Dramatičan porast

JEHOVINI SVEDOCI nisu nikada predstavljali pretnju političkim vlastima u zemljama u kojima žive, i to se danas priznaje. Dajući komentar o jednom od kongresa prošlog leta u Sovjetskom Savezu, novine Красноярский Комсомолец su primetile: „Ideolozi naše zemlje napokon su uvideli da Jehovin narod ni na koji način ne ugrožava javni red i mir.“

Slično su izvestile i sovjetske novine Восточно–Сибирская Правда: „Pošto je organizacija Jehovinih svedoka strogo religiozna, oni ne učestvuju u političkim sukobima i ne ohrabruju svoje članove da podržavaju bilo koji politički blok, već podržavaju autoritet Biblije i njenog Autora, Jehovu Boga.“

Porast u ranim godinama

Jehovini svedoci su već mnogo decenija aktivni u Istočnoj Evropi. Krajem 1930-ih, u Rumuniji ih je već bilo preko dve hiljade, u Poljskoj hiljadu a u Češko-Slovačkoj i Mađarskoj na stotine, dok ih je u Jugoslaviji bilo nekoliko desetina. Iako ih je u ogromnom Sovjetskom Savezu bio mali broj, to se preko noći promenilo.

Jedan poznavalac sovjetskih prilika, Valter Kolars (Walter Kolarz), rekao je u svojoj knjizi Religion in the Soviet Union da su drugi Svedoci ušli u Rusiju „preko područja koja je Sovjetski Savez pripojio 1939-1940, gde su postojale male ali vrlo aktivne grupe Jehovinih svedoka“. Tako su se Svedoci koji su živeli u istočnim delovima Poljske, Češko-Slovačke i Rumunije iznenada, takoreći preko noći, našli preseljeni u Sovjetski Savez!

Još jedan izvanredan način na koji su Jehovini svedoci dospeli u Sovjetski Savez bio je pomoću nemačkih koncentracionih logora. Kako to? Zaista, tokom drugog svetskog rata u tim su se logorima ruski zatvorenici zatekli zajedno s hiljadama nemačkih Svedoka. Ti Nemci su bili bačeni u logore jer su sačuvali odlučan stav hrišćanske neutralnosti (Jovan 17:16; 18:36). Oni su radije podnosili patnje i umrli nego da  prekrše Božje zakone, time što bi se pridružili Hitlerovoj vojsci i tako postali krivi za ubijanje suhrišćana u drugim zemljama ili za ubijanje nekog drugog zbog toga (1. Jovanova 3:10-12).

Dakle, kao što je Kolars pisao, „nemački koncentracioni logori su, ma kako to moglo zvučati neverovatno, jedan od kanala kojim je poruka Jehovinih svedoka došla u Rusiju. Doneli su je ruski zatvorenici u Nemačkoj, koji su se divili hrabrosti i postojanosti ’Svedoka‘ i verovatno su zbog toga smatrali njihovu teologiju privlačnom.“ Izveštava se kako je, samo u ženskom logoru u Ravensbriku, mnoštvo mladih Ruskinja prihvatilo biblijsku vest koju su objavljivali Jehovini svedoci.

Nakon rata, zatvorenici iz istočnoevropskih zemalja koji su postali Jehovini svedoci vratili su se u svoju domovinu. Tamo su revno poučavali kako je vladavina Božjeg Kraljevstva jedina nada za trajni mir. Na taj način je broj Svedoka u Istočnoj Evropi dramatično porastao. Do aprila 1946. je u Sovjetskom Savezu bilo preko četiri hiljade propovednika, i taj se broj brzo udvostručio. U septembru 1946. su Svedoci u Rumuniji održali kongres u Bukureštu, na kome je bilo oko 15 000 prisutnih.

Nedugo nakon toga započeo je hladni rat, što je dovelo do obustave prometa i komunikacije između Istočne Evrope i Zapada. Uz to, novi vladari Istočne Evrope počeli su se protiviti Jehovinim svedocima. Žalosno je da su Svedoke smatrali pretnjom, te su mnogi od njih bili zatvoreni. Uprkos tome, do 1951. je u Češko-Slovačkoj bilo 3 705 aktivnih Svedoka; u Mađarskoj 2 583; u Jugoslaviji 617; a u Poljskoj preko 15 000.

Porast se nastavlja uprkos protivljenju

Moris Hindus (Maurice Hindus) je 1967. pisao o Jehovinim svedocima u svojoj knjizi The Kremlin’s Human Dilemma. Ono što je rekao odnosi se na Svedoke u Sovjetskom Savezu, kao i na Svedoke u drugim delovima Istočne Evrope. „Iako deluju podzemno, proganjaju se i osuđuju na teške kazne zatvora. Ali ništa ih ne može zaustaviti. Ako ih na jednom mestu potisnu, oni se iznenada pojave na drugom... Izgleda da su isto tako neuništivi kao i sovjetska policija.“

U proleće 1951. su Jehovini svedoci u Sovjetskom Savezu doživeli težak udarac. Preko sedam hiljada njih u sovjetskim evropskim republikama uhapšeno je i odvedeno u kažnjeničke logore u zabačene delove zemlje, uključujući Sibir i Vorkutu, na dalekom severu. Kakva je bila posledica toga?

„To nije bio kraj ’Svedokâ‘ u Rusiji“, napomenuo je Kolars, „nego tek početak novog poglavlja u njihovim aktivnostima obraćivanja. Oni su čak pokušavali da šire svoju veru dok su čekali na železničkim stanicama na svom putu prema izgnanstvu. Deportirajući ih, sovjetska vlada nije mogla učiniti ništa bolje za širenje njihove vere. Iz svoje  seoske izolacije, ’Svedoci‘ su dovedeni u širi svet, pa makar to bio i strašni svet koncentracionih i radnih logora.“

Unutar i van zatvorâ

Kao što su hrišćani prvog veka nastavili da propovedaju bez prestanka kada su ih progonili, to su učinili i Jehovini svedoci u Sovjetskom Savezu (Dela apostola 5:42). Helena Celminja, Litvanka koja je bila zatvorena zbog navodnih zločina, priča kako je u kaznenom logoru u Potmi, u odeljenju gde su je držali od 1962. do 1966, bilo oko 350 logorašica. „Oko polovina njih“, rekla je, „bile su Jehovine svedokinje.“ Celminja je u svojoj knjizi Women in Soviet Prisons pisala o tome što je videla u logoru:

„Literatura iz Bruklina stiže redovno, u dobrom stanju i u velikim količinama kroz neslužbene i dobro organizovane kanale... Niko ne može razumeti kako u tu zemlju bodljikave žice i ograničenih ljudskih kontakata može dospeti zabranjena literatura — i to iz Sjedinjenih Američkih Država! Mnogi su Jehovini svedoci dobili deset godina robije samo zato što je u njihovom stanu nađeno nekoliko primeraka časopisa Kula stražara. Pošto se ljudi zatvaraju zbog posedovanja ovih spisa, razumljiva je zabrinutost i ogorčenje uprave zbog prisutnosti ove literature u logoru.“

Uz Jehovinu pomoć, ništa nije moglo zaustaviti deljenje ove duhovne hrane! Celminja je primetila: „Niko nije otkrio kako [Kula stražara] dospeva u logor. Konačno, svaki zatvorenik nakon osude skida svu odeću i potpuno je pregledan. Pri dolasku u logor, ponovo ga temeljno pretražuju. Kontrolišu se i kovčezi zbog dvostrukog dna. Ni jednom strancu nije dozvoljeno da uđe u logor ako nema dobar razlog. Kad logoraše puštaju van logora radi posla na poljima, okruženi su naoružanom stražom i nikome nije dozvoljeno da im se približi. Uveče kada se vrate u logor, svaki se zatvorenik temeljno pregleda. Ali uprkos toj kontroli, bruklinska literatura pronalazi svoje čitaoce.“

Istovremeno, nepokolebljivi hrišćani van sovjetskih kažnjeničkih logora i dalje su se naprezali u svojim aktivnostima javnog propovedanja i poučavanja. Dokaz toga bile su publikacije i filmovi proizvedeni u nastojanju kako bi se sprečila njihova služba. Godine 1978. je, na primer, objavljena knjiga Istine o Jehovinim svedocima koja je, prema objašnjenju u predgovoru, trebalo da služi „vršenju ateističkog obrazovanja među sledbenicima tog religioznog pokreta“.

Njen autor, V. V. Konik, je između ostalog naglasio kako Jehovini svedoci najčešće drže javna predavanja na svojim sprovodima i venčanjima. „Na primer“, pisao, je „u avgustu 1973, u selu Krasnaja Poljana, regija Krasnodarskij, održano je venčanje dvoje pripadnika te organizacije, uz prisustvo oko 500 ljudi. Šest propovednika im je održalo predavanja, a njihovi govori bili su prenošeni putem dva zvučnika. Zatim je održana drama u kojoj je prikazano kako Jehovini svedoci vode razgovore s ljudima drugih religija i s ateistima.“

Da, uprkos zabrane njihovog dela, Jehovini svedoci su širom Istočne Evrope revno nastavili da propovedaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu, u poslušnosti Hristovoj proročanskoj zapovesti (Matej 24:14). Konačno, u maju i junu 1989. su Jehovini svedoci legalizovani u Poljskoj i Mađarskoj, u aprilu 1990. u Rumuniji, u martu 1991. u Sovjetskom Savezu a u julu 1991. u Bugarskoj. A njihovo se delo nesmetano vrši i u Češko-Slovačkoj.

Srećni posetioci kongresa

Nakon ovog osvrta, možda ćete bolje razumeti zašto su se desetine hiljada  delegata na kongresima u Istočnoj Evropi radovali — plakali, grlili, pljeskali i mahali jedni drugima preko stadiona.

U Budimpešti, Pragu i Zagrebu su se održavali „međunarodni kongresi“, pa su bile učinjene posebne pripreme kako bi se smestile desetine hiljada delegata iz drugih zemalja. U Sovjetskom Savezu, kongresi su održani u sedam gradova sa 74 252 prisutna; u Poljskoj ih je na 12 kongresa bilo 131 554; a na 8 kongresa u Rumuniji bilo je 34 808 prisutnih. Iako Svedoci u Bugarskoj nisu mogli održati kongres, oko tri stotine njih prešlo je granicu i došlo u Solun, Grčka, gde su se radovali programu na svom jeziku.

Svedocima u Istočnoj Evropi nije bilo jednostavno da se pripreme i ugoste mnoge hiljade delegata. Razmislimo o sledećem: U Sovjetskom Savezu se nikada ranije nisu održavali takvi kongresi! A prihvatiti desetine hiljada gostiju, kao što su to učinili Svedoci u Budimpešti i Pragu, bio je neverovatno veliki poduhvat. Osim toga, zamislimo održavanje kongresa u Zagrebu kada je na pomolu bila pretnja građanskog rata i gde su se u daljini čule eksplozije!

Sigurno ćete se oduševiti čitajući sledeći izveštaj o tim kongresima.

[Mape na 7. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

MESTA ODRŽAVANJA TRI MEĐUNARODNA KONGRESA I SEDAM KONGRESA U SOVJETSKOM SAVEZU

SOVJETSKI SAVEZ

TALIN

KIJEV

LAVOV

ČERNOVCI

ODESA

POLJSKA

NEMAČKA

USOLJE-SIBIRSKOJE

PRAG

AUSTRIJA

MAĐARSKA

BUDIMPEŠTA

RUMUNIJA

JUGOSLAVIJA

ZAGREB

BUGARSKA

ALBANIJA

ITALIJA

GRČKA

TURSKA

[Mapa]

SOVJETSKI SAVEZ

ALMA ATA

ČEŠKO-SLOVAČKA