„Zapamtite Perl Harbor!“

BILO je prekrasno nedeljno jutro na ostrvu Oahu. Adelin, Havajka japanskog porekla, učenica šestog razreda, nalazila se u svom dvorištu u centru Honolulua. Videla je avione kako lete i dim koji se dizao iz pravca Perl Harbora. Da li je to bila još jedna vojna vežba?

Ljudi na Oahu su se već toliko bili navikli na vojne manevre i lažnu topovsku paljbu da je čak viceadmiral američke Pacifičke flote Vilijam S. Paj (William S. Pye) samo pogledao kroz prozor svog stana i rekao svojoj ženi: „Neobično je da bi vojska imala gađanje u nedelju ujutro.“ To nedeljno jutro bio je 7. decembar 1941.

Čuvši približavanje aviona, jedan 13-godišnji dečak je provirio kroz proroz. „Tata“, izvestio je svog oca, koji je bio zapovednik vazduhoplovne baze u Kaneoheu, „ti avioni imaju na sebi crvene krugove.“ Jedan brz pogled na crveni disk, izlazeće sunce, na avionima japanske Carske ratne mornarice, rekao je sve — bio je to iznenadni napad!

Admiral H. E. Kimel (H. E. Kimmel), zapovednik američke Pacifičke flote u Perl Harboru, primio je izveštaj o napadu putem telefona. Njegovo lice je bilo „belo kao njegova uniforma“ dok je stajao zapanjen, posmatrajući neprijateljske avione koji su kao ose zujali dok su bombardovali njegovu flotu. „Odmah sam znao“, ispričao je, „da se nešto strašno događa, da to nije slučajan nalet samo nekoliko pojedinačnih aviona. Nebo je bilo puno neprijateljskih aviona.“

„Tora, Tora, Tora“

Nekoliko minuta pre nego što su eksplozije torpeda i bombi narušile mir Perl Harbora, jedan oficir u avionu japanskog bombardera za obrušavanje posmatrao je ostrvo Oahu koje se pojavilo na vidiku. „Ovo ostrvo je previše mirno da bi se napalo“, pomislio je.

Međutim, ova rupa u oblacima je sasvim drugačije delovala na Mitsuoa Fučidu, zapovednika vazduhoplovne napadačke snage. „Bog je sigurno s nama“, pomislio je. „To je sigurno Božja ruka povukla u stranu oblake upravo iznad Perl Harbora.“

Fučida je u 7.49 dao znak za napad, „To, To, To“, što na japanskom znači „Napad!“ Uveren kako su američke snage zatečene potpuno nespremne, naredio je da se otkucaju čuvene šifrirane reči „Tora, Tora, Tora“ („Tigar, Tigar, Tigar“) — poruka da je iznenadni napad izvršen.

Iznenadni napad je uspeo

Kako se tako velika eskadra koja je uključivala šest nosača aviona mogla neopaženo približiti na udaljenost od samo 370 kilometara od Oahua i kako je u prvom talasu napada uzletelo 183 aviona, koji su izbegli radarskim krugovima i američkoj Pacifičkoj floti zadali tako strašan udarac? Kao prvo, japanska eskadra je izabrala severnu rutu uprkos uzburkanom moru zimi. Severno od Perl Harbora američki patrolni brodovi su bili najslabiji. Osim toga, japanski nosači aviona su strogo pazili da ne daju nikakve radio-poruke.

Međutim, radar je nadgledao strateški važno ostrvo kako bi otkrio svaki avion koji bi se eventualno približavao. Oko sedam sati tog presudnog jutra, dva vojnika  koja su dežurala u pokretnoj radarskoj stanici u Opanu na ostrvu Oahu opazili su na osciloskopu neobične mnogobrojne tačkice, koje su predstavljale „verovatno više od 50“ aviona. Ali kada su alarmirali Centar za obaveštavanje rečeno im je da zbog toga ne brinu. Oficir u Centru za obaveštavanje pretpostavljao je da se radi samo o letu američkih bombardera B-17 koje su očekivali s kopna.

Ipak, zar nije američka vlada, takoreći, namirisala barut u vazduhu? Japanska vlada je svojim poslanicima u Vašingtonu poslala obaveštenje u 14 delova da ga uruče državnom sekretaru Kordelu Halu (Cordell Hull), tačno u 13 sati po istočnom lokalnom vremenu, 7. decembra 1941. U Perl Harboru bilo bi to 7. decembra ujutro. To obaveštenje je sadržavalo izjavu da će Japan prekinuti sa Sjedinjenim Američkim Državama pregovore, koji su bili od odlučujućeg političkog značaja. Vlada Sjedinjenih Američkih Država je, uhvativši poruku, postala svesna ozbiljnosti situacije. Noć pre tog značajnog dana, Franklin D. Ruzvelt, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, primio je prvih 13 delova uhvaćenog dokumenta. Kada ga je pročitao, rekao je, sažeto: „Ovo znači rat.“

Iako su američke vlasti bile svesne da neposredno predstoji japanska akcija, The New Encyclopædia Britannica kaže: „Nije im bilo poznato ni mesto ni vreme događaja.“ Većina je smatrala da bi se sve to moglo odigrati negde na Dalekom istoku, možda na Tajlandu.

Termin za 13 sati morao se odložiti, jer su sekretari japanske ambasade bili spori u prekucavanju poruke na engleski. Kada je japanski ambasador izručio Halu dokument, u Vašingtonu je bilo 14.20. Perl Harbor je u to vreme bio pod vatrom i pretio mu je drugi talas napada. Vest o prepadu bila je već stigla do Hala. Hal  nije ponudio poslanike čak ni da sednu; pročitao je dokument i hladno im je mahnuo glavom prema vratima.

Zakasnela predaja planiranog ultimatuma pojačala je američki bes prema Japanu. Čak su i neki Japanci smatrali da se strateški važan iznenadni napad na Perl Harbor kroz tu okolnost pretvorio u podli napad. „Reči ’ZAPAMTITE PERL HARBOR‘ postale su zakletva koja je izazvala borbeni duh američkog naroda“, pisao je Mitsuo Fučida, zapovednik vazduhoplovnog napada prvog talasa. On je priznao: „Taj napad je Japanu naneo sramotu koja nije bila zaboravljena čak ni nakon njegovog poraza u ratu.“

Franklin D. Ruzvelt nazvao je 7. decembar ’danom večne sramote‘. Tog dana je u Perl Harboru potopljeno ili teško oštećeno osam američkih bojnih brodova, kao i deset drugih brodova i uništeno je više od 140 aviona. Osim pet džepnih podmornica, Japanci su izgubili 29 od 360 borbenih aviona i bombardera koji su napali u dva talasa. Poginulo je više od 2 330 Amerikanaca, dok ih je 1 140 bilo ranjeno.

Uzvikom „Zapamtite Perl Harbor!“ cela američka javnost se ujedinila protiv Japana. „Sa samo jednim jedinim glasom protiv u Beloj kući“, stoji u knjizi Pearl Harbor as History — Japanese-American Relations 1931-1941, „Kongres (kao američki narod u celini) na čelu sa predsednikom Ruzveltom ujedinio se u odluci da poraze neprijatelja.“ Poziv na osvetu zbog prepada bio im je više nego dovoljan razlog da prihvate borbu protiv Zemlje Izlazećeg Sunca.

Iznenadni napad zbog svetskog mira?

Kako su japanski vladari opravdali svoje agresije? Koliko god to može izgledati neverovatno, tvrdili su da je to bilo kako bi se uspostavio svetski mir ujedinjavanjem ’čitavog sveta u jednu veliku porodicu‘, ili hako ičiu. To je postala parola koja je Japance nagonila na krvoproliće. „Osnovni cilj japanske državne politike“, izjavio je japanski kabinet 1940, „leži u čvrstoj uspostavi svetskog mira u skladu sa uzvišenim duhom hako ičiu u kome je zemlja utemeljena, kao i u stvaranju, što bi bio prvi korak, novog poretka u Većoj Istočnoj Aziji.“

Osim te parole hako ičiu, daljnji važni cilj japanskih ratnih nastojanja bio je oslobađanje Azije od zapadnih sila. Oba razloga smatrala su se voljom cara. Da bi osvojili svet, militaristi su najpre poveli narod u rat sa Kinom a zatim u rat sa zapadnim silama, uključujući Sjedinjene Američke Države.

Ipak, glavni zapovednik japanske Združene flote, Isoroku Jamamoto, realno je zaključio da japanske vojne snage ne bi nikada mogle nadvladati Sjedinjene Američke Države. Video je samo jednu mogućnost kako bi Japan zadržao prevlast u Aziji. Carska ratna mornarica trebalo bi da „na samom početku rata žestoko napadne i uništi američku glavnu flotu“ kako bi „nepovratno srušila borbeni moral američke ratne mornarice i njenih ljudi“, razmišljao je. Tako se rodila ideja o iznenadnom napadu na Perl Harbor.

[Slika na 4. strani]

Perl Harbor za vreme napada

[Izvor]

U.S. Navy/U.S. National Archives photo