Ptice pevačice — virtuozi koji prkose razumevanju

„U RANIM jutarnjim satima probudili su me zvuci koji su bili čudni mojim gradskim ušima. Čudni ali čarobni. Bio je to pev ptica. Ne samo jedne ili dve, već mnogih. Mnoge ptice. Neke blizu, druge malo dalje, i sve one pevaju. Dok sam ležao u krevetu i slušao, obuzelo me je rastuće čuđenje. Ustao sam, otišao do prozora, otvorio ga i kleknuo na kolena, s laktovima na prozorskoj dasci. Sada iz veće blizine, slušao sam sve glasnije pevanje dok nije izgledalo da je napolju sve živo od muzike. Mnoge ptice pevačice sa svojim mnogim pojedinim pesmama, ali sve se stapaju u jedan veličanstveni hor. Nisam obraćao pažnju na hladan vazduh. Bio sam očaran.“

Ovo je iskustvo jednog čoveka iz Njujorka koji je posetio prijatelje u Nort Jorkširu u Engleskoj. Njegova kuća bila je okružena otvorenim poljima i šumama — i pticama. Kada je tog jutra pozdravio svog domaćina i domaćicu, bio je živahan. Oni su mu objasnili da je upravo bio izložen ’horu u svitanje‘. To se događa svakog proleća i početkom leta. Tu je takođe i ’večernji hor‘, nešto tiši, ali još uvek impresivan. Takva izvođenja u mnogim delovima sveta postaju sve ređa; u drugim područjima su potpuno prestala.

Postoji oko 9 000 poznatih vrsta ptica, od kojih je oko 5 000 svrstano u ptice pevačice, ili podrazred Oscines. Iako pevaju i neke ženke, mužjaci su ti koji ujutro i uveče izvode fantastične muzičke kompozicije. Rečeno nam je da oni pevaju kako bi zadržali područje i zaštitili ženke, ali takođe je vrlo verovatno da se oni raduju stvaranju muzike. Zaista, kada jutarnji hor dostigne vrhunac i nesmanjenom jačinom nastavi da peva 30 minuta, izgleda da pevači dostižu svečane vrhunce.

Velika raznolikost pesama

Pesme variraju od jednostavnih do složenih za izvođenje. Beloglavi vrabac izgleda zadovoljan jednom jednostavnom pesmom,  neprekidno je ponavljajući. Vrabac pevač ima veći repertoar, carići imaju stotine pesama, a američki drozdovi mogu satima nastaviti svojim melodičnim izlivima. Međutim, smeđem drozdu je pripisano preko 2 000 pesama. S pravom se može reći da slavuji, drozdovi, zebe, crvendaći, poljske ševe, kosovi, crnoglavke, kardinali, divne lirašice, crvendaći batići, ševe i još mnoge druge sa svih strana Zemlje imaju glas virtuoznih izvođača.

Osim osnovnih pesama jutarnjih i večernjih horova, postoje i druge. Od posebne su zanimljivosti „šaputave“ pesme, prigušena izvođenja odlomaka osnovnih pesama, sa varijacijama i dodacima i čujne svega na nekoliko metara. Često pevane dok ptice sede u gnezdima na jajima ili dok su skrivene u tajnosti gustih šikara, te prigušene pesme koje pevaju i mužjaci i ženke možda odražavaju tiho zadovoljstvo.

Parovi mnogih vrsta ptica pevaju u duetima. Zajedno, oni mogu pevati iste ili različite pesme, ili naizmenično pevaju različite delove iste pesme. One to čine tako savršeno saglasno, da zvuči kao da peva samo jedna ptica. Razmaci između prekida kada jedna prestane a druga započne mere se u milisekundama. Samo ako se stane između njih može se biti siguran da su dva pevača, a ne jedan. U Južnoj Americi su izuzetni pevači u duetu muzički carići, za koje mnogi smatraju da pevaju najlepše pesme koje se čuju u tamošnjim šumama.

Bezobzirni plagijat

Glasovno oponašanje je omiljeni običaj mnogih vrsta. Ornitolozi kažu da je to neobjašnjiv fenomen i ne uspevaju u tome da vide nikakvu svrhu, iako je jedan istraživač ukazao da se ptice jednostavno igraju. Ptica rugalica (američki drozd) se u Severnoj Americi ističe po tome. Njegovo naučno ime Mimus polyglottos znači „mnogojezični imitator“. Jedan je u samo jednom satu pevanja navodno oponašao 55 vrsta ptica.

Ali, američki drozd ne drži isključivo pravo na oponašanje. U Australiji divna lirašica ima „jednu od najmoćnijih i najmelodičnijih od svih ptičjih pesama“. Ipak, „svojoj pesmi ona dodaje one od skoro svake vrste koja živi u blizini“. Robert Barton (Robert Burton) u svojoj knjizi Bird  Behavior (Ponašanje ptica), na stranama 130 i 131, izveštava o oponašanju senica, močvarnih grmuša i kanarinaca. Australijske senice „bile su snimljene kako oponašaju mačke, pse, sekire koje seku drva, automobilske sirene i zujanje žice za ogradu, kao i mnoge vrste ptica. Kažu da je jedna senica tako dobro oponašala orla da su kokoška i njeni pilići pobegli u zaklon“. Zaista, te senice nisu pevale da bi se družile sa sekirama koje seku drva ili da sa svog područja oteraju zujave žice za ogradu! Možda su se samo zabavljale, kao i ljudi koji su ih slušali.

Močvarna grmuša Evrope od drugih je pokrala tako mnogo da je „potpuni obim njenog oponašanja otkriven tek kroz studiju izvršenu u Belgiji. Analiza sonograma otkrila je da je verovatno celi repertoar sačinjen od oponašanja. Sonogram nije otkrio samo pesme skoro stotinu  evropskih vrsta, već i više od stotinu afričkih vrsta, koje je močvarna grmuša mogla da čuje u svom zimskom obitavalištu“.

Kanarinci „ne prave razlike i kopiraće bilo šta, što ih je učinilo tako poznatim kao ptice iz kaveza. Poznat je primer evroazijske zimovke s početka 1900-ih, koja je bila naučena da zviždi ’Bože, spasi Kralja‘. Kanarinac u susednoj sobi je u toku jedne godine naučio melodiju i, kada je zimovka predugo oklevala na kraju treće strofe, kanarinac bi upao u pevanje i završio melodiju“.

Različite vrste ptica imaju određene sklonosti što se tiče mesta sa kog će ponuditi svoja izvođenja. Neke pevaju sa tla, neke sa vrhova korova, a druge sa istaknutog visokog mesta na vrhu drveta. Američki drozdovi biraju takva istaknuta visoka mesta i s vremena na vreme se vinu u vazduh 3-6 metara i ponovo silaze na svoje legalo, pevajući sve vreme. Ptice koje se gnezde na otvorenim poljima često pevaju dok lete nad svojim područjima. To je slučaj sa ševom, kao što je pokazao pesnik Šeli u svojoj divnoj ’Odi ševi‘, u kojoj govori o tom ’radosnom duhu‘ koji leti visoko i izliva svoje srce u „preobilnim pravcima nepromišljene umetnosti“.

Proleće i rano leto je vreme za jutarnje i večernje horove. Čak i Biblija ukazuje da je to posebno doba za pevanje ptica. Pesma nad pesmama govori o vremenu kada je zima prošla, cveće cveta, plodovi se oblikuju na drveću, ptice selice su se vratile iz svojih zimskih boravišta i „ptice će pevati, a gugutanje grlice čuće se u našoj zemlji“ (2:11, 12, New English Bible). Međutim, mnoge će ptice nastaviti da pevaju posle proleća i leta, nakon što prestanu aktivnosti u vezi parenja i gneždenja.

Jedan pisac je rekao da je mnogo toga u vezi pevanja ptica neobjašnjivo, a „najveća je tajna zašto je trebalo da se ti smišljeni izlivi razviju u početku“, tako „nepotrebno smišljeni za bilo koju odgovarajuću funkciju“. Možda je trebalo da uzme u obzir da se ti „smišljeni izlivi“ nisu u početku razvili, već da im je Jehova Bog, koji pokazuje brigu za vrapce i za majke ptice koje sede na gnezdima, dao te muzičke darove kada ih je stvorio (Deuteronom 22:6, 7; Matej 10:29). Možda je jedna od ’funkcija‘ da pticama pruža zadovoljstvo. Ptice rugalice i neke druge često pevaju kasno noću. Ko će reći da to nije za njihovo zadovoljstvo — i naše.

Kako to izvode ostaje tajna

„Najveća tajna“ možda nije zašto pevaju takve osmišljene pesme; nego kako to izvode. Postojale su različite teorije, a čak i posle opsežnog naučnog istraživanja ne postoji jedinstvena saglasnost. Kod ptica je deo za stvaranje zvuka nazvan sirinks — koštana, rezonantna komora slična kutiji sa elastičnim opnama koje kontrolišu posebni mišići. On se veoma razlikuje kod različitih vrsta, a najsloženiji oblik pronađen je kod ptica pevačica. Smešten je na donjem kraju dušnika i ima dva odvojena izvora zvuka. Svaki izvor zvuka ima svoj splet živaca, mišića i opni, zbog čega se kaže da ptice imaju ’dva glasa‘. Povećavanjem napetosti mišića na opnama i promenom pritiska vazduha, ptice menjaju jačinu kao i visinu glasa. Ptice sa velikim brojem mišića za pevanje imaju najveće mogućnosti za stvaranje različitih složenih pesama ili poziva. Najsvestraniji od tih pernatih pevača imaju od sedam do devet parova tih mišića.

Robert Barton u svojoj knjizi Bird Behavior pokazuje zašto su pevačke veštine ptica izvan našeg shvatanja: „Takvo stvaranje zvuka dostiže svoj vrhunac kod vrsta kao što su crvendać trstenjak i smeđi drozd koji istovremeno pevaju dve melodije sa različitim zvucima koji dolaze iz svake polovine sirinksa. U jednom trenutku svog pevanja, smeđi drozd u stvari odjednom stvara četiri različita zvuka, ali nije poznato kako on izvede tu majstoriju.“

 Prihvaćena teorija o tome kako ptice pevaju u poslednjih 20 godina se temeljila samo na sirinksu. Bilo je rečeno da su njena ’dva glasa‘, koja su u stanju istovremeno da stvaraju dva nepovezana tona, od kojih svaki deluje nezavisno od drugog, u potpunosti odgovorna za kvalitet i varijacije pevanja ptica. Nakon što dva zvuka napuste sirinks, oni moraju proći celom dužinom dušnika dok ne izađu iz kljuna. Međutim, nije bila data nikakva uloga dušniku i njegovim rezonancama.

U poslednjih nekoliko godina razvijena je nova teorija kao rezultat intenzivnog naučnog istraživanja. Ona zahteva „sarađujuće spajanje između dva pevna izvora“ i aktivno učešće dušnika kao rezonantnog, ili glasnog, sistema. Predstava koja je razvijena uključuje „tesnu saradnju između događanja u sirinksu i konfiguracije glasovnog sistema. Ta saradnja je tako oblikovana da postiže stalno prilagođavanje rezonanci, što često mora da se učini velikom brzinom i preciznošću, kako bi se izašlo u susret obrascu promena koje se stvaraju u sirinksu“. Ako se odvojeno sluša svaki „glas“, u završnoj se pesmi ne mogu naći neki tonovi.

Stefan Novicki (Stephen Nowicki) je u jednom članku u Naturi razmatrao sposobnost ptica pevačica da povećaju svoj glasni filter: „Ptice na nekoliko načina mogu prilagoditi svoj glasni filter: na primer, promenom dužine dušnika, stiskanjem grkljana, ili širenjem svog ždrela i kljuna. Te promene u obliku mogu dobro da odgovaraju pokretima glave koji se obično mogu primetiti kod pevanja ptica.“ Novicki zaključuje: „Nasuprot ranijim teorijama, na pevanje ptica mora se gledati kao na usklađenu produkciju mnogih pogonskih sistema koji deluju skladno.“

Istraživači prave razliku između glasova ptica i jasnih zviždanja koje koriste ptice pevačice. N. H. Flečer (N. H. Fletcher), pišući u časopisu Journal of Theoretical Biology, kaže da čisti zviždući tonovi kod ptica izgleda da ne dolaze iz vibrirajućih opni u sirinksu, već iz potpuno drugačijeg mehanizma. Možda su „stvoreni na potpuno aerodinamičan način, bez pomoći mehaničkih pokretnih površina“. Ti divni čisti tonovi koje koriste neki od virtuoza još uvek prkose razumevanju.

Džefri Sinks (Jeffrey Cynx) sa Rockefeller University Field Centera nudi sledeći predlog: „Čitaoci mogu biti oduševljeni ili poniženi otkrivajući kako se kod ptica pevačica može pronaći apsolutna veština visine tona... Moji kolege i ja smo ispitali brojne vrste ptica pevačica sa apsolutnom osetljivošću za visinu tona i utvrdili smo da je ta sposobnost obilna.“

Divne za sebe, divne za nas

„Kao naučnici koji proučavaju ponašanje životinja“, pisali su Stefan Novicki i Piter Marler (Peter Marler) u delu Music Perception, „često nam je pažnju privukao funkcionalni i razvojni značaj pevanja ptica kao znaka komunikacije, tako da smo zaboravili da kao vrsta prirodne muzike u sebi sadrži snažna istančana osećanja za nas.“ Zatim su se prisetili da su neki naučnici 1920-ih i posle toga „predlagali da se na pevanje ptica mora gledati kao na iskonsku umetnost, divnu sa stanovišta ptica, kao i sa našeg vlastitog“.

Šaputava pesma majke ptice na gnezdu, dueti muzičkih carića u dubokim šumama, obilni napevi nepromišljene umetnosti ševe, senica koja oponaša orla tako dobro da kokoška i pilići beže u zaklon, izlivi američkog drozda u jutarnje sitne sate, i sve to dovedeno do vrhunca veličanstvenog jutarnjeg hora koji muzikom oživljava celu okolinu! Zaista, trebalo bi ići daleko iza statistike i zvučnih sonograma. Izvođenja ptica mogu prkositi našem razumevanju kako one to u stvari čine, ali trebalo bi da ta tajna samo poveća naše iskreno cenjenje tih divnih virtuoznih ptica pevačica i Boga koji ih je stvorio!

[Slike na stranama 16, 17]

Gore desno, u smeru kazaljke na satu: crveno-obrva zeba, satenska senica, vrabac pevač, raznobojni carić, istočna poljska ševa

[Izvor]

Philip Green

[Izvor]

Philip Green

[Izvor]

J. P. Myers/VIREO/H. Armstrong Roberts

[Izvor]

Philip Green

[Izvor]

T. Ulrich/H. Armstrong Roberts

[Izvor slike na 15. strani]

Paul A. Berquist