi Matej 23:27, 28).

[Fusnota]

[Okvir na stranama 26, 27]

Da li je Jakov ikada bio u Španiji?

1. Ne postoji biblijski zapis da je Jakov ikada propovedao izvan Palestine. Pavle, čija je misionarska služba započela 49. n. e., postao je poznat kao „apostol paganaca“, a ne Jakov (Rimljanima 11:13; vidi i Dela 9:15; Galatima 2:7).

2. Godine 55. n. e., Pavle je, pišući hrišćanima u Rimu, izrazio svoju ’čast da ne propoveda Radosnu vest gde je Hrist već poznat‘. Međutim, on je planirao da pođe u Španiju, jer za njega u Maloj Aziji i Grčkoj više nije bilo „polja rada“. To znači da Španija do tog vremena još uvek nije bila u većoj meri primila vest hrišćanstva (Rimljanima 15:20, 23, 24).

3. U svom delu Historia de la Iglesia Católica (Istorija katoličke crkve), jezuitski profesor Bernardino Ljorka (Bernardino Llorca) priznaje da za katoličke stručnjake, s obzirom na boravak Jakova u Španiji, „činjenica da do šestog veka posle tog događaja nisu bile pronađene nikakve pouzdane vesti o tome, stvara veliku poteškoću u vezi verodostojnosti te istine“ (122, 123. strana).

[Mapa na 26. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ŠPANIJA

Pariz

Vezlej

Poatje

Limož

Arl

Tuluz

Pamplona

Burgos

Astorga

Santjago de Kompostela

Atlantski okean

[Slike na 25. strani]

Katedrala u Santjago de Kamposteli i (manja slika) Jakov na belom bojnom konju

[Izvor]

Fotografija: Godo-Foto