Uspon i pad svetske trgovine

2. deo: Proširivanje u svrhu učvršćivanja moći

NA POČETKU, razvoj sveta trgovine bio je jako ometan nedostupnošću, sporošću kao i troškovima transporta i komunikacije. Pomorska trgovina bila je spora, a kopneni putevi bili su puni opasnosti. Ali sve se to uskoro promenilo.

Trgovina postaje međunarodna

U helenističko doba, od 338. do 30. pre n. e., mediteranski gradovi postali su glavna trgovačka središta. Među njih je spadala i Aleksandrija, Egipat, koju je 332. pre n. e. osnovao Aleksandar Veliki. Ali „od drugog veka pre [n. e.], helenistički istok“, kaže profesor istorije Šepard B. Klaf (Shepard B. Clough), „počeo je pokazivati znakove ekonomske stagnacije; u prvom veku pre [n. e.], bilo je očigledno da je na izmaku“. Grčku je kao svetsku silu zamenio Rim. Kasnije je, pod rimskom upravom, Aleksandrija postala prestonica, odmah do samog Rima.

Istočna polovina i naslednik Zapadnog Rimskog Carstva, Vizantijsko Carstvo, dostiglo je svoj vrhunac između 9. i 11. veka. Njegova prestonica, Konstantinopolj (današnji Istanbul), s milion stanovnika, bio je kudikamo najveći grad na svetu. Pijaca svile, mirođija, boja i parfema s Istoka kao i krzna, ćilibara, drva i gvožđa sa Zapada, služila je kao čvrsti ekonomski most između Evrope i Azije.

Ali godine 1204, u vreme četvrtog krstaškog rata, to carstvo je pretrpelo težak udarac. Njegova je prestonica kao žrtva ekonomske pohlepe bila zauzeta i opustošena. Kako to? Prema The Collins Atlas of World History, „pohod Zapada u potrazi za bogatstvom Orijenta bio je povod krstaških ratova“. Ovo jasno pokazuje kako je crkva, iako navodno vođena religioznim žarom, imala isto tako i druge motive.

 U međuvremenu, trgovci su u srednjovekovnoj Evropi otvarali trgovinske sajmove gde su mogli da izlažu robu iz raznih zemalja uz puteve kojima su putovali. O naročito uspešnim izložbama robe koje su se održavale u oblasti Šampanj u severoistočnoj Francuskoj, The New Encyclopædia Britannica kaže: „Na tim sajmovima trgovci su često sklapali poslove pomoću pisama koja su se mogla preneti na druge osobe a jemčila su plaćanje na sledećem sajmu. Takvi su poslovi bili počeci upotrebe kredita. U 13. veku sajmovi su služili kao priznati bankarski centri za Evropu.“

Tokom 15. veka, turska osvajanja pretila su presecanju trgovačkih puteva između Evrope i Azije. Zato su evropski istraživači krenuli u potragu za novim. Vasko da Gama, portugalski pomorac, vodio je od 1497. do 1499. jednu ekspediciju koja je uspešno oplovila Rt dobre nade u Africi, uspostavljajući pri tome novu pomorsku vezu s Indijom što je doprinelo tome da Portugalija postane svetska sila. Novi put je takođe lišio Aleksandriju i druge sredozemne luke njihove trgovačke važnosti kao glavnih trgovačkih centara.

U međuvremenu, portugalski sused, Španija, finansirala je pokušaj italijanskog pomorca Kristofera Kolumba da stigne do Indije ploveći zapadno oko sveta. Godine 1492 — u oktobru će to biti tačno pre 500 godina — Kolumbo je takoreći nabasao na zapadnu hemisferu. S druge strane, Englezi su, umesto da pokušaju da stignu na Istok ploveći južno kao što je to učinio Vasko da Gama ili zapadno kao Kolumbo, nastavili da traže severoistočni ili sevorozapadni prolaz. Sva ta istraživačka putovanja pomogla su da trgovina postane međunarodna. I kao odlučujući činilac pri otkriću Amerike, svet trgovine je pokazao svoj moćni uticaj nad svetskim događajima.

Ekonomska moć — graditelj carstava

Svetska trgovina stvorila je moćne organizacije. Primer za to je, prema knjizi By the Sweat of Thy Brow, „jedna od najdalekosežnijih i najdugotrajnijih socioekonomskih inovacija starog sveta: udruženje zanatlija ili ceh“. Poput sličnih moćnih organizacija danas, ta udruženja su, uz ispunjavanje svoje svrhe, povremeno napadno zloupotrebljavala svoju moć, u tolikoj meri da se za biblijskog prevodioca Džona Viklifa iz 14. veka govori da je neke od njih optužio da su „lažni urotnici... prokleti od Boga i od čoveka.“ (Vidi okvir na strani 11.)

Svet trgovine je čak izgradio carstva, od kojih je nesumnjivo najuspešnije bilo Britansko Carstvo. Ali, pre njegovog pojavljivanja u 16. veku, u Evropi se već sa nekim trgovačkim poduhvatima počelo posezati za ekonomskom moći koja upravlja svetom. Jedan od tih poduhvata bila je Hanzeatska liga.

Staronemačka reč Hansa, koja znači „trupe“, postepeno se primenjivala za svaki od brojnih cehova ili udruženja trgovaca koja su se pojavila. Krajem 12. i početkom 13. veka, Hanza, čiji je centar bio u gradu Libeku na severu Nemačke, dobila je prevlast nad baltičkom trgovinom i uspešno je povezala Nemačku s Rusijom i ostalim zemljama koje se graniče s Baltikom. U međuvremenu, prema zapadu, Hanza u nemačkom gradu Kelnu jačala je trgovinske veze s Engleskom i zemljama Beneluksa.

Ta su trgovačka udruženja donosila propise kako bi zaštitila sebe i svoju robu, uopšte regulišući trgovinu za opšte dobro. Takođe su ujedinila napore kako bi se suzbilo gusarstvo i pljačka na kopnu ili moru. Kako se trgovina širila, postala je očita potreba za većom saradnjom među različitim grupama. Zato su se krajem 13. veka svi veći severnonemački gradovi  zajedno udružili u samo jednu ligu koja je postala poznata kao Hanzeatska liga.

Zahvaljujući svom geografskom položaju, liga je kontrolisala glavne tokove severne trgovine. Na zapadu je trgovala s ekonomsko naprednim zemljama Engleske i zemljama Beneluksa, koje su, opet, imale trgovinske kontakte sa Sredozemljem i Orijentom. Na istoku joj nije bio problem doći do Skandinavije i Istočne Evrope. Osim trgovine vunom s Flandrijom, liga je tako kontrolisala trgovinu ribom s Norveškom i sa Švedskom, a isto tako i trgovinu krzna s Rusijom.

Iako nije bila politička federacija, i bez stalnog vodećeg tela ili stalnih službenika, liga je na svom vrhuncu ipak imala veliki uticaj. Jedan od njenih najvećih uspeha bio je razvoj sistema pomorskog prava i trgovačkih zakona. Dok je razvijala nova tržišta, liga je bila brza u odbrani svojih starih, koristeći i silu ukoliko je bilo potrebno. U većini slučajeva njena je moćna trgovačka flota bila u stanju da slomi otpor, nametajući ekonomska embarga ili blokade.

Hanzeatska liga je dosegla vrhunac sredinom 14. veka. Njeno slabljenje započelo je u 15. veku, kada su Englezi i Holanđani počeli jačati moć i dominirati svetskom trgovinom. Tridesetogodišnji rat bio je uzrok propasti lige. Njeni su se članovi poslednji put sastali 1669. Samo se nekoliko gradova, među kojima su Libek, Hamburg i Bremen, još uvek ponose da su hanzaetski gradovi, relativno nemoćni članovi nekada moćnog trgovačkog giganta.

Drugi veći, mnogo moćniji trgovački giganti čekali su kako bi zauzeli mesto Hanzeatske lige. O njima ćemo saznati u 3. delu ove serije: „Trgovina počinje da pokazuje svoje pravo lice.“

[Okvir na 11. strani]

Moć cehova i sindikata

U četvrtom veku pre n. e., neki gradovi u Sredozemlju specijalizovali su se za određenu robu. Stanovnici koji su se bavili istim zanatom živeli su zajedno u nekom delu grada. Ta udruženja zanatlija bila su na početku očigledno religiozno-socijalne prirode. U delu By the Sweat of Thy Brow govori se da je „svako udruženje imalo svog boga zaštitnika ili boginju zaštitnicu, a njegovi članovi održavali su vlastite zajedničke religiozne obrede“.

Srednjevekovni cehovi su osnovani s ciljem kako bi svojim članovima pružili potrebnu pomoć i kako bi zaštitili celokupno zanatstvo, regulišući proizvodnju i određujući standarde, možda čak i kontrolišući cene i nadnice. Neki od njih postali su monopolistički, podešavajući cene tajnim dogovorima, s ciljem da zaštite tržište ceha i da spreče nepoštenu konkurenciju.

Kao naslednik drevnih zanatskih cehova, trgovački cehovi nastali su u 11. veku, kada su ih putujući trgovci organizovali da bi se zaštitili od opasnosti na putevima. Ali, cehovi su postupno izgubili svoj prvobitni karakter. Usko povezani s lokalnom trgovinom, njihova je moć i uticaj izmakao kada su lokalna, nacionalna i međunarodna tržišta postala nadmoćna i kada su trgovci počeli da zasenjuju zanatlije.

Krajem 18. i početkom 19. veka, kao posledica industrijske revolucije, sindikati koji su nastali u Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama kao udruženja radnika imali su iste kvalifikacije. Započevši delom kao društveni klubovi, razvili su se u protestne pokrete protiv vladajućeg društvenog i političkog sistema. Danas se neki sindikati bore da za svoje članove osiguraju veće nadnice, kraće radno vreme, bolje uslove rada i veću bezbednost radnog mesta, postižući to ili pregovorima s poslodavcem ili pribegavanjem štrajkovima. Međutim, drugi su otvoreno političke prirode.