„Vreme lečenja“

En je svakome bila rame za plakanje; svakoga je oslobađala njegovih problema. Delujući uravnoteženo i besprekorno, nije se čak moglo ni naslutiti da ima skrivene emocionalne rane, sve dok se jednog dana nije počela prisećati. „Bila sam na poslu“, priča En, „i počeli su me hvatati bolovi i osećanja stida. Jedva sam ustala! Danima sam patila. Onda se vratilo sećanje da me je očuh napastvovao — zaista, bilo je to silovanje. I to ne samo jednom.“

POSTOJI „vreme kada se isceljuje“ (Propovednik 3:3). I za mnoge žrtve zloupotrebe u detinjstvu — kao što je En — sećanje na davno zaboravljene doživljaje važan je deo procesa lečenja.

Ipak, kako bi neko mogao zaboraviti nešto tako traumatično kao što je seksualni napad? Zamislite kako je bespomoćno dete dok mu se približava otac ili neka druga snažna odrasla osoba. Ono ne može da trči. Ne usuđuje se da viče. I ne usuđuje se da kaže — nikome! Ali, ono možda svaki dan mora da gleda svog zlostavljača i da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. I odrasloj osobi bi teško palo da se stalno pretvara; detetu je to skoro nemoguće. Zato ono koristi ogromnu maštu kojom su deca obdarena i u mislima beži! Uobražava da se zloupotreba nije ni dogodila, briše sećanja na to ili čak umrtvljuje svoju osećajnost.

U stvari, s vremena na vreme, svako od nas potiskuje nešto što ne želi da vidi ili da čuje. (Uporedi Jeremija 5:21.) Ali žrtve zloupotrebe koriste tu sposobnost kao sredstvo za preživljavanje. Neke žrtve izveštavaju: „Uobražavala sam da se to događa nekom drugom a ja sam samo posmatrač.“ „Pretvarala sam se da spavam.“ „Rešavala sam u mislima svoje matematičke probleme“ (Strong at the Broken Places, od Linde T. Sanford).

Dakle ne iznenađuje što knjiga Surviving Child Sexual Abuse tvrdi: „Procenjuje se da oko 50 posto dece koja su doživela zloupotrebu nije svesno tih iskustava.“ Ipak, neka se možda prisećaju same zloupotrebe ali potiskuju osećanja povezana s time — bol, bes, stid.

Potiskivanje — teška unutrašnja borba

Dakle, zar nije najbolje da sve ovo ostane zakopano — da žrtve jednostavno sve to zaborave? Neke to možda uspevaju. Druge to jednostavno ne mogu. Tako je kao što Job 9:27, 28 kaže: „Ako se smešim i pokušavam da zaboravim svoju bol, sva se moja patnja vraća da me proganja“ (Today’s English Version). Potiskivanje strašnih sećanja je iscrpljujuć umni napor, okrutna unutrašnja borba koja čak može dovesti do ozbiljnih posledica po zdravlje.

Kako žrtva postaje starija, pritisci života često slabe njenu sposobnost potiskivanja prošlosti. Miris kolonjske vode, naizgled poznato lice, zastrašujuć šum, ili čak pregled kod lekara ili zubara mogu pokrenuti strašan nalet sećanja i osećanja. a Zar se tada ne bi trebalo još više naprezati da se zaboravi? Kada se tako nešto dogodi, mnoge žrtve nalaze olakšanje u nastojanju da se sete! Žena po imenu Džil kaže: ’Kada se sećanja opet pojave, gube  svoju moć. Zadržati ih u sebi je bolnije i opasnije nego rešiti ih se.“

Vrednost priznavanja

Zašto je tako? Kao prvo, prisećanje omogućuje žrtvi da se ražalosti. Tuga je prirodna reakcija na traumu; pomaže nam da zaboravimo bolne događaje (Propovednik 3:4; 7:1-3). Žrtvi zloupotrebe je, međutim, bila uskraćena tuga, bila je prisiljena da taji svoje strašno iskustvo, naterana da prikriva svoju bol. Takvo potiskivanje bi moglo dovesti do onoga što lekari nazivaju posttraumatskim stresnim poremećajem — neosetljivo stanje koje je u stvari lišeno emocija. (Uporedi Psalam 143:3, 4.)

Prilikom vraćanja sećanja, žrtva u stvari ponovo proživljava zloupotrebu. Neke žrtve se čak privremeno vraćaju u detinjstvo. „Kada oživljavam scene iz prošlosti“, priseća se Džil, „često osećam fizičke simptome. Ponekad me sećanja tako pritiskaju da imam osećaj da ću poludeti.“ Dugo potiskivani bes iz detinjstva mogao bi sada provaliti. „Prisećanje me baca u depresiju i gnev“, kaže Šeila. Ali, pod ovakvim jedinstvenim okolnostima, gnev je prikladan. Vi se žalostite, pokazujući obuzdavan pravedan bes! Vi imate pravo da mrzite zla dela koja su počinjena protiv vas (Rimljanima 12:9).

Jedna žrtva zloupotrebe kaže: „Kada sam mogla zaista da se setim, osetila sam veliko olakšanje... Sada sam bar znala s čime sam imala posla. Ma kako mi je bilo teško da se prisetim, vratio mi se deo života koji je bio za mene strašan jer je bio tako nepoznat i tajanstven“ (The Right Innocence).

Prisećanje bi moglo pomoći žrtvi da dođe i do korena nekih svojih problema. „Oduvek sam osećala prema sebi duboku mržnju i bes, ali nisam znala zašto“, kaže jedna žrtva incesta. Prisećanje mnogima pomaže da shvate da ono što se dogodilo nije bila njihova krivica, nego da su oni bili žrtve.

Naravno, ne priseća se svako svoje zloupotrebe na tako drastičan ili intenzivan način kao drugi. I većina savetnika se slaže da nije potrebno prisetiti se svakog detalja nečije zloupotrebe kako bi se lečile njene posledice. Samo priznavanje da je zloupotrebe bilo može biti veliki korak ka oporavku. (Vidi okvir na 9. strani.)

Primati podršku

Ako ste žrtva seksualne zloupotrebe u detinjstvu, nemojte sami savladavati oluju  sećanja koja se vraća. Pomaže vam da razgovarate o vašim osećanjima. (Uporedi Job 10:1; 32:20.) Neke koje su u velikim teškoćama, mogle bi da odluče da potraže pomoć nekog sposobnog lekara, savetnika ili psihologa. U svakom slučaju, pouzdan prijatelj, bračni drug, članovi porodice ili hrišćanski nadglednici koji će vas saosećajno i s poštovanjem slušati, mogu takođe biti dragoceni saveznici. b „Najviše mi je pomogla moja najbolja prijateljica Džuli“, kaže Dženet. „Dozvoljavala mi je da uvek iznova pričam o svojim uspomenama. Poštovala je i osećanja koja su proizilazila iz toga. Slušala me je i reagovala s puno razumevanja.“

Poverenje je riskantna stvar, a vi možda mislite da niste dostojni da od nekoga primite pomoć — ili vas je možda previše stid da razgovarate o zloupotrebi. Ali, pravi prijatelj se „rađa kada je nevolja“ i može se pokazati jako doraslim situaciji samo ako njemu ili njoj pružite priliku (Poslovice 17:17, NW). Ipak, budite izbirljivi s obzirom na osobu kojoj ćete se poveriti. Naučite da postepeno otkrivate svoje brige. Ako se pokaže da je prijatelj saosećajan i diskretan, tek tada mu možete više ispričati.

Takođe pomaže ako pazite na svoje zdravlje. Dovoljno se odmarajte. Umereno vežbajte. Držite se zdrave ishrane. Ako je moguće, pojednostavite svoj način života. Slobodno se isplačite. Možda izgleda da bol nikada neće prestati, ali s vremenom će popustiti. Setite se: Kao bespomoćno dete doživeli ste zloupotrebu i preživeli! Kao odrasla osoba, vi imate sposobnosti i snage koje tada niste imali. (Uporedi 1. Korinćanima 13:11.) Suočite se zato sa svojim bolnim uspomenama i ne dozvolite im da utiču na vas. Za snagu se oslonite na Boga. Psalmista je rekao: „Kada se u srcu mome umnože brige, utehe tvoje ublažuju dušu moju“ (Psalam 94:19).

Osloboditi se krivice i stida

Još jedan važan zadatak ka oporavku je osloboditi se samooptuživanja. „Još i sada mi je teško da pomislim da sam bila nedužna“, kaže žrtva po imenu Reba. „Pitam se, zašto ga nisam zaustavila?“

Međutim, setite se takođe da osobe koje zloupotrebljavaju koriste đavolska sredstva prisile: autoritet (’Ja sam tvoj otac!‘), pretnje (’Ubiću te ako progovoriš!‘), brutalnu fizičku snagu i čak krivicu (’Ako progovoriš, tata će ići u zatvor.‘) Nasuprot tome, neki se koriste nežnim nagovaranjem ili poklonima i uslugama. Neki pogrešno prikazuju seksualnu aktivnost kao igru ili kao izraz roditeljske naklonosti. „Rekao mi je da to rade ljudi kada se vole“, priseća se jedna žrtva. Kako dete može da odoli takvoj emocionalnoj uceni i lukavstvu? (Uporedi Efescima 4:14.) Da, počinilac hladnokrvno iskorišćava činjenicu da su deca bespomoćna, ranjiva, ’po zloći deca‘ (1. Korinćanima 14:20, St).

Dakle, možda je potrebno da se prisetite da ste kao dete jednostavno bili ranjivi i  bespomoćni. Možda biste mogli pokušati da provedete vreme s nekom malom decom ili da gledate svoje slike iz detinjstva. Prijatelji koji vas podržavaju mogu vam pomoći i time što će vas uvek podsećati da nije vaša krivica što ste bili zloupotrebljavani.

Ipak, jedna žena kaže: „Muka mi je kada se setim osećanja koje je moj otac izazvao u meni.“ Neke žrtve (58 posto prema jednoj studiji) prisećaju se da su doživele seksualno uzbuđenje za vreme napastvovanja. Naravno da to kod njih prouzrokuje mnogo stida. Knjiga Surviving Child Sexual Abuse podseća nas, međutim, da je „fizičko seksualno uzbuđenje samo prirodno [reagovanje] tela na dodirivanje ili različite nadražaje“ i da dete „nema kontrolu nad tim seksualnim uzbuđenjem“. Zato sam počinilac snosi punu odgovornost za ono što se dogodilo. TO NIJE BILA VAŠA KRIVICA!

Neka vas uteši takođe saznanje da vas Bog u toj stvari gleda kao ’besprekorne i nedužne‘ (Filipljanima 2:15, NW). S vremenom može oslabiti svaki poticaj da učestvujete u ponašanju koje vam samo šteti, a možete i naučiti da cenite svoje vlastito telo. (Uporedi Efescima 5:29.)

Sporazumeti se sa roditeljima

To se može pokazati kao jedan od najtežih zadataka na putu ka oporavku. Neki su neprestano i dalje ispunjeni gnevom, maštanjima o osveti — ili krivicom. Jedna žrtva zloupotrebe je rekla: „Depresivna sam jer mislim da Jehova očekuje od mene da oprostim svom napasniku, a ja to ne mogu.“ S druge strane, možda živite u bolesnom strahu od počinioca. Ili možda gajite neprijateljska osećanja prema svojoj majci jer je zatvarala oči prilikom zoupotrebe ili je poricala i gnevno reagovala kada se sve otkrilo. „Majka mi je rekla da treba da imam obzira prema [ocu]“, priseća se s gorčinom jedna žena.

Sasvim je prirodno da neko ko je doživeo zloupotrebu oseća gnev. Ali, porodične veze ipak mogu biti jake, a vi možda i ne želite da prekinete svaki kontakt sa svojim roditeljima. Možda ste čak spremni da razmislite o izmirenju. Ipak, mnogo će zavisiti od okolnosti. Žrtve su ponekad spremne da odmah oproste svojim roditeljima — ne da bi opravdavale zloupotrebu, već zato što ne žele da ih izjeda mržnja ili da strahuju. Da bi izbegle emocionalnu konfrontaciju, neke su spremne ’razmisliti u srcu‘ i ostaviti da stvari miruju (Psalam 4:5 [4, DK]).

Mogli biste da pomislite, međutim, da se stvari mogu rešiti samo ako suočite vaše roditelje sa zloupotrebom — lično,  putem telefona ili pisma. (Uporedi Matej 18:15.) Ako je tako, uverite se da ste se dovoljno oporavili — ili da bar imate dovoljno podrške — da biste se mogli odupreti emocionalnoj oluji koja bi mogla da provali. Pošto će se nadvikivanjem malo postići, nastojte da budete čvrsti ali mirni (Poslovice 29:11). Možete nastaviti navodeći (1) šta se dogodilo, (2) kako je to uticalo na vas i (3) šta sada očekujete od njih (kao na primer izvinjenje, plaćanje računa lekaru ili promene u ponašanju. U krajnjem slučaju, jasno iznošenje stvari moglo bi rasterati sva preostala osećanja zbog kojih se osećate nemoćnim. I baš to bi moglo utrti put jednom novom odnosu sa vašim roditeljima.

Na primer, vaš bi otac mogao priznati zloupotrebu, izražavajući duboku grižu savesti. Možda se iskreno trudio da se promeni, možda lečenjem zavisnosti od alkohola ili proučavanjem Biblije. Vaša majka bi isto tako mogla da vas moli da joj oprostite ako je propustila da vas zaštiti. Ponekad može doći do potpunog izmirenja. Međutim, nemojte se iznenaditi ako još uvek osećate podvojenost u pogledu svojih roditelja i ako ne želite žuriti s uspostavljanjem bliskog odnosa s njima. U najmanju ruku, ipak, mogli biste započeti da održavate normalne porodične kontakte.

S druge strane, suočenje može pokrenuti bujicu poricanja i verbalnu zloupotrebu od strane napasnika i ostalih članova porodice. Još gore, vi biste mogli otkriti da on još uvek predstavlja pretnju za vas. Oproštaj bi u tom slučaju bio neprikladan, a blizak odnos nemoguć. (Uporedi Psalam 139:21.)

U svakom slučaju, može proći mnogo vremena pre nego što vaša povređena osećanja popuste. Možda morate neprestano da se podsećate da konačna pravda pripada Bogu (Rimljanima 12:19). Ako razgovarate o tome sa slušaocem koji vas podržava ili ako čak pismeno izrazite svoja osećanja, to bi vam isto tako moglo pomoći da se rešite gneva. Uz Božju pomoć vi možete nadvladati svoj gnev. S vremenom, bolna osećanja više neće vladati vašim mislima. (Uporedi Psalam 119:133.)

Duhovni oporavak

Prostor nam ne dozvoljava da raspravljamo o svim pitanjima na području osećanja, ponašanja i duhovnosti koja su u to uključena. Dovoljno je reći da vi možete učiniti mnogo za olakšanje svog oporavka „obnavljanjem svoga uma“ pomoću Božje reči (Rimljanima 12:2, NW). ’Ispružite se prema onome što je napred‘, ispunjavajući svoj život duhovnim mislima i aktivnošću (Filipljanima 3:13, NW; 4:8, 9).

Na primer, mnoge žrtve zloupotrebe nalaze veliku utehu jednostavno čitajući Psalme. Ali, još veće koristi proizilaze ako marljivo primenjujete biblijska načela. Teret koji donosi sa sobom brak može s vremenom postati lakši (Efescima 5:21-33). Razorno ponašanje može prestati (1. Korinćanima 6:9-11). Nezdrava seksualna osećanja mogu se izlečiti (Poslovice 5:15-20; 1. Korinćanima 7:1-5). Vi možete takođe postići ravnotežu u svojim ličnim odnosima i izgraditi čvrste moralne granice (Filipljanima 2:4; 1. Solunjanima 4:11).

Ne zavaravajte se: Oporavak zahteva istinsku odlučnost i krajnji napor! Ipak, Psalam 126:5 nas uverava: „Koji su u suzama sejali, neka pevajući žanju“. Setite se, takođe, da se istiniti Bog, Jehova, zanima za vašu dobrobit. On je „blizu onih koji su slomljena srca, i spašava one koji su duhom klonuli“ (Psalam 34:18, NW). Jedna žrtva zloupotrebe kaže: „Kada sam konačno shvatila da je Jehova znao sva moja osećanja i da se brinuo — istinski brinuo — tada sam napokon osetila unutrašnji mir.“

Naš Bog pun ljubavi, Jehova, pruža mnogo više od duševnog mira. On obećava novi svet pravednosti, u kome će izbrisati svako sećanje na boli iz detinjstva (Otkrivenje 21:3, 4; vidi takođe Isaija 65:17). Ova nada vas može krepiti i jačati dok idete putem ka potpunom oporavku.

[Fusnote]

[Okvir na 9. strani]

Koraci ka oporavku

◻ Setiti se i priznati da je bilo zloupotrebe

◻ Žalostiti se nad zloupotrebom

◻ Razgovarati o svojim osećanjima sa slušaocem koji pruža podršku

◻ Savladati osećanja krivice i stida

◻ Sporazumeti se sa roditeljima

◻ Primenjivati biblijska načela i promeniti razorno ponašanje

◻ Lečiti nezdrava seksualna osećanja

◻ Razvijati zdrava lična i moralna ograničenja

◻ Razvijati blizak odnos s Bogom i suhrišćanima

[Okvir na 10. strani]

Osloboditi se prošlosti

Često puta se sećanja oslobađaju nedeljama, mesecima, ili godinama, i svako od njih donosi sa sobom prolazne krize. U The Right to Innocence se kaže da za to vreme „vi možete misliti da klizite nazad. Ali, nije tako. Vi se oporavljate. U stvarnosti, vi ste primili potrebnu snagu za suočavanje sa još dubljim i čak bolnijim osećanjima i svesnošću. Međutim, s dobrim razlogom može oporavljanje privremeno da postane nečija najveća briga (Poslovice 18:14).

Neke žrtve nalaze korist u čitanju ili slušanju iskustava ostalih žrtava. Razgledanje porodičnih fotografija i beleški iz detinjstva, posećivanje mesta iz detinjstva i razgovaranje s prijateljima koji pružaju podršku i članovima porodice, moglo bi takođe oživeti sećanja. Naročito je efikasno ako se o tome piše. Neke žrtve beleže u dnevnik sve čega se sećaju u vezi sa svojom traumom. Druge izlivaju svoja osećanja u pismu upućenom njihovom počiniocu — pismu koje nije poslato — koje često pokreće nova sećanja. Molitva je takođe moćno sredstvo oporavka. Možete se moliti kao psalmista: „Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me i poznaj pomisli moje, i vidi jesam li na zlu putu i izvedi me na put večni“ (Psalam 139:23, 24).

[Slika na 8. strani]

Suočiti se sa prošlošću i ponovno je sastaviti može biti jedan korak ka izlečenju