Svetski fudbalski kup — sport ili rat?

Od dopisnika Probudite se! iz Italije

SVET je svoju pažnju usmerio na nogomet. Oči stotina miliona ljudi su od 8. juna do 8. jula 1990. bile prilepljene za ekrane televizora kako bi pratili događaj godine — prvenstvo za Svetski fudbalski kup održano u Italiji. Ukupan broj televizijskih gledalaca od 30 000 000 000 ljudi širom sveta posmatralo je 52 utakmice — što je šest puta više od svetskog stanovništva!

Taj televizijski spektakl bio je omogućen visokom tehnološkom organizacijom bez presedana — centar za televizijske prenose služio je za 147 mreža koje su predstavljale 118 država, sa 180 televizijskih kamera, 38 uređaja za prenos i 1 500 tehničara.  Osim toga, na utakmicama održanim na 12 italijanskih fudbalskih stadiona bilo je prisutno 2 515 000 gledalaca i 6 000 novinara koji su došli sa svih strana sveta. Međutim, brojke ne govore celu priču. Da bi se opisao divovski „beg iz stvarnosti“, kako su ga neki nazvali, događaj su komentarisali pisci, sociolozi, psiholozi, umetnici, čak i teolozi.

Međutim, da li je Svetski fudbalski kup doprineo međunarodnom jedinstvu i fer ponašanju? Da li su milioni ljudi koji su gledali utakmice preko satelita, ujedinjeni svojim oduševljenjem za taj sport, uspeli za tih 30 dana da savladaju svoja nacionalistička suparništva? Deluje li fudbal kao ujedinjujuća snaga?

Sport ili rat?

Razmotrimo samo jedno obeležje tipično za tako mnogo današnjih sportskih događaja — nasilje. Ta pojava je česta na fudbalskim utakmicama — na terenu, na tribinama i van stadiona. Psiholozi, sociolozi i novinari se slažu da u svetu koji je jako nasilan, sport nije izuzetak. Osnovne moralne vrednosti duboko su potkopane. U nastojanju da se potisne nasilna stvarnost današnjeg sporta, nije delovala upotreba fraza kao što su „sport je pošteni okršaj“, „duh prijateljstva“ ili „bratstvo“.

Prvenstvo za Svetski kup nije bilo izuzetak. Nešto pre nego što je počelo, čuli su se uzbunjujući izveštaji. „Nasilni fudbalski fanatizam plaši, a turisti napuštaju Italiju“, glasio je naslov u listu La Repubblica, 18 dana pre prve utakmice. Najviše se bojalo zloglasnih huligana, dela engleskih fudbalskih navijača poznatih širom Evrope po svom divljaštvu pre, za vreme i posle svake utakmice. a

Izdanje torinskog dnevnika La Stampa od 1. juna 1990. analiziralo je uzroke nasilja na stadionima i neotesanog ponašanja huligana, komentarišući: „U fudbalskom plemenu više nema polovičnih merila. Suparnici više nisu suparnici već ’neprijatelji‘; sukob više nije izuzetak već pravilo, i mora biti težak, što teži može biti.“ Ali, zašto? „’Jer mrzimo jedni druge‘, odgovaraju neki fudbalski huligani iz Bolonje.“ Pokušavajući da objasni logiku iza te mržnje, sociolog Antonio Roversi je rekao: „Stadionski momci pate od ’beduinskog sindroma‘. Oni koji pate od tog sindroma smatraju da su neprijatelji njihovih prijatelja njihovi neprijatelji, prijatelji njihovih neprijatelja njihovi neprijatelji i, obratno, prijatelj prijatelja je prijatelj i neprijatelj neprijatelja je prijatelj.“

Mržnja, nasilje, rivalstvo, divljaštvo, „beduinski sindrom“ — prvenstvo za Svetski kup još nije ni počeo, a atmosfera je već bila slična onoj prilikom objave rata. Uprkos tome, Italija se u prazničnom raspoloženju pripremila za taj događaj.

Papinski blagoslov

Čak je i papa, koji ne propušta prilike da se pojavi pred masovnom publikom, posetio „hram„ Svetskog kupa, obnovljeni Olimpijski stadion u Rimu, i blagoslovio ga. Rekao je: „Osim što je praznik sporta, prvenstvo za Svetski kup može postati praznik sloge među narodima.“ Dodao je kako današnji sport mora izbeći strašne opasnosti, kao što su pomamna težnja za materijalnom dobiti, prekomerno isticanje spektakularnosti, doping, prevara i nasilje. On je izrazio nadu da će „napori i učinjene žrtve učiniti ’Italiju ’90’ trenutkom porasta bratstva prema vašim sunarodnicima i svim ljudima“. Jezuit Paride Di Luca, bivši fudbalski igrač, ponovio je papine osećaje u svojoj ’molitvi fudbalskih navijača‘  kada je rekao: „Dođi, O moj Bože, i vidi Svetski kup.“

Ali, da li je Svetski kup zaista bio veliki praznik? Hoće li Bog svemira biti zainteresovan za to? Pogledajmo sport kakav on zaista jeste i vrednosti koje ističe.

Sportski huligani

Gradovi kao što su Kaljari i Torino su zbog huligana živeli pod stanjem opsade tokom celog prvog dela prvenstva. Slede neki novinski naslovi: „Rimini potresen ratnim stanjem“; „Kaljari, početak rata“; „Nasilje u Torinu: borba noževima između Nemaca i Britanaca“; „Dan nereda između engleskih, nemačkih i italijanskih navijača“; „Spasite nas od engleskih navijača — gradonačelnik Torina upućuje poziv za pomoć“; „Noći sukoba između ekstremista. Gradonačelnik: Oni iz Torina su pravi huligani“. Tu je još jedan obeshrabrujući primer: „’Kako povrediti protivničkog navijača‘ — Objavljeno u Engleskoj, priručnik savršenog huligana.“ Ovi su naslovi dovoljni da oslikaju situaciju. Ali, takve stvari su samo prirodni produkt društva koje pothranjuje nasilje.

Veliki sportski događaj nije završio u srećnom tonu. Prezirno zviždanje italijanskih navijača upućeno argentinskom timu i njihovom najboljem igraču, Maradoni, zbog eliminisanja italijanskog tima, zasenilo je radost finala i pokvarilo završnu utakmicu. Te julske večeri na Olimpijskom stadionu nije bilo ’velikog sportskog bratstva‘; „hram“ Svetskog kupa je oskvrnjen. Il Tempo od 10. jula 1990. je komentarisao: „Na terenu su uvredili igru — na tribinama su zamračili sport.“

Žalostan zaključak događaja za koji su se neki nadali da će bar 30 dana svet učiniti „globalnim selom“ bez barijera. Ali, ako fudbal ne može uspostaviti mir i harmoniju na terenu ili izvan njega, da li je razumno misliti da može uticati na svetski mir?

Uravnoteženo gledište o fudbalu

La Stampa je uzdizala sport, opisujući ga kao „sveti ostatak pradedovskih borbi, fudbal kao simbol nepredvidivosti, bit svih sportskih takmičenja“. S obzirom na ovakvo razmišljanje, kako bi trebalo da iskreni hrišćanin gleda na fudbal? Zaista, kako bi hrišćanin trebalo da gleda na celokupni profesionalni sport?

’Oni koji ne vole fudbal propuštaju nešto u svom životu‘, navodno je rekao Bertrand Rasel. Naravno, igranje fudbala ili bilo koje druge igre može biti i radosno i zdravo, posebno kada mnogi ljudi veći deo života provode sedeći. Ali, znači li to da nisu uključene opasnosti?

Biblija navodi: „Ne budimo sebični, izazivajući međusobno takmičenje i zavideći jedni drugima“ (Galaćanima 5:26, NW). Prvenstva za Svetski kup su obimno pokazala kako nasilje i stanovište ’pobediti po svaku cenu‘ često idu ruku pod ruku. To je negativna strana profesionalnog sporta. Da bi se izbegla „telesna dela“, hrišćani, kako učesnici tako i posmatrači, moraju obuzdavati svoj duh, posebno s obzirom na želju da se bude najbolji (Galatima 5:19-21). Setimo se pesničkog izraza: „Jer kad Veliki Sudija bude protiv tvog imena pisao, neće beležiti da li si pobedio ili izgubio, nego kako si igrao.“

Još jedan činilac koji ne bi trebalo zanemariti je vremenski faktor. Jesi li među milionima istrajnih televizijskih gledalaca koji provode bezbrojne sate posmatrajući sportske događaje? Nasuprot tome, koliko svog vremena provodiš u telesnom vežbanju? Ravnoteža — to je ključna reč. To znači pronaći vreme za telesno vežbanje i rekreaciju, bez zanemarivanja važnijih duhovnih aktivnosti. Apostol Pavle je mladom Timoteju dao savet koji još više vredi danas: „Telesno je vežbanje malo korisno; a odanost Bogu je korisna za sve, jer sadrži obećanje sadašnjeg života i onoga koji treba doći“ (1. Timoteju 4:8, NW).

[Fusnota]

[Izvor slike na 10. strani]

Fotografija: Agenzia Giuliani