Snaga istine koja rehabilituje

„Jedan provalnik, nedavno oslobođen, počinio je 500 provala za sedam meseci. Siledžija, oslobođen četiri godine pre isteka kazne od deset godina, seksualno je zlostavljao i ubio jednu ženu. Uslovno otpušteni ubica provalio je u dve kuće i ubio troje ljudi“ (Reader’s Digest, novembar 1990).

„Skoro 63 posto zatvorenika oslobođenih iz državnih zatvora bilo je u roku od tri godine uhapšeno zbog ozbiljnih zločina, izjavilo je Ministarstvo pravosuđa u jednoj danas objavljenoj studiji“ (The New York Times, 3. april 1989).

„Idealni zatvor kao mesto gde kriminalci mogu biti rehabilitovani jednostavno ne postoji. Zatvori su kombinacija ’skladišta‘ i ’škola za kriminal‘“ (Sunday Star iz Toronta, 20. mart 1988).

Upravnik Rikers Islanda, gradskog zatvora u Njujorku, kaže: „Mladić dolazi ovamo sa devetnaest godina, bio je stražar prilikom pljačke. Kada izađe odavde, neće biti stražar. Sledeći put biće momak koji poteže obarač“ (New York, 23. april 1990).

„Zatvorske kapije postale su više kao okretna vrata: skoro dve trećine svih osuđenika ponovo je uhapšeno u roku od tri godine od svog oslobađanja“ (Time, 29. maj 1989).

NIŠTA od gore navedenog nije za nas novo. To je stara priča: Zatvori ne rehabilituju. Istina rehabilituje. Slučaj koji razmatramo: Ron Prior.

Ron svaki dan započinje s čitanjem jednog stiha iz Biblije sa svojom porodicom. Njegov brak je miran i pun ljubavi. Dom je uredan i čist. Njihova dva sina bili su dobri učenici — ne koriste drogu, alkohol i ne stvaraju probleme. Sada žive sami i učestvuju u hrišćanskim aktivnostima. Ron i njegova supruga, Arlin, zaposleni su u svojoj sredini vršeći dobrovoljno delo kao hrišćani. Žive smisaonim životom služeći drugima.

Međutim, 1970. Ron Prior je bio u zatvoru čekajući suđenje zbog ubistva. Proglašen je krivim i osuđen, a zatim je počeo da odslužuje kaznu u državnoj kaznionici. Bio je to vrhunac duge karijere kriminalca  koja ga je više puta dovodila u zatvor. Ali, dopustimo Ronu da ispriča svoju priču.

„Prvo ’zatvaranje‘ kog se sećam bilo je onda kada su pokušavali da me ukrote užetom za sušenje rublja. Kada sam imao tri ili četiri godine, činilo mi se da je u mene uprogramirana jaka želja za lutanjem. Lutao bih, izgubio bih se, pokupila bi me policija i vratila kući. Konačno mi je majka rekla da će, ako s tim ne prestanem, nazvati sirotište i reći im da dođu po mene i zaključaju me. Sedeo sam u dvorištu i plakao, čekajući da dođu po mene. Nisu došli. Umesto toga, majka me je krotila užetom za sušenje rublja.

Kako sam odrastao, uvek sam upadao u nevolje, a nasilje je postalo moj odgovor na svaki problem. Osećao sam se zbunjeno, razočarano, odbačeno. Nisam imao osećaj za ispravno i pogrešno. Dozvoljavao sam da me vode osećanja, a ne savest. U školi sam iz jednog razreda u drugi prolazio zato što su nastavnici jedva čekali da me se reše. U sedmom razredu sam pao godinu i pobegao od kuće. Upao sam u loša društva i, baš kao što Biblija upozorava, to me je dovelo u dublje probleme (1. Korinćanima 15:33).

Popravni domovi su uskoro zamenili uže za sušenje rublja. Ti domovi nisu me popravili. Bežao bih i vraćao se kada bi me ponovo uhvatili. Nakon što sam pobegao iz jednog popravnog doma u Virdžiniji, ukrao sam jedan kamionet i bio sam uhapšen. Kada sam se zbog optužbe da sam ukrao automobil pojavio pred sudijom po imenu Dženkins, saznao sam da je kamionet koji sam ukrao bio njegov! Imao sam samo 16 godina, ali su me proglasili nepopravljivim i osudili me kao i odrasle. Zatvoren sam na dve godine.

Kada sam u svojoj dvadesetoj godini izašao iz zatvora, kupio sam motocikl. Bio sam oduševljen osećanjem moći koji mi je pružao, ali to nije bilo dovoljno. Pridružio sam se Paganima — bandi na motociklima koja je uvek bila u potrazi za nevoljama, uvek nestrpljivi od želje za kavgom. Savršeno sam se uklopio.

Kasnije sam bio vozač kamiona i vozio sam proizvode iz Floride. Više nisam bio aktivan sa Paganima, ali sam prolazeći kroz Virdžiniju u to posebno vreme, 1969, sreo neke od svojih starih drugova iz bande. Započeli smo se zabavljati — uz vino i velike količine droge. Počelo je komešanje koje se povećavalo, i usled gužve podstaknute pićem i drogama, zapucao sam i ubio čoveka. Daljnji plod lošeg društva! Kasnije su me ispitivala dva detektiva i ja sam priznao ubistvo. Bilo je to 1970.

U zatvoru sam čekao suđenje i još uvek sam bio buntovni izazivač nereda. Na primer, jednog jutra zatvorenik kome su bile poverene neke odgovornosti došao je sa kafom. Obično vam daju posebnu šoljicu za posle. Tog jutra stavio sam svoju drugu šoljicu pod lončić za kafu, ali on je rekao: ’Nema više.‘ Pomislio sam da je odlučio da je dâ nekom drugom. Zato sam rekao: ’Zar jutros nemate dovoljno kafe, ha?‘ Rekao je: ’Tako je.‘ ’Pa, možete uzeti moju kafu.‘ Pljusnuo sam mu je u lice. Završio sam u samici.

Tako sam hodao ukrug u toj ćeliji bez prozora koja je bila široka 2,5 i dugačka 3 metra. Prvi put u životu, počeo sam zaista da razmišljam. Navirala su mi mnoga pitanja. ’Zašto je čitav moj život tako nesređen? Zašto stalno upadam u zatvor? Zašto sam u ovoj ćeliji? Zašto živim? Zašto? Zašto? Zašto?‘ Pitanja su navirala, ali odgovorâ nije bilo. Tada sam rekao sâm sebi: ’Ovo je kraj mog puta. Nemam kuda da pođem. Ukoliko — ukoliko ne postoji Bog — Bog koji me vidi, koji zna  da postojim, koji me razume — što ja sigurno ne mogu! Bože, ako postojiš, ako znaš da postojim, ako postoji bilo šta što mogu da učinim — samo mi reci nešto, bilo šta!‘

Imao sam tamo Bibliju. Pomislio sam: ’Ovo je početak.‘ Počeo sam da čitam. Ne sećam se šta sam čitao. Sećam se da sam samo čitao i da ništa nisam razumeo. Za nedelju dana ponovo sam bio u zatvorskom bloku. Jedna ćelija bila je otvorena, a oba kreveta bila su prazna. Stavili su me unutra, a dva dana kasnije stavili su sa mnom još jednog zatvorenika. Ja sam čitao Bibliju, mučeći se s njom. Video je kako čitam i pitao me: ’Da li bi voleo da razumeš Bibliju?‘ ’Da!‘ ’Nabaviću ti knjigu koja će ti pomoći.‘ Stupio je u vezu sa jednim od Jehovinih svedoka — jednom je proučavao s njim — i uskoro mi je dao knjigu pod naslovom Istina koja vodi do večnog života. Bilo je to jula 1970.

Počeo sam da je čitam i pročitao sam je od korice do korice. Nisam sve razumeo, ali zvučalo je razumno. Kada su Jehovini svedoci došli i proučavali sa mnom, počeo sam da nalazim odgovore na sva pitanja koja sam sebi postavljao u samici. Prvi put u životu, imao sam izvesni uvid u to šta je ispravno a šta ne. Što sam više usvajao tu duhovnu hranu, postajao sam sve sličniji onima ’koji su upotrebom uvežbali svoju moć zapažanja za razlikovanje ispravnog i pogrešnog‘ (Hebrejima 5:14, NW). Moja se savest pokrenula, počela je da živi!

To iznenadno usvajanje biblijske istine izazvalo je pravi preokret u mom načinu razmišljanja. Pročitao bih knjigu za 24 sata. Preko noći sam otišao iz jedne krajnosti u drugu. Odlučio sam da upoznam ostale zatvorenike sa istinama koje sam učio. Mislio sam da bi trebalo da svako bude podstaknut njima kao što sam ja bio. Oni to nisu bili. Ranije sam predstavljao problem za ostale zatvorenike; sada sam bio još veći izvor ljutnje — što niko nije smatrao mogućim! Ali, kako su Jehovini svedoci nastavili da dolaze u okružni zatvor da proučavaju sa mnom, postao sam sve taktičniji u propovedanju.

Preduzeo sam mnoge promene i za dva meseca poverene su mi neke dužnosti. Čak su mi dozvolili izlazak, što je bilo nečuveno s obzirom na moju prošlost i razlog zašto sam bio tamo. Načela koja sam učio iz Biblije imala su efekta. Vode istine iz Božje reči vršile su delo čišćenja, kao što su to činile u vreme apostola. Snaga istine koja rehabilituje vidljiva je iz sledećih reči iz 1. Korinćanima 6:9-11:

’Šta! Zar ne znate da nepravednici neće naslediti Božje kraljevstvo? Nemojte se zavaravati: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni muškarci koji se drže u neprirodne svrhe, ni muškarci koji ležu s muškarcima, ni kradljivci, ni pohlepnici, ni otimači neće naslediti Božje kraljevstvo. A takvi su neki od vas bili. Ali ste se oprali‘ (NW).

Konačno sam došao na suđenje. Dali su mi 20 godina za ubistvo. Godine 1971. poslat sam u zatvor uz najveće obezbeđenje. Tamo sam nastavio da proučavam Bibliju sa Svedocima. Moje ponašanje temeljno se promenilo. Uskoro su mi u tom novom zatvoru poverene neke dužnosti, a počeli su da mi daju i odmore. Na jednom od tih odmora, pitao sam Svedoka kod koga sam odseo: ’Šta me sprečava da se krstim?‘ Proverio je kod lokalne skupštine i odgovorio  mi: ’Ništa.‘ Jednog kasnog popodneva 1973, krstio sam se u pojilu za krave na obližnjoj farmi. Dok sam ulazio u vodu, molio sam se, pošto je to činio i Isus kada ga je Jovan Krstitelj podronio u Jordan.

Nakon toga brzo sam duhovno napredovao. Uključio sam se u Teokratsku školu propovedanja koja se vodila u lokalnoj skupštini — naravno, prisustvujući povremeno. Dobio sam zadatke u školi, a svoje govore snimao sam na trake koje su puštane u skupštini. Voditelj škole poslao bi mi savet kako bi mi pomogao da se poboljšam. Imali smo nedeljne sastanke u zatvoru na koje su bili pozvani drugi zatvorenici.

Sve vreme svom spoznanju Biblije dodavao sam mnoge stihove. Oni su bili kao stepenice koje su me vodile iz moralne kaljuže u kojoj sam živeo veći deo svog života, dok nisam počeo ceniti promenu o kojoj apostol Pavle govori u Kološanima 3:9, 10: ’Svucite staru ličnost s njenim postupcima, i obucite se u novu ličnost, koja je obnovljena tačnim spoznanjem, prema slici svoga Stvoritelja‘ (NW).

Godine 1978. došlo je vreme za treće saslušanje pred Većem za uslovno otpuštanje. Dva puta bio sam odbijen zbog ozbiljne prirode mojih zločina. Ovoga puta Veće je primilo oko 300 pisama od Svedoka i drugih koji su svedočili za promene koje sam preduzeo.

Kada je izgledalo verovatnim da budem oslobođen, počeo sam da razmišljam o mogućnosti sklapanja braka. Arlin, udovica sa dvoje dece, bila je Svedokinja koja mi je pisala dok sam bio u zatvoru. Posetila me je sa svoja dva sina. Zaljubio sam se u nju i ona u mene. Bio sam oslobođen 1. februara 1978. Venčali smo se 25. februara 1978. Sada, 13 godina kasnije, još uvek imamo srećan brak. Jedan od naših sinova oženjen je i aktivan je kao Jehovin svedok. Drugi sin radi puno radno vreme u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku.

Moje molitve bile su uslišene. Zahvalan sam za braću i sestre koji su mi toliko pomogli. Svu svoju sreću dugujem srećnom Bogu, Jehovi (1. Timoteju 1:11).

Međutim, još uvek osećam grižnju savesti zbog prošlih greha. Sa prezirom gledam na svoje pređašnje ponižavajuće ponašanje. Mnogo puta molio sam Jehovu da mi oprosti, i osećam da je to učinio. Takođe se nadam da će ljudi kojima sam naneo nepravdu u prošlosti biti u stanju da mi oproste. A posebno se nadam da će Jehova vratiti u život čoveka koga sam ubio i da će i on imati priliku da večno živi na Božjoj rajskoj Zemlji. Time će se moja radost upotpuniti!“

Ono što nisu mogle učiniti zatvorske rešetke i samice, učinila je biblijska istina. Ona je omogućila Ronu Prioru da svuče staru zločinačku ličnost i obuče novu hrišćansku ličnost. Zašto? Jer je „Božja reč živa i snažno deluje“, uključujući moć da rehabilituje (Hebrejima 4:12, NW).

[Istaknuti tekst na 15. strani]

Kamionet koji sam ukrao bio je vlasništvo sudije Dženkinsa!

[Istaknuti tekst na 16. strani]

U samici je bila Biblija. Počeo sam da je čitam

[Istaknuti tekst na 16. strani]

Dali su mi 20 godina za ubistvo

[Slika na 17. strani]

Ron Prior i njegova supruga Arlin danas