Bio sam profesionalni provalnik

TRES! Čekić sudije odjekivao je sudnicom. Njegove sledeće reči, iako izgovorene tiho, izgledale su mi kao rika. „Ovim vas osuđujem na 15 godina zatvora.“ Nikada neću zaboraviti te reči i događaje koji su usledili. Policajac me je brzo sproveo iz sudnice u ćeliju za pritvor koja je bila moj dom prethodna tri meseca.

Rano sledećeg jutra, izveden sam iz svoje ćelije i odveden niz hodnik u malu sobu, gde sam bio svezan kožnim kaišem širokim oko 13 centimetara koji je bio prikopčan na leđima. Napred su se nalazila dva velika metalna obruča u koje su bile stavljene moje ruke. Po završetku tog postupka, dva policajca odvela su me do još jednog hodnika, gde sam se pridružio grupi ljudi kojima su na isti način bile stavljene lisice. Ljudi su stajali u dve kolone, rame uz rame. Doveli su me na moje mesto u koloni, a lanac koji se protezao između dve kolone podignut je i prikopčan za treći obruč, sa strane kožnog kaiša.

Nakon toga, šest policajaca odvelo nas je do lifta koji će nas prebaciti do posebno izrađenog autobusa. Tu sam sedeo do ubice, a preko puta su bili preprodavci droge, siledžije i lopovi. Svi smo išli na isto mesto — u zatvor!

Možda se pitate, šta me je dovelo u tu situaciju? Dozvolite mi da vam ispričam nešto o svojoj prošlosti i događajima koji su me doveli u zatvor.

Nisam rođen kao kriminalac

Moji roditelji su se venčali odmah posle drugog svetskog rata, a 1947. rođen je moj stariji brat. Ja sam mu se pridružio dve godine kasnije, a sledio me je još jedan brat 18 meseci kasnije. Tako su moji roditelji sa tri bebe preduzeli dugo putovanje na zapad iz Ričmonda, Virdžinija, SAD, u državu Oregon na pacifičkoj obali. Zatim smo otputovali na sever u državu Vašington i smestili se u gradu Belvjuu. Tada mi je život izgledao normalnim. Iako nismo bili tesno povezana porodica, imali smo redovne izlete i posećivali smo lokalnu luteransku crkvu. Poštovanje prema Bogu, Isusu i Bibliji bilo je uobičajeno u porodici iz Virdžinije. Januara 1960. dobio sam sestru. Kako je samo moja majka bila uzbuđena što je konačno dobila kćerku koju je uvek tako želela!

Međutim, posle približno šest meseci dogodilo se nešto što je promenilo naš način života. Ponovo smo se preselili, ovog puta u veoma šumoviti grad Mejpl Voli. Prestali smo da idemo u crkvu, više nije bilo porodičnih izleta, a otac je počeo veoma mnogo da pije. Još uvek se rastužim kada se setim tog preseljenja. Dugo posle toga bili smo utučeni. Verujem da je to doprinelo mom svojeglavom načinu života kao tinejdžera.

Zašto sam izabrao život zločina

Mejpl Voli, kao što možete zamisliti kada čujete samo ime (Dolina javora), nije bio uzbudljivo mesto za raspuštenog tinejdžera u 1960-im. Zato sam sâm pronalazio uzbuđenja. To mi nije bilo teško, jer sam se u školi družio sa lošim društvom. Događaji nakon škole pretvorili bi se u pijane zabave, nakon čega bi usledile tuče i droge. U mnogim takvim prilikama, doteturao bih kući u tri ili četiri ujutro — pijan. Ili ne bih  dolazio kući mnogo dana, ostajući kod prijatelja. Prilično je čudno to što sam znao da postupam neispravno, a ipak moji roditelji kao da to nikada nisu primećivali.

Ponekad bismo krali samo zato da vidimo da li možemo pobeći sa tim. Jednom sam ukrao automobil i vozio se iz zabave. Ali, bio sam uhvaćen i proveo sam više od godine dana u lokalnom domu za maloletnike, Green Hillu.

Kada sam pušten iz Green Hilla, bio sam u srednjoj školi. Tu sam razmišljao da bih mogao upotrebiti ono što sam „naučio“ u svojoj maloletničkoj ’školi za kriminal‘. Nisam bio svestan da je biblijska izreka: „Loša društva kvare korisne navike“, donosila svoje posledice (1. Korinćanima 15:33, New World Translation).

Imao sam 16 godina kada sam upoznao nekog ko se razlikovao, mladića po imenu Džim Karli. On i njegova porodica nedavno su se preselili u moj grad iz Ajdaha. Veoma malo njih znalo ga je kao Džima; bio je bolje poznat kao Spad, nadimak po poznatom krompiru iz Ajdaha. On je bio jedan od Jehovinih svedoka.

Džim i ja smo išli u istu školu. Posmatrajući ga, mogao sam reći da se razlikovao od mojih ostalih prijatelja. Slagao se sa svima, ali nije učestvovao u njihovom pogrešnom postupanju. To je ostavilo utisak na mene. Dobro se sećam kako mi je govorio da će ovom zlom sistemu uskoro doći kraj i da će biti zamenjen novim svetom mira pod vladavinom Božjeg nebeskog Kraljevstva.

Želeo sam da čujem više, pa sam nekoliko puta otišao u njegovu „crkvu“, nazvanu Kraljevska dvorana. To je bilo 1967. Ono što sam tamo čuo bilo je zanimljivo, ali sam smatrao da je taj novi svet nešto što je daleko u budućnosti. Osim toga, ja sam se zabavljao sada. Radio sam na ispunjavanju „narudžbi“ za bilo šta što je neko želeo — alati, automobilski delovi, stereo uređaji, televizori. Naravno, takve „narudžbe“ isporučivane su krađom i varanjem. Zašto bih išao u crkvu koja je osuđivala moj veseli „posao“?

Kada sam imao 19 godina, napustio sam školu i venčao se sa svojom dragom iz srednje škole. Godinu dana kasnije postao sam otac devojčice, Ronde Džin. Uz tu dodatnu odgovornost, osetio sam potrebu da se brinem za njih, ali samo na nepoštene načine.

Pronašao sam istinu!

Još uvek sam se bavio „poslom“ korišćenja i prodaje droga, krađom automobila i provalama u kuće, ali taj me je „posao“ konačno sustigao. Bio sam uhapšen i uskoro sam se našao sa lisicama na rukama u položaju opisanom ranije i na putu u zatvor. Imao sam 20 godina, suprugu i šestomesečnu kćerku. A sada sam išao u zatvor da tamo provedem narednih 15 godina! Shvatio sam da moram nešto da učinim kako bih svoj život doveo pod kontrolu. Počeo sam razmišljati o onome što mi je Spad rekao o Bibliji.

Dok sam bio u zatvoru, počeo sam čitati Bibliju i svetovne knjige ’pomozi sam  sebi‘. ’Čitanje tih knjiga pomoći će mi da odrastem‘, mislio sam. Nisu mi pomogle. Ništa mi nije pomoglo sve dok još jedan zatvorenik iz Popravnog centra u Šeltonu, Vašington, nije zapitao da li bih želeo da prisustvujem biblijskom razgovoru sa nekim od Jehovnih svedoka iz lokalne skupštine. Rekao mi je da svake nedelje dolaze u zatvor. Pristao sam. Od prvog susreta sa dvojicom Svedoka, znao sam da je ono što sam učio iz Biblije i knjige za proučavanje Istina koja vodi do večnog života bilo istina. Pronašao sam istinu!

Svedočenje u zatvoru

Povremeno bi mi se pridružilo i do 15 zatvorenika u mojim sedmičnim proučavanjima Biblije sa Svedocima. U to vreme moja supruga je došla do zaključka da sam u zatvoru poludeo, pa je pokrenula postupak za razvod. To je predstavljalo veliki ispit za moju novootkrivenu veru.

Odlučio sam da ojačam svoju veru uzimanjem još više duhovne hrane. Počeo sam čitati celu Bibliju, zajedno sa biblijskim publikacijama, uključujući stara izdanja časopisa Kula stražara i Probudite se! Razvijao sam jaku veru. Osim toga, počeo sam propovedati svakome ko bi slušao. Uskoro su me izbegavali mnogi zatvorenici. Kada se sada osvrnem na to, vidim da je to za mene bila prava zaštita.

Međutim, vodio sam mnoge zanimljive razgovore sa drugima u zatvoru. Jednom sam razgovarao sa katoličkim sveštenikom, koji je rekao da su me učili iskrivljenim stvarima i da ljudi mogu učiniti da Biblija kaže što god oni žele. Da bi dokazao svoju tvrdnju, rekao je da će mi pokazati da Biblija navodi kako ne postoji Bog. Prihvatio sam njegov predlog. Otvorio je svoju Bibliju na knjizi Psalama i položio ruku tako da je njegov kažiprst pokrivao deo stiha. Rekao sam: „Molim vas da pomerite prst, tako da mogu pročitati celi stih.“ Odgovorio je: „Pročitajte samo ono niže od mog prsta.“ Učinio sam to, i na svoje iznenađenje pročitao: „Nema Boga.“ „Dakle“, rekao je, „ovo je dokaz. Nema Boga!“ Ponovo sam zatražio da vidim celi stih. Ovog puta je pomerio ruku. A tamo je pisalo: „Reče bezumnik u srcu svome: ’Nema Boga!‘“ (Psalam 14:1).

 Uslovno otpušten i odlučan

Zbog svog promenjenog stava i ponašanja, bio sam uslovno otpušten samo dve godine posle zatvaranja. Bilo je to krajem 1971. Možda je neko mislio da sam ’postao pobožan‘ samo da zavaram komisiju za uslovni otpust. Ali, sada sam bio van i odlučniji nego ikada da ponovo ne upadnem u loše društvo. Svojevoljno sam izabrao da živim u području za koje sam znao da u njemu neće biti moji bivši drugovi. Znao sam da ne bi bilo mudro stupiti u kontakt sa bilo kim od mojih starih drugara. I oni su mene izbegavali, jer su čuli da sam postao neka vrsta „sveštenika“ i da svakome propovedam.

Nastavio sam da proučavam Bibliju i počeo redovno da prisustvujem sastancima skupštine Kovington u Kentu, Vašington. Delo propovedanja igralo je sve veću ulogu u mom životu, a juna 1972. sam se krstio. Pokušavao sam da održim ravnotežu u svetovnim stvarima, dok sam istovremeno služio Bogu i poučavao svoju kćerku o Bibliji. Ona je tada imala skoro tri godine i živela je sa svojom majkom, mojom bivšom suprugom. To se pokazalo pravim izazovom koji je trajao 16 dugih i teških godina. Priznaću da je bilo trenutaka kada sam osećao da se stvari ne odvijaju dovoljno brzo da bi me zadovoljile. Tada bih se prisetio biblijskog saveta: „Koliko od vas zavisi, budite miroljubivi sa svim ljudima... ’Osveta je moja; ja ću platiti; kaže Jehova‘“ (Rimljanima 12:18, 19, NW).

Mnoge noći proveo sam jecajući i moleći se. Moj svet u to vreme bio je veoma sličan tipičnom vremenu područja Pjudžet Saund, tmurno i turobno sa povremenim suncem. Moje „sunce“ došlo je u obliku teokratskih aktivnosti, kao što su sastanci i kongresi gde se mogu sklopiti nova prijateljstva i obnoviti stara. Na jednom takvom kongresu sreo sam nekoga ko će na mene trajno uticati, i nakon što smo se dve godine poznavali, Meri Hjuz i ja smo se venčali avgusta 1974.

Jula sledeće godine dobili smo sina koga smo nazvali Trej (od Tom III). Znao sam da će u tom braku Bog uvek biti na prvom mestu, posebno otkako sam nedavno imenovan za slugu pomoćnika u hrišćanskoj skupštini. Zbog te prednosti, uvideo sam da su mi otvorena nova vrata mogućnosti u Jehovinoj službi. Bio sam odlučan da u potpunosti iskoristim tu mogućnost i nastavim da mu služim. Posvetio sam se tome, uvek se oslanjajući na Boga da me pouči kako da duhovno napredujem. Kad god sam bio zamoljen da preuzmem neki zadatak, prihvatio bih ga, uzdajući se u Boga da će mi dati potrebnu mudrost. Zatim sam, 1987, imenovan za starešinu.

Tokom godina naučio sam da je obavljanje stvari na Jehovin način uvek najmudriji put. Ne postati nestrpljiv. To mi se još više urezalo u misli kada je, u proleće 1990, moja kćerka Ronda, tada stara 20 godina, došla kući da bi živela s nama i postala kršteni Svedok. Još jednom sam se prisetio kako je snažna istina. Zbog zakonskih razloga u vezi nadzora, u prethodnih osam godina nisam imao nikakav kontakt s njom. Jehova je blagoslovio moja nastojanja koja sam preduzeo godinama ranije kada sam u svoju kćer posejao seme biblijske istine za vreme kratkih poseta koje mi je sud odobrio.

Izgledalo je da se Ronda seća skoro svega čemu smo je ja i Meri poučavali o Bibliji. A kakav je samo utisak na nju ostavio naš porodični život! Od tog prolećnog dana, Ronda je brzo napredovala u biblijskom spoznanju.

Kada se osvrnem na svoj pređašnji život i zatim pogledam na svoj sadašnji život, mogu reći da je zaposlenost u službi Bogu zaista najbolja zaštita od Sataninih zamki. Umesto sputavajućeg kožnog kaiša koji sam tako prezirao, sada doživljavam veliko oslobođenje, oslobođenje iz zatvora u slobodu Božjeg sluge koji unapređuje mir. (Ispričao Tom McDaniel)

[Slika na 12. strani]

Kada sam bio zatvorenik 626023 u popravnom centru države Vašington

[Slika na 13. strani]

Porodica MekDanijel — Meri, Tom, kćerka Ronda i sin Trej