„Nikada ne recite nikad!“

PROPOVEDNIK 9:11 kaže da ’nas sve stiže vreme i nepredviđena zgoda‘ (NW). To je zadesilo našu porodicu pred kraj novembra 1986. Tiara, jedno od naše troje dece, imala je tri i po godine kada je, kako smo mislili, dobila prehladu praćenu upornim kašljem. Vodili smo je kod pedijatra, koji nas je poslao kod lekara opšte prakse. I on je mislio da Tiara ima prehladu s jakom kongestijom grudnog koša, ali ništa zabrinjavajuće. Prepisao joj je drugi lek protiv kašlja i antibiotike.

Tiarino stanje se pogoršavalo. Imala je temperaturu od 41 stepena, uz povraćanje, smetnje pri varenju i bolove u grudnom košu. Učinjeni su rendgenski snimci i doza antibiotika bila je povećana. Kada su Tiarini rendgenski snimci bili gotovi, nazvala nas je bolničarka. Lekari su mislili da ima akutnu upalu pluća. Onda je imala neprekidnu temperaturu od 42 do 43 stepena. To je prouzrokovalo da je nivo hemoglobina bio krajnje nizak, pao je na 2,0. Tiara je 16. decembra upućena u bolnicu.

Mi smo Jehovini svedoci i pridržavamo se saveta koji je dat hrišćanima u Delima apostolskim 15:29, da se ’uzdržavaju od krvi‘ (St). Ali, što se tiče pitanja krvi, nismo bili previše zabrinuti. Tiarin pedijatar je stručnjak za krv i dobro je znao da nećemo prihvatiti transfuziju krvi. Kada je trebalo da Tiara bude upućena u bolnicu, podsetili smo ga odmah na naš stav prema krvi. Odgovorio je: „Da, da, shvatam vaše uverenje, ali mislim da ne morate biti uznemireni zbog pitanja krvi.“

Nakon što su i u bolnici načinili rendgenske snimke, izvršili EKG i analizu krvi, Tiaru su smestili u bolničku sobu. Ostali smo kod nje sve dok nije zaspala. Sledećeg jutra rekli su mi da Tiara zaista ima upalu pluća, da je to vrlo težak slučaj, i da mora sigurno 10 do 15 dana ostati u bolnici. Imala je temperaturu oko 43 stepena, što je jako zabrinjavalo lekare. Ponovo su istraživali rendgenske snimke, EKG i analizu krvi i odlučili su da izvrše daljnja ispitivanja. Ta ispitivanja su pokazala  da nije imala upalu pluća, već verovatno neku vrstu tumora na plućima.

Javlja se pitanje krvi

Ne treba ni spominjati da je to Tiarinu situaciju postavilo u drugačije svetlo. Izvršeni su bezbrojni pregledi, uključujući jedan za tuberkulozu, koji je bio negativan. Pregledali su je ultrazvukom, CT-om i rendgenima. Poslednji rendgenski snimak pokazao je proširenu infekciju desnog plućnog krila. Činilo se da je levo plućno krilo pred samim kolapsom — i to je krilo bilo presudno, pošto je obavljalo veći deo disanja. Ponovo se pojavilo pitanje krvi. Kada je Tiara bila primljena u bolnicu, potpisali smo izjavu koja oslobađa bolnicu odgovornosti s obzirom na naše odbijanje krvi. Sada su mislili da ćemo promeniti mišljenje, jer je bio u opasnosti život našeg deteta.

Pošto smo ostali kod svoje odluke, sve se promenilo. Uprava bolnice nam je rekla da smo nesposobni roditelji i da će zatražiti sudsku odluku koja im dozvoljava da Tiari daju krv, i da će nam oduzeti i naše drugo dvoje dece. Želeli su da sačekaju sudsku odluku i da onda odstrane inficirano plućno krilo. Možda smo i po 50. put objasnili da nismo protiv medicinskog lečenja i premda ne prihvatamo krv, prihvatamo zamene za krv.

Sve je bilo uzalud. Lekari nisu hteli ni da nas saslušaju. Vršili su na nas pritisak da promenimo mišljenje. Počeli su da pričaju svom osoblju i svima koji su radili na tom odeljenju — od lekara do bolničarki i do osoblja za čišćenje — šta činimo svom detetu. Onda bi ljudi dolazili k nama i pitali nas zašto dopuštamo da nam dete umre. Moj suprug i ja smo rekli lekarima da ćemo tražiti lekara i bolnicu koja će primiti Tiaru i primeniti svu potrebnu terapiju bez krvi. Rekli su nam da je nijedna bolnica neće premestiti u takvom stanju. Odgovorila sam im: „Nikad ne recite nikad!“

Ako bi i umrla, nije želela krv

Objasnila sam situaciju Tiari i rekla joj šta lekari kažu, kakvo je Jehovino gledište o tome i šta smo mi odlučili da učinimo, naime da nađemo lekara i bolnicu koja bi joj pomogla bez davanja krvi. Za svoje godine Tiara je to vrlo dobro shvatila. Želela je da posluša Jehovu. Ako bi i umrla, nije želela krv. Slušajući kako moja kćerka, koja je tako bolesna, zauzima čvrst stav, ganulo me je do suza. Tada sam više nego ikada pre shvatila koliko je važno početi s biblijskim poučavanjem od ranog detinjstva, jer Tiara nam je već u starosti od samo tri i po godine mogla na svoj jednostavan način reći da uprkos svim teškoćama želi ostati verna Jehovi (Efescima 6:4; 2. Timoteju 3:15).

U našim nastojanjima da izvučemo Tiaru iz bolnice pre donošenja sudske odluke da joj se da krv, suprug je razgovarao s jednim od skupštinskih starešina. On je razgovarao s jednim lekarom koji je rekao da će videti šta može učiniti. To nam je dalo tračak nade.

Od one večeri kada je Tiara bila primljena u bolnicu ostala sam tamo. Bila sam iscrpljena duševno, telesno i emocionalno. Moj dragi suprug je to uvideo i uporno je tražio da idem kući, s tim što će on tu noć ostati kod Tiare. Išla sam kući, ali nisam mogla da spavam. Čistila sam stan, nazvala svoje roditelje i razgovarala s drugim prijateljima koji su Jehovini svedoci. Konačno sam zaspala — i ne znam koliko dugo sam spavala — kada je zazvonio telefon. Plašila sam se da podignem slušalicu, strahujući da me suprug zove kako bi mi rekao da je Tiara umrla.

Konačno sam se javila. Bio je to lekar s kojim je starešina uspostavio vezu. Rekao mi je da je našao lekara koji je  spreman da poštuje naš stav prema krvi i koji želi da preuzme Tiaru čak i u njenom pogoršanom stanju. On se već s bolnicom dogovorio o Tiarinom premeštaju! Zahvalila sam mu se sa suzama. Spustila sam slušalicu, kleknula i zahvalila Jehovi.

Tiara je, nakon što je deset dana bila u prvoj bolnici primljena u bolnicu u drugom delu grada Njujorka. Ta bolnica je bila specijalizovana za plućna oboljenja dece. Kada je Tiara stigla, već su je očekivali. Izvršili su niz pregleda CT-om, rendgenima, ultrazvukom, EKG-om i izvršili analizu krvi za svoje zapise i istražili su zapise druge bolnice koje smo im dali. Nakon svih tih pregleda lekar koga smo sada imali, specijalista za bolesti pluća, bio je mišljenja da bi bilo pogrešno dati joj transfuziju i da bi je telo odbacilo.

Potpuno ozdravljenje bez krvi

Dok je Tiara bila u toj bolnici, primila je vrlo dobru negu od strane onih koji su bili specijalizovani za rad s malom decom koja su imala plućna oboljenja. Razgovarali su s nama o medicinskim problemima i obavestili nas o terapiji koju će preduzeti. Nisu je potpuno uspavali već su koristili lokalnu anesteziju. Onda su izvadili nešto tečnosti iz grudne šupljine i poslali je u laboratoriju na testiranje raznim antibioticima. Našli su jednostavan antibiotik protiv prehlade koji bi suzbijao klice. Tiara je dobila nekoliko doza tog antibiotika i stavili su je u komoru s kiseonikom za deset dana. Njeno stanje se stalno poboljšavalo.

Prilikom pregleda CT i rendgenskih snimaka, lekari su ustanovili da ima apsces u donjem delu desnog plućnog krila. Iako je antibiotik smanjivao količinu tečnosti oko pluća, nije mogao da suzbije apsces. U stvari, apsces je stvarao više tečnosti i lekari su smatrali da će morati da se hirurški odstrani. Ali, najpre su nastavili lečenje antibiotikom i dodali još jedan drugi. Davali su joj i velike doze gvožđa i tri dana su je hranili intravenozno, a zatim je dobijala dijetalnu hranu. Njen hemoglobin se povisio na 5,0 a zatim na 7,0. Specijalista za krv i specijalista za pluća bili su toliko iznenađeni tim brzim i stalnim poboljšavanjem da je lekar za plućne bolesti rekao: „Mora biti da vaš Bog pomaže.“

Pošto je apsces pored jakih doza antibiotika ostao nepromenjen, analizirana je tečnost iz samog apscesa. Ustanovilo se da bi druga vrsta antibiotika suzbijala tu određenu klicu. Pošto se radilo o klici prehlade koja se obično nalazi u ustima, lekar je smatrao da ju je Tiara morala progutati sa hranom koja joj je preko dušnika pogrešno ušla u pluća. Antibiotici su pokušali da suzbiju tu klicu što je prouzrokovalo da se oko nje stvori opna i nastane apsces. Prema rečima lekara to je bilo veoma neobično, tako da je smatrao potrebnim da dokumentuje sve svoje nalaze i načine lečenja i da iznese svoj izveštaj u jednom medicinskom časopisu.

Tiara je nakon mesec dana bila otpuštena iz bolnice na ambulantno lečenje. Morala je još tri meseca svake nedelje odlaziti kod specijaliste i primala je velike doze antibiotika i gvožđa. Međutim, nikada nije bila operisana. Potpuno je ozdravila bez ijedne mrlje na plućima.

Sada je Tiara objavitelj u hrišćanskoj skupštini Jehovinih svedoka. Svoj prvi zadatak u skupštinskoj Teokratskoj školi propovedanja imala je 14. februara 1991. Moj suprug i ja zahvaljujemo Jehovi što je blagoslovio naš odlučan stav da u poslušnosti njegovim zapovestima odbijemo krv. Nastavimo da svi slavimo Jehovu, jer je on dostojan da ga slavimo. I upamtite, ako vam lekar kaže da bez krvi nećete preživeti, recite mu: „Nikad ne recite nikad!“ (Prilog Nine Hooks, Bruklin, Njujork).