Svetsko stanovništvo — šta donosi budućnost?

TROŠNI stanbeni prostor, nehigijenski uslovi, nestašica hrane, i čiste vode, bolest, neishranjenost — ove kao i brojne druge poteškoće su svakodnevnica u životima većeg dela svetskog stanovništva. Ipak, kao što smo videli, većina ljudi koja živi pod tim uslovima nekako uspeva da izađe na kraj s njima i nastavlja svoj svakodnevni život.

Međutim, šta donosi budućnost? Da li će ljudi beskrajno morati da podnose takve grube stvarnosti života? Da stvari budu još gore, šta je s mračnim prognozama koje stručnjaci za očuvanje čovekove okoline i ostali postavljaju kao posledicu stalnog porasta stanovništva? Oni nam govore da prljamo svoje vlastito gnezdo time što zagađujemo vazduh, vodu i zemljište od kojih zavisimo. Oni takođe ukazuju na efekat staklene bašte — emisiju plinova kao što su ugljen-dioksid, metan, hlorofluorougljenici (sredstva za hlađenje i stvaranje pene), koji će dovesti do zagrevanja atmosfere i promena globalnih atmosferskih prilika, sa strašnim posledicama. Da li će to konačno dovesti do nestanka civilizacije kakvu poznajemo? Istražimo pobliže nekoliko ključnih činilaca.

 Ima li previše ljudi?

Pre svega, da li će se i dalje svetsko stanovništvo beskonačno povećavati? Da li postoji bilo kakva indikacija dokle će to ići? Naravno, činjenica je da broj svetskog stanovništva raste uprkos nastojanjima u planiranju porodice. Godišnji priraštaj je sada oko 90 miliona (ovaj broj odgovara jednom Meksiku svake godine). Čini se da trenutno nema izgleda da bi se on zaustavio. Gledajući unapred, međutim, većina demografa se slaže da će se konačno broj stanovništva stabilizovati. Pitanje koje sebi postavljaju je na kom stepenu i kada.

Prema projekcijama Fonda UN za populacijska pitanja, broj svetskog stanovništva bi se mogao popeti na 14 milijardi pre nego što se stabilizuje. Međutim, drugi procenjuju da bi on mogao da dosegne najviše 10 do 11 milijardi. U svakom slučaju, odlučujuća pitanja su: Da li će biti previše ljudi? Može li Zemlja prihvatiti dva do tri puta veće stanovništvo od ovog sadašnjeg?

Statistički gledano, pri broju od 14 milijardi ljudi širom sveta, prosečno bi na 1 kvadratni kilometar došle 104 osobe. Kao što smo videli, gustina stanovništva u Hongkongu je 5 592 na 1 kvadratni kilometar. Sadašnja gustina stanovništva u Holandiji je 430, dok je u Japanu 327, a ovo su zemlje koje imaju natprosečni životni standard. Očigledno je da čak ako bi svetsko stanovništvo i poraslo do predskazanog stepena, broj ljudi nije problem.

Da li će biti dovoljno hrane?

Šta je, dalje, sa zalihom hrane? Može li Zemlja proizvesti dovoljno hrane za 10 ili 14 milijardi ljudi? Očigledno je da sadašnja svetska proizvodnja hrane nije dovoljna za potrebe tolikog broja stanovnika. Zaista, mi često slušamo o gladi, neishranjenosti i umiranju od gladi. Da li to znači da ne proizvodimo dovoljno hrane za potrebe sadašnjeg stanovništva, a da ne govorimo o njegovom dvostrukom ili trostrukom broju?

Teško je odgovoriti na to pitanje jer ono zavisi od toga šta je mišljeno pod „dovoljno“. Dok stotine miliona ljudi najsiromašnijih naroda na svetu ne mogu da pribave dovoljno hrane da održe čak ni minimum zdrave ishrane, ljudi u bogatim industrijalizovanim zemljama pate od posledica preterano bogate ishrane — kapi, nekih vrsta raka, bolesti srca i slično. Kako to utiče na situaciju sa hranom? Prema jednom proračunu, da bi se proizveo kilogram bifteka, potrebno je pet kilograma žita. Iz toga proizilazi da četvrtina stanovnika sveta koja se hrani mesom potroši skoro polovinu svetske proizvodnje žita.

Što se tiče ukupne količine proizvedene hrane, zapazimo šta kaže knjiga Bread for the World: „Kada bi se sadašnja svetska proizvodnja hrane ravnomerno podelila među svim ljudima sveta, uz minimalno rasipanje, svako bi imao dovoljno. Jedva dovoljno, možda, ali dovoljno.“ To je izjavljeno 1975, pre više od 15 godina. Kakva je situacija danas? Prema Institutu za svetska prirodna bogatstva, „protekle dve decenije ukupna proizvodnja hrane u svetu je povećana, premašujući potražnju. Kao posledica toga, poslednjih godina su se cene glavnih prehrambenih proizvoda na međunarodnim tržištima spustile na realnu granicu“. Druge studije pokazuju da su u tom razdoblju cene određenih proizvoda, na primer pirinča, kukuruza, soje i drugih žitarica pale na pola ili čak niže.

Sve to upućuje da problem ishrane nije toliko u proizvedenoj količini koliko u stepenu i navikama potrošnje. Nova genetička tehnologija pronašla je načine za proizvodnju raznih vrsta pirinča, pšenice i ostalih žitarica koje bi mogle udvostručiti sadašnju proizvodnju. Međutim, mnoge ekspertize u toj oblasti su usredsređene na urode koji donose dobit, kao što su duvan i paradajz, da bi se zadovoljio apetit bogataša umesto da se napune želuci siromašnih.

 Šta je sa okolinom?

Oni koji su tesno povezani s tom temom postaju sve više svesni da je porast stanovništva samo jedan od činilaca koji ugrožavaju buduću dobrobit čovečanstva. Na primer, Pol i En Erlih (Paul i Anne Ehrlich), u svojoj knjizi The Population Explosion, ukazuju da se uticaj ljudske aktivnosti na našu okolinu može prikazati sledećom jednostavnom jednačinom: Uticaj = stanovništvo × visina nacionalnog dohotka × preovladavajući uticaj tehnologija na okolinu.

Prema tom merilu, ti autori tvrde da zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države nisu prenaseljene zato što imaju previše ljudi, nego zato što njihova visina nacionalnog dohotka zavisi od visoke stope potrošnje prirodnih bogatstava kao i od tehnologije koje zahtevaju težak danak od okoline.

Izgleda da to potvrđuju i druge studije. The New York Times citira ekonomistu Danijela Hamermeša (Daniel Hamermesh) koji kaže da su ’emisije staklene bašte uže povezane sa stepenom ekonomske aktivnosti nego sa velikim brojem emitera. Prosečni Amerikanac proizvede 19 puta više ugljen-dioksida nego prosečni Indijac. A sasvim je moguće da bi, recimo, ekonomski vitalan Brazil sa sporim porastom stanovništva spalio svoje tropske šume brže nego osiromašen Brazil sa brzim porastom stanovništva.‘

Slično je izjavio i Alan Dernin (Alan Durning) iz Instituta Worldwatch: „Najbogatija milijarda ljudi na svetu stvorila je tako gramzljiv i rastrošan oblik civilizacije da je planeta Zemlja u opasnosti. Životni stil te vrhuške — vozača automobila, izjelica govedine, ispijača sode i rasipnih potrošača — predstavlja ekološku  pretnju koja se po težini ne može uporediti ni sa čim osim možda sa porastom stanovništva.“ On ističe da ova „najbogatija petina“ čovečanstva proizvodi skoro devedeset posto hlorofluorougljenika i preko polovine ostalih gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte i ugrožavaju okolinu.

Stvarni problem

Iz gornje rasprave postaje očigledno da okrivljavati samo porast stanovništva za teškoće s kojima se danas suočava čovečanstvo promašuje pravi smisao. Problem s kojim se suočavamo nije to što ostajemo bez životnog prostora ili da je Zemlja nesposobna da proizvede dovoljno hrane za zdravu ishranu za svakoga ili što će uskoro biti potrošena sva prirodna bogatstva. Ovo su tek simptomi. Stvarni problem je u tome što sve više ljudi teži za sve većim stepenom materijalne potrošnje a da ne razmišlja o posledicama svojih postupaka. Ova nezasita želja da se ima više toliko opterećuje našu okolinu da se brzo premašuje Zemljina sposobnost za održanjem ekološke ravnoteže. Drugim rečima, osnovni problem nije toliko u broju ljudi koliko je u naravi čovečanstva.

Pisac Alen Dernin u vezi toga kaže sledeće: „U osetljivoj biosferi, konačna sudbina čovečanstva mogla bi da zavisi od toga da li možemo da razvijemo dublji smisao za samosavladavanje, koji se temelji na rasprostranjenoj etici ograničavanja potrošnje i pronalaženja nematerijalnog obogaćenja.“ Smisao je pogođen, ali ostaje pitanje: Da li možemo očekivati da će ljudi svugde dobrovoljno razviti samosavladavanje, ograničiti potrošnju i težiti za nematerijalnim obogaćenjem? Teško. Sudeći po ugađanju samome sebi, kao i hedonističkom načinu života koji danas tako preovladava, verovatnije je da se dogodi upravo suprotno. Čini se da većina ljudi danas živi pod motom: ’Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti‘ (1. Korinćanima 15:32).

Čak i da je dovoljan broj ljudi svestan činjenica i da započne da menja svoj način života, mi još uvek ne bismo mogli brzo promeniti stvari. Pomislimo samo na mnoge grupe zaštitnika okoline i na alternativne životne stilove koji su se tokom godina pojavili. Neke od tih grupa su možda uspele u tome što su dospele na naslovne strane, ali da li su imale neki stvarni uticaj na postupke takozvane glavne struje društva? Teško. U čemu je problem? Pa celokupni sistem — trgovački, kulturni i politički — je usko povezan sa unapređivanjem koncepta o ugrađenom osećaju zastarevanja i rasipne kupovine. U tom kontekstu ne može biti promene bez korenite obnove od temelja naviše. A to bi zahtevalo masovno prevaspitanje.

Da li postoji svetla budućnost?

Situacija bi se mogla uporediti sa jednom porodicom koja živi u nameštenoj i potpuno opremljenoj kući za koju se pobrinuo neki dobročinilac. Da bi se porodica potpuno osećala kao kod kuće, dozvoljeno joj je da koristi sva sredstva u kući po želji. Šta bi se dogodilo ako bi porodica počela da oštećuje nameštaj, cepa pod,  razbija prozore, začepljuje odvodne cevi, preopterećuje strujnu mrežu — ukratko, ako bi pretila da će potpuno uništiti kuću? Da li bi vlasnik samo pasivno posmatrao i ne bi ništa preduzeo? Verovatno ne. On bi sigurno preduzeo mere da odstrani sa svog poseda stanare koji su skloni uništavanju i zatim bi taj posed vratio u prvobitno stanje. Niko ne bi rekao da takav postupak nije opravdan.

Dakle, šta je s ljudskom porodicom? Zar mi nismo kao stanari koji žive u dobro nameštenoj i divno opremljenoj kući za koju se pobrinuo Stvoritelj, Jehova Bog? Da, jesmo, jer kao što je psalmista izjavio: „Jahvina je zemlja i sve na njoj, svijet i svi koji na njemu žive“ (Psalam 24:1, Stvarnost; 50:12). Bog nas nije samo opremio sa svim potrebnim stvarima koje omogućavaju život — svetlom, vazduhom, vodom i hranom — nego se takođe pobrinuo za njih u velikom izobilju i raznolikosti kako bi učinio život prijatnijim. Ipak, kako se čovečanstvo ponašalo kao stanar? Nažalost, ne jako dobro. Mi doslovno uništavamo ovaj prekrasan dom u kome živimo. Šta će vlasnik, Jehova Bog, učiniti u vezi toga?

’Uništiti one koji zemlju uništavaju‘ — to je ono što će Bog učiniti! (Otkrivenje 11:18, New World Translation). A kako će on to učiniti? Biblija odgovara: ’U vreme tih kraljeva nebeski će Bog podići kraljevstvo koje nikada neće propasti. I to kraljevstvo neće preći na neki drugi narod. Ono će smrviti i dokrajičiti sva ta kraljevstva, a samo će stajati do nedoglednih vremena“ (Danijel 2:44, NW).

Šta mi možemo očekivati pod vladavinom Božjeg Kraljevstva koje će trajati do nedoglednih vremena? Reči proroka Isaije pružaju nam mali uvid u to što će uslediti:

„I oni će kuće graditi i u njima sedeti, i saditi vinograde i rod njihov jesti. Neće oni drugima kuće za naselje graditi, neće oni drugima vinograde saditi, jer narodu mome, biće dani ko dani drvetu, izabranici moji uživaće delo ruku svojih. Neće oni uzaludno raditi, niti će decu propalu gledati, jer će to rod blagosloven biti od Gospoda, i s njima će deca biti njihova“ (Isaija 65:21-23).

Kakva svetla budućnost za čovečanstvo! U tom novom svetu koji će biti Božje delo, čovečanstvo se neće više mučiti sa problemima stanovanja, hrane, vode, zdravlja i nemara. Konačno će poslušno čovečanstvo, pod Božjim vođstvom, biti u mogućnosti da napuni Zemlju i podvrgne je, bez ikakve pretnje prenaseljenosti (Postanje 1:28).

[Okvir na 13. strani]

Zašto je hrana često skupa?

Iako stvarna cena hrane pada, opšte iskustvo pokazuje da cene hrane rastu. Zašto? Jedan jednostavan razlog je urbanizacija. Da bi se nahranile mase u stalno rastućim gradovima sveta, hrana se mora otpremati na velike udaljenosti. Jedna studija Instituta Worldwatch kaže da u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, „tipični zalogaj hrane putuje od polja do tanjira 2 100 kilometara“. Osim hrane, potrošač mora da plati i skrivene troškove prerade, pakovanja i transporta.

[Dijagram na 10. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Zemljina atmosfera prima u sebe Sunčevu toplotu. Ali toplota koja se stvara — koju nosi infracrvena radijacija — ne može lako otići zbog gasova koji stvaraju efekat staklene bašte, i tako doprinosi zagrevanju Zemljine površine

Gasovi koji stvaraju efekat staklene bašte

Radijacija koja se probija

Odbijena infracrvena radijacija

[Slike na 12. strani]

Da bi se proizveo jedan kilogram bifteka, potrebno je pet kilograma žita. Tako četvrtina svetskog stanovništva koja se hrani mesom troši skoro polovinu svetske proizvodnje žita