Otkazi — noćna mora zaposlenih

„To me je pogodilo kao tona cigala. Bila sam šokirana.“ — Direktorka za komunikacije, stara 44 godine.

„To je strašan udarac vašem samopouzdanju. Osećate se bezvrednim.“ — Šef finansija, star 38 godina.

„Kakvu smo to ekonomiju stvorili koja žrtvuje ljude u jeku snage?“ — Rukovodilac u tekstilnoj industriji, star 47 godina.

KAKVO iskustvo su delile ove osobe? Sve su prošle kroz bolno iskustvo otpuštanja s posla.

Pogledajmo ponovo na starosno doba tih radnika. Oni nisu bili početnici, pa su verovatno smatrali da je njihov posao do izvesne mere siguran. Osim toga, bili su u godinama koje mnogi smatraju razdobljem u kome mogu najviše postići. Ali, njihovo zaposlenje se brzo i neočekivano završilo. „Rekli su mi da počistim svoj sto i spakujem svoje stvari“, rekla je direktorka za komunikacije spomenuta u uvodu. „Morala sam otići, tek tako. Paf.“

Šta se dogodilo?

Ekonomska nesigurnost nije ništa novo. U mnogim zemljama uvek je bilo razdoblja relativnog napretka, nakon čega su nastupale recesije ili privredne krize. A nedavni ekonomski problemi koji su se osetili širom sveta, čak i pre rata u Persijskom zalivu, pokazali su kako privreda može biti krhka čak i posle mnogo godina relativnog napretka. Mnogi ljudi, neki po prvi put, shvatili su da svoj posao i prihode ne mogu smatrati nečim što je samo po sebi razumljivo.

Ekonomski zastoji su imali zapanjujuće posledice na radnu snagu. Preduzeća su bila prisiljena da drastično smanje izdatke, što je često dovodilo do brojnih otkaza. U razvijenijim, industrijalizovanim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, otpušteno je odjednom ukupno oko 25 miliona ljudi.

„Skoro svakog dana zovu me prijatelji iz velikih preduzeća koji su otpušteni“, rekla je jedna dizajnerka za interijer. „Mnoge kompanije s kojima sarađujem smanjile su na pola svoje poslove u odnosu na prošlu godinu.“

Otkazi su uvek bili deo radničkog života. U nedavnoj krizi, posao je izgubio i rastući broj službenika. „To su ekonomski  ugledni poslovi“, rekao je Den Lesi (Dan Lacey), izdavač novina Workplace Trends, „poslovi koji nam omogućuju da kupimo kuću u divnom susedstvu i da vozimo dvoja kola.“

Mnogi takvi poslovi bili su izgubljeni u poslednjih nekoliko godina. A radnici koji su bili otpušteni našli su se, kako se izrazio Newsweek, u situaciji „opterećnoj kreditima, mladim porodicama, velikim računima i sve nesigurnijom budućnošću“.

Kakve su posledice?

Sve to ima dvostruki efekat: Otpušteni radnici pogođeni su i finansijski i emocionalno. Finansijski pritisak je uobičajen. Životni standard mora se uskladiti s manjim prihodima. A nezaposlenost ima i emocionalni učinak.

Na primer, menjaju se gledišta mladih u vezi sigurnosti posla. Povremena zaposlenja postala su uobičajen, prihvaćen način života. The Wall Street Journal je primetio da je povremena nezaposlenost pretvorila mnoge mlade Britance u „stalne adolescente“.

Još su dublje posledice za one koji su ostali bez posla nakon mnogih godina sigurnog zaposlenja. „Kada dođe do otkaza“, rekao je poslovni psiholog Nil P. Luis (Neil P. Lewis), „to nije samo gubitak platne liste, već pomalo gubitak pojma o sebi.“

U stvari, psiholozi su primetili da je trauma zbog otkaza slična traumi koja je povezana sa smrću voljene osobe ili s razvodom. Početni šok dovodi do gneva, koji opet vodi do žalosti i zatim do prihvatanja stanja. „Neki ljudi sve to prođu za svega dva dana“, kaže Luis. „Drugima su potrebne nedelje i meseci.“

Emocionalni danak može se videti i u tome što oni koji su dobili otkaz postaju podložniji alkoholu  i zloupotrebi droge. Razočarenje može dovesti i do nasilja u porodici ili rastave. „Ta osećanja moraju se negde ispoljiti“, naveo je Stiven Pilster-Pirson (Stephen Pilster-Pearson), direktor za pomoć zaposlenima na univerzitetu Wisconsin u SAD, „a jedno takvo mesto je, naravno, dom.“

U jednom slučaju došlo je do još tragičnije reakcije, kada je jedan mladić iz Hong Konga, koji je završio fakultet, odlučio da okonča svoj život posle pet godina nezaposlenosti. Stao je pred voz.

Dakle, gubitak posla ne utiče samo na novčanik. Zato je neophodno gledati iza finansijskog aspekta tog problema. U to su uključene burne emocije, a porodice se moraju sabrati i ujedinjeno raditi na rešenjima.

[Okvir na 5. strani]

Kraj ekonomskog razvoja?

U protekloj godini po celom svetu izveštavalo se o strahu od uznemirenih voda finansijskog mora. Razmotrimo nekoliko primera:

Francuska: „Svet se približava kraju najdužeg razdoblja ekonomskog razvoja u svojoj istoriji... Ako evropske zemlje nemaju mnogo razloga za strah da će do toga doći uskoro, zahvaljujući poletu koje je pružilo ujedinjenje Nemačke, one ne mogu očekivati da će to izbeći u potpunosti... Tržišta zapažaju da dolazi opasnost“ (Le Monde, Pariz).

Brazil: Ekonomska kriza u Sjedinjenim Američkim Državama će „neminovno biti proširena i osetiće se u drugim industrijalizovanim zemljama i, kao posledica, stvoriće još veća ograničenja za porast izvoza iz nerazvijenih zemalja“ (Fôlha de S. Paulo, Sao Paulo).

Velika Britanija: „Britanska ekonomija, sa svojom duboko ukorenjenom inflacijom, visokim kamatnim stopama i sporim razvojem, takođe izgleda neprivlačno“ (Financial Times, London).

Kanada: „Sve manje poslodavaca traži sve manje radnika“ (The Toronto Star).

Nemačka: „Već se primećuju sličnosti sa naftnom krizom iz 1973... kao znakovi ekonomske krize“ (Neues Deutschland, Berlin).

Japan: „Cene zemljišta sada su kao nagazna mina koja je postavljena na srce svetske ekonomije. Ako se dopusti da mina eksplodira i ako cene zemljišta padnu, japanske banke doživeće slom, jer će [zajmovi] osigurani japanskim zemljištem postati skoro bezvredni. To će, opet, za sobom povući svetsku ekonomsku krizu“ (Australian Financial Review, Sidnej).

Međutim, kraj rata u Zalivu početkom 1991. je obnovio nade u oporavak ekonomske aktivnosti širom sveta. Ipak, očigledno je da su nacionalne ekonomije zaista krhke, posebno ako se uzme u obzir ogromni teret duga koji već opterećuje mnoge zemlje.