Zašto se pojavila potreba za Društvom

PRVI SVETSKI RAT bio je četvorogodišnji holokaust smrti i razaranja, kakav nikada pre nije viđen. Razdvojene u dva velika protivnička saveza, sve velike svetske sile, i druge, marširale su u bitku, svaka strana uverena u pobedu, hrabrene poklicima zavedenog stanovništva koje je smatralo da je rat uzvišeni događaj.

Ali, za nekoliko meseci svet je upoznao samo veoma gorku, strašnu cenu rata. A kada je završio, krvoproliće, divlje razaranje života i materijalnih poseda, ostavilo je svet da tetura u ogromnom ratnom dugu. Nešto je trebalo učiniti kako bi se sprečilo da takvi sukobi ponovo izbiju. Zašto ne učiniti pripremu kroz koju narodi mogu rešavati svoje sporove na miroljubiv način umesto vojnim putem? Nova ideja? U stvari i nije.

Zašto prethodni napori nisu uspeli

Pre prvog svetskog rata bio je uspostavljen sud koji bi pokušavao da na miroljubiv način rešava sporove. Bio je to Stalni arbitražni sud u Hagu u Holandiji. Početkom 1900-ih, mnogi su se nadali da bi on mogao postati centar u kome bi posredovanje zamenilo rat. Ali, šta se dogodilo na Haškim mirovnim konferencijama 1899. i 1907. što je dovelo do uspostavljanja ovog suda, popularno nazvanog Haški sud?

Na oba sastanka, zastupljene nacije nisu se složile da se podlože prisilnoj arbitraži, niti da ograniče ili smanje svoje zalihe naoružanja. U stvari, odbacile su svaki predlog za razoružanje i blokirale svaki plan koji bi ih obavezao da svoje razlike rešavaju kroz posredništvo.

Kada je Haški sud konačno počeo delovati, nacije su se pobrinule da on ne ograniči njihovu potpunu nezavisnost. Kako? Jednostavnom smicalicom: Učinile su neobaveznim iznošenje slučaja pred sudije. A nacije koje su iznele svoje sporove pred taj sud nisu bile obavezne pridržavati se bilo koje odluke koju je sud doneo.

Međutim, ta oprezna odbrana nacionalnog suvereniteta ugrozila je svetski mir  i sigurnost. Tako se neometano odvijala trka u naoružanju koja je konačno strmoglavila čovečanstvo u salve koje su uništile svetski mir u leto 1914.

Ironično je da je Srbija, dok je otkucavao poslednji minut mira, u svom odgovoru na ultimatum Austrije, izrazila spremnost da „prihvati mirovni sporazum, prepuštanjem tog pitanja... odluci Međunarodnog suda u Hagu“. Ali, pošto je upotreba Haškog suda prepuštena izboru, Austrija se nije osećala prinuđenom da prihvati taj mogući „mirovni sporazum“. Zato je objavljen rat kako bi se sačuvao mir — a cena toga je bila preko 20 miliona civilnih i vojnih žrtava!

Sveštenstvo zahteva Društvo

Maja 1919, episkopalni biskup Čonsi M. Bruster (Chauncey M. Brewster) objavio je na dijeceznom kongresu u Sjedinjenim Američkim Državama da „svetska nada u pravedni i trajni mir leži u ponovnom uspostavljanju zakona narodâ u novom autoritetu... Međunarodni zakon mora biti dodeljen autoritetu mnogo obaveznijem od zaključaka Haške konferencije [koje je doneo Haški sud]. Zato saradnja naroda mora biti u nekom zajedničkom društvu koje ima obeležja saveza ili lige“.

Rimokatolički kardinal Mersije iz Belgije bio je istog mišljenja. „Čini mi se“, rekao je u intervjuu u martu 1919, „da je glavna dužnost Vladâ s obzirom na budući naraštaj da učine nemogućim obnavljanje zločinâ zbog kojih svet još uvek krvari.“ On je pregovarače Versajskog mirovnog ugovora nazvao „obnoviteljima novog sveta“ i ohrabrio je na formiranje Društva naroda koje bi postiglo taj cilj. On se nadao da će to Društvo postati savršeni čuvar mira.

Naslovna strana New York Timesa od 2. januara 1919. sadržavala je sledeći naslov: „Papa se nada osnivanju Društva naroda.“ Prvi odlomak tog članka objavio je: „U novogodišnjoj poruci Americi... papa Benedikt izrazio je nadu da bi Mirovna konferencija mogla dovesti do novog svetskog poretka, sa Društvom naroda.“ Papa u svojoj poruci nije doslovno upotrebio frazu ’novi svetski poredak‘. Međutim, nade koje je izrazio u Društvo bile su tako veličanstvene da su ili Associated Press ili Vatican Press Office očigledno smatrali tu frazu prikladnom.

Razmotrimo te nade u okviru vremena u kom su izgovorene. Opsednuto čovečanstvo vapilo je za krajem rata. Previše ratova u previše vekova uzelo je svoj užasni danak. A sada se najveći od svih njih konačno završio. Svetom koji je očajno čeznuo za nadom odzvanjale su papine reči: „Neka se rodi to Društvo naroda koje će, ukidanjem prisilne regrutacije, smanjiti naoružavanje; koje će, osnivanjem međunarodnih sudova, odstraniti ili rešiti sporove, koje će, postavljajući mir na temelj od čvrste stene, garantovati svima nezavisnost i jednakost prava.“ Ako Društvo naroda može učiniti sve to, ono bi zaista stvorilo ’novi svetski poredak‘.

Zašto je zatajilo

Na papiru su ciljevi i metode Društva naroda zvučali tako divno, tako praktično, tako delotvorno. Ugovor Društva naroda naveo je da je njegova namera „unapređivati međunarodnu saradnju i postići međunarodni mir i sigurnost“. Postizanje mira i sigurnosti zavisilo je od saradnje naroda jednih s drugima i od njihovog „prihvatanja obaveza da ne pribegavaju ratu“.

Ako bi izbio kritični sukob, uključene članice naroda trebalo je da, time što su se obavezale za održanje mira, svoj slučaj podvrgnu „arbitraži ili sudskom rešavanju ili istrazi Saveta“ Društva. Dalje, Društvo naroda uključivalo je  Stalni arbitražni sud u Hagu u svoj sistem za održavanje mira. Smatralo se da će sve to zaista otkloniti opasnost od još jednog velikog rata. Ali, to se nije dogodilo.

Prema nekim istoričarima, jedan od razloga zašto Društvo nije uspelo kao čuvar mira bio je propust mnogih njenih „članica da uvide cenu koju je trebalo platiti za mir“. Ograničavanje naoružanja bio je jedan važan deo te cene. Ali narodi neće platili tu cenu. Tako se istorija ponovila — osvetom. Narodi su ponovo započeli trku u naoružanju. Društvo nije moglo uveriti narode da učestvuju u zaustavljanju toga. Svi apeli i argumenti naišli su na gluve uši. Narodi su zaboravili veliku lekciju iz 1914: Ogromni arsenali lako mogu stvoriti samozadovoljni osećaj vojne nadmoći.

Potreba za uviđanjem vrednosti „zajedničke sigurnosti“ bila je još jedan važan deo cene za mir. Napad na jedan narod trebalo je gledati kao napad na sve. Ali, šta se u stvari dogodilo kada je jedan od njih pribegao agresiji a ne pregovoru? Umesto da ujedinjeno rade na zaustavljanju sukoba, narodi su se podelili u različite saveze, tražeći međusobnu zaštitu. Bila je to ista obmana koja ih je 1914. uvukla u vrtlog!

Društvo je bilo oslabljeno i odbijanjem Sjedinjenih Američkih Država da mu se pridruže. Mnogi smatraju da je to bila „jedina velika sila koja je imala načina da ga učini delotvornim“ i da je prisustvo Amerike u Društvu moglo pružiti meru sveobuhvatnosti tako neophodne za njen uspeh.

Ali, postojali su i drugi razlozi zašto Društvo nije uspelo. Razmotrimo ovu negativnu klauzulu na početku njegovog Ugovora: „Svaki član Društva može se, nakon što prođu dve godine od obaveštenja da to namerava učiniti, povući iz Društva“ (član 1(3)). Ta mogućnost, bez obzira na dobre namere, nije pružila Društvu osećaj stabilnosti, a to je, opet, narušilo odlučnost nacija da lojalno ostanu uz njega.

Ta otvorena vrata povlačenja ostavila su život Društva na milost njenim članicama, koje su je mogle napustiti kad god su želele. Delovi su postali važniji od celine. I tako, do maja 1941, 17 nacija više nije bilo u Društvu. „Velike zverke“ drugog svetskog rata raspršile su nadu u ’novi svetski poredak‘ i dovele Društvo do sloma.

Morao je postojati bolji način!

[Istaknuti tekst na 7. strani]

Društvo naroda nije uspelo da spreči drugi svetski rat

[Slika na 7. strani]

Bombardovanje Kasina, Italija, 15. marta 1944.

[Izvor]

U.S. Army