Šta kaže Biblija

Hrizma — da li je to hrišćanski zahtev?

„Hrizma je sakrament koji daje krštenom hrišćaninu puno savršenstvo hrišćanskog života, čineći ga duhovno zrelim, vojnikom i svedokom Hrista“ (The Catholic Encyclopedia for School and Home.)

VEĆINA protestanata odbacuje ideju da je hrizma sakrament. Ipak, katolički teolog trinaestog veka Toma Akvinski, napisao je da je „hrizma krajnje dovršenje sakramenta krštenja“. U oba slučaja pojavljuju se pitanja: Jesu li najraniji hrišćani obavljali hrizmu? Da li je taj obredni čin hrišćanski zahtev danas?

„Apsolutno ništa u Evanđelju ne ukazuje na to da je Sam Isus ustanovio sakrament hrizme“, priznaje New Catholic Encyclopedia. Zašto su onda crkveni učitelji kasnije unapređivali ideju da je posle krštenja, drugi obred, koji može obuhvatati pomazanje uljem i polaganje ruku, bio potreban da učini osobu punopravnijim članom crkve?

Kako je hrizma počela?

Krštenje dece bilo je jedan od ključnih činilaca koji su doveli do potrebe za drugim sakramentom. „Svesne problema prouzrokovanih krštenjem dece“, navodi knjiga Christianity, „’hrizmajući‘ ih kasnije u životu, crkve... podsećaju one koji su bili kršteni na to šta to znači.“ Da li ih hrizma zaista podseća na to šta znači krštenje, ili ona prikriva istinu o krštenju?

Činjenica je da krštenje dece ne nalazi podršku u Bibliji. Prskanje malog deteta vodom, na primer, ne oslobađa ga od pragreha; to može učiniti samo vera u otkupnu žrtvu Isusa Hrista (Jovan 3:16, 36; 1. Jovanova 1:7). Krštenje vodom je vidljivi znak da je onaj koji je kršten učinio potpuno predanje kroz Isusa da vrši volju Jehove Boga. Krštenje vodom je za sledbenike — ’vernike‘ — a ne za decu (Matej 28:19, 20; Dela 8:12).

„Gde završava krštenje i gde započinje hrizma?“ pita New Catholic Encyclopedia. Ona odgovara: „Možda ne treba pokušavati praviti razliku previše precizno, jer imamo posla sa jednim jedinim obredom u ranoj crkvi.“ Da, u prvom veku, ’jedan jedini obred‘  koji je dovodio celokupno članstvo u hrišćansku skupštinu bilo je krštenje (Dela 2:41, 42).

Da li je ceremonija hrizme, sa svojim polaganjem ruku, potrebna pre nego što neko može da primi sveti duh? Ne. U ranoj hrišćanskoj skupštini, polaganje ruku koje je sledilo posle krštenja obično je nastupilo da bi prouzrokovalo posebna imenovanja ili da bi pružilo čudesan dar duha. Ovi darovi su nestali sa smrću apostola (1. Korinćanima 13:1, 8-10). A polaganje ruku je često povezivano, ne sa krštenjem vodom, već sa posebnim zadacima učinjenim u vezi sa hrišćanskom misionarskom aktivnošću (Dela 6:1-6; 13:1-3). Prema tome, ideja da hrizma nastavlja takva apostolska polaganja ruku i da je, kako Basics of the Faith: A Catholic Catechism kaže, „sakrament koji menja osobu na tako temeljan način da može biti primljen samo jedanput“, ne može se održati pred pažljivim ispitivanjem.

Apostol Pavle je upozorio na odstupanje od temeljne biblijske istine: „Vreme će pouzdano doći kada će ljudi, daleko od toga da budu zadovoljni zdravim naukama, biti pohlepni za poslednjim novostima... i tada, umesto da slušaju istinu, oni će se okrenuti mitovima“ (2. Timoteju 4:3, 4, The Jerusalem Bible). Pa ipak, oni koji veruju u obred hrizme navode dva biblijska primera kao dokaz.

Biblijski temelj?

Izveštaj koji nalazimo u Delima apostola 8:14-17 često se koristi kao temelj za hrizmu. Međutim, ovo polaganje ruku da se primi sveti duh bio je jedinstveni slučaj. Kako to? Samarićani nisu bili jevrejski prozeliti. Dakle, oni su postali prvi ne-Jevreji koji su se pridružili hrišćanskoj skupštini. Kada je učenik Filip propovedao u Samariji, mnogi su Samarićani ’pristali da se krste, i ljudi i žene‘, ali oni nisu odmah primili sveti duh (Dela 8:12, St). Zašto?

Setimo se, Petar je bio taj kome je Isus Hrist poverio „ključeve kraljevstva“ — prednost prvog pružanja povoljne prilike za ulazak u ’kraljevstvo nebesko‘ za različite grupe obraćenika (Matej 16:19). To se nije dogodilo sve dok Petar i Jovan nisu otišli u Samariju i položili ruke na te prve ne-jevrejske učenike da bi sveti duh bio izliven na njih kao dokaz njihovog budućeg članstva u ’kraljevstvu nebeskom‘.

Neki vide u Delima apostola 19:1-6 dokaz da su rani hrišćani imali poseban obred koji sledi posle krštenja. U ovom je slučaju, međutim, očigledno da je razlog uskraćivanja svetog duha nekim učenicima u gradu Efesu bio taj što su ti novi vernici bili kršteni „krštenjem Jovanovim“ koje više nije bilo punovažno. (Vidi takođe Dela 18:24-26.) Kada im je to bilo objašnjeno, brzo su se ’krstili u ime Gospoda Isusa‘. I u ovom slučaju, apostol Pavle je ’na njih položio ruke‘ kako bi primili neke od čudesnih darova Božjeg svetog duha pored toga što su usvojeni kao Božji duhovni sinovi (Rimljanima 8:15, 16).

O ovim izveštajima, New Dictionary of Theology kaže: „Nikakav jasan kontinuitet upotrebe ne može biti utvrđen u ovim slučajevima a, čak i da oni pružaju nešto što služi kao primer, neizvesno je da li bi ih trebalo posmatrati kao pravilo za hrišćansku inicijaciju na način kao što je to krštenje vodom... Dela imaju mnogo primera krštenja vodom bez kasnijeg polaganja ruku (tako da se ovi slučajevi u stvari pojavljuju kao izuzeci).“ Da, to su bila izuzetna dela u izuzetnim okolnostima.

„Obred zvan ’hrizma‘“, zaključuje New Dictionary of Theology, „postao je ’obred u potrazi za teologijom.‘“ To je, u stvari, nebiblijski obred, rezultat neispravnog učenja, i svakako ne predstavlja zahtev za hrišćane.