Španski flamenko bio je naš život

POSTOJI velika razlika između sviranja gitare i duvanja u trubu. Premda sam voleo flamenko gitaru još od svoje sedamnaeste godine, truba je ta koja je, na neki način, promenila tok moga života. To se dogodilo kada sam bio u Španskim vazdušnim snagama godine 1975. Ali dozvolite mi, najpre, da vam objasnim kako sam zavoleo gitaru.

Odrastao sam u Verdunu, radničkom predgrađu Barselone, španske prometne sredozemne luke. Moj otac je flamenko pesnik i zanesenjak. Majka je pevačica flamenka. (Flamenko je jedinstveni stil muzike, pesme i igre Andaluzije koji je potekao od Cigana, Arapa i Jevreja pre stotine godina.) Moj otac, poreklom iz Baena, Kordoba, u Andaluziji, prirodno je voleo flamenko i podsticao me je da se prihvatim gitare. Tako sam učio sa privatnim učiteljem dve godine i onda potražio posao. Nije ga bilo teško pronaći. Pošto tako mnogo turista posećuje Španiju, flamenko je uvek visoko tražen.

Formiran je flamenko duo

Nakon svršetka moje vojne službe, radio sam u tablaou zvanom El Kordobes u Barseloni. Naša španska reč tablao, ili tablado, koja se odnosi na flamenko predstavu, dolazi od drvene pozornice napravljene od tablasa, ili debelih dasaka, na kojima nastupaju flamenko igrači. Na gitari sam pratio muške i ženske igrače (bailaores i bailaoras) kao i pevače (kantaores) koji su uobičajena nadopuna flamenko predstave. Za one koji nisu dobro upoznati sa flamenko pevanjem i igrom, mogu samo reći da je to umetnost koja seže unatrag možda do vremena arapske okupacije Španije (8. do 15. veka). U prošlosti to su uglavnom izvodili artisti uz cigansku propratnu muziku.

Radeći u El Kordobesu, bio sam impresioniran mladom igračicom koja je došla u društvo. To je bila Jolanda, iz Katalonije, malena i lepo građena igračica puna života, sa crnom kosom i tamnim očima.  Ona je promenila moj život postavši moja žena. Venčali smo se 1978. u katoličkoj crkvi u Santa Koloma de Gramanet, blizu Barselone. Ali kako je ona dospela u svet flamenko igre? Dopustiću njoj da ispriča svoju priču.

Muzika i igra u mojoj krvi

Jolanda: Od detinjstva sam bila sva u španskoj muzici. Moj otac je uživao slušajući muziku Sardana, tipičnu za Kataloniju, dok su moja majka i baka uvek pevale vesele hote Aragona. Pošto sam imala problema sa stopalima, lekar mi je preporučio da vežbam. Kao posledica toga, započela sam sa učenjem baleta. Kada sam imala sedam godina, videla sam jednu devojku kako igra flamenko, i to mi se toliko svidelo da me je moja majka upisala u školu za takve igrače.

Počela sam dobro da radim i nastupam u penjas flamenkas, ili malom flamenko teatru. Jednog dana, kada sam imala četrnaest godina, šetala sam sa svojom majkom duž čuvene Rambla de las Flores u glavnom poslovnom centru Barselone kada smo ugledale natpis koji oglašava El Tablao Flamenko, El Kordobes. Majka je predložila da se popnemo i vidimo da li im je potrebna igračica. Primili su me te prve noći. A ko je bio gitarista? Francisko (Pako) Arojo, onaj za koga sam se na kraju udala! Sada on može nastaviti priču.

Truba i promena

Kako je truba ušla u moju priču? Godine 1975. služio sam u vazdušnim snagama (Academia General del Aire) u vojnom zatvoru u La Manha del Mar Menor u pokrajini Mursija. Bio sam zatvorski trubač koji je svirao prozivke tokom dana za oficirske pitomce.

Dok sam bio tamo na dužnosti, primetio sam jednog mladog zatvorenika, tihog, poniznog čoveka. Čudio sam se zašto je bio u zatvoru. Zbog toga sam mu jednoga dana postavio pitanje. Ispočetka se protivio da razgovara sa mnom zbog zatvorskih propisa, ali ja sam insistirao. Želeo sam da znam. Objasnio mi je da je tamo kao hrišćanin koji je tu zbog prigovora savesti, jedan od Jehovinih svedoka, i da je zbog  ličnog uverenja odbio da služi vojsku. Bio sam radoznao u vezi njegovog verovanja, i on mi je rekao da veruje u Bibliju i da su sadašnje prilike u svetu bile prorečene u toj knjizi. Ja nisam nikada čitao Bibliju, pa me je upitao da li bih želeo jedan primerak. Rekao sam da bih.

Ali kako će on, zatvorenik kome je zabranjeno propovedanje, uspeti da mi nabavi Bibliju? Jednog dana neki od njegovih prijatelja Svedoka doneli su mu korpu narandži a sakrivene u sredini nalazile su se Biblija i knjiga Istina koja vodi do večnog života. On mi je potajno predao literaturu, ali posle toga ga nisam mogao ponovo videti. Ubrzo posle toga napustio sam vazdušne snage i vratio se natrag u Barselonu. Da sam bar saznao njegovo ime! Voleo bih da ga ponovo sretnem, pošto mi je on prvi pokazao istinu Biblije.

Popuštanje uticaja flamenka

Kao što sam pre rekao, Jolanda i ja smo se venčali. Prošla je otprilike godina kada je jednog dana neko pokucao na vrata. Jolanda je otvorila, a to su bila dva Jehovina svedoka. Rekao sam joj da im kaže da odu. Tada sam se setio mladog čoveka u zatvoru i knjige koju mi je dao. Pozvao sam ih unutra i počeo da im postavljam mnoga pitanja. Oni su uvideli potrebu da dogovore naknadnu posetu, i tako je sledeće sedmice počeo biblijski studij.

Uskoro sam doživeo protivljenje svoje porodice. Moj otac je rekao: „Radije bih da budeš lopov nego Jehovin svedok!“ Ovo protivljenje uverilo me je da bi nam bilo bolje da radimo u drugoj zemlji, daleko od porodice. Tako smo 1981. otišli u Venecuelu sa radnim ugovorom. Uskoro su misionari Svedoka počeli da studiraju sa nama. Bili smo povezani sa Svedocima neko vreme ne pokazujući nikakav stvarni napredak. Konačno, 1982, preselili smo se u Sjedinjene Američke Države, gde smo dobili posao u španskom restoranu u Los Anđelesu, u Kaliforniji.

Uprkos negativnom stavu obe naše porodice, 1983. smo se konačno krstili u Los Anđelesu. Moj otac je bio tako ogorčen da mi je rekao da iz svog imena uklonim njegovo prezime, Arojo. Međutim, od tada se njegov stav promenio, i on sada čak prima posete od Svedoka. Takođe, jedna od mojih sestara sada proučava Bibliju.

Daljnji razlog što nam je trebalo tako dugo vremena da se krstimo bio je taj što smo bili duboko uronjeni u svet flamenka. Taj život nas je sputavao uveče, kada je trebalo da nastupamo u noćnim klubovima i restoranima. Društvo nije uvek bilo baš najbolje za nas kao hrišćane. Vlasnik restorana tražio je od nas da zabavljamo za Božić i na rođendanskim zabavama, a mi nismo bili voljni da napravimo kompromis. Tako smo konačno ostavili taj svet.

U međuvremenu dobili smo dvoje dece, Pakuita i Džonatana. Za izdržavanje naše porodice, mi sada zarađujemo za život poučavajući igri i gitari učenike koji dolaze u stan. To nam ostavlja više vremena za porodicu i naše duhovne interese, uključujući povremeno pojačanu aktivnost u javnom propovedanju.

Nešto mnogo važnije od flamenka

Flamenko je izražen u ogromnoj raznolikosti stilova i on je autentična manifestacija drevnog folklora Španije. Mi ga oboje još uvek volimo kao muziku i kao način izražavanja ljudskih osećanja. Ali znamo da postoji nešto mnogo važnije u životu — služba Bogu i svojim bližnjima.

Mi se radujemo opuštanju sa našom španskom braćom i sestrama kada povremeno imamo fiestu sa meksičkom i španskom muzikom i igrom. Kakva je radost videti jedinstvo Jehovinog naroda iz mnogih nacija! I kakvo će zadovoljstvo uskoro biti za sve nas deliti svoja muzička iskustva u Božjem obećanom novom svetu na čistoj, mirnoj, očišćenoj Zemlji! (Ispričali Francisko [Pako] i Jolanda Arojo)

[Slika Franciska i Jolande Arojo na 17. strani]

[Slike na 18. strani]

Naša porodica spremna za propovedanje od kuće do kuće

Izvođenje flamenka za grupu prijatelja