Uspon i pad svetske trgovine

Koren novčanih briga

ODREĐENI religiozni i politički elementi ljudskog društva mogu se slediti unatrag do vremena Nimroda, koji je pre nekoliko hiljada godina osnovao Vavilon. To se odnosi, iako je to možda manje poznato, i na određene elemente sveta poslovanja i trgovine (Postanje 10:8-12).

Stvoritelj čovečanstva mogao je, kao Onaj koji s pravom određuje merila za dobro i zlo, lako da smisli jedan ekonomski sistem koji bi bio kadar da pravedno zadovolji potrebe velike ljudske porodice koju je predvideo. Ali, nakon što je prvi ljudski par odbacio božansko vođstvo i bio isteran iz Raja, ljudi su bili prepušteni sami sebi (Postanje 3:1-24). Nezavisno od božanskog vođstva, ljudi su kasnije razvili svoju vlastitu vrstu religije i svoj vlastiti oblik vladavine. Kada je postalo očigledno da je potreban neki sistem upravljanja domaćinstvom koji bi zadovoljio materijalne potrebe njihove rastuće porodice, oni su započeli da razvijaju ono što mi zovemo ekonomskim sistemom. I to su učinili nezavisno od božanskog vođstva.

Očito je temelj takvog sistema uglavnom bio postavljen u vreme Nimroda (oko 2270. pre n. e.). The Collins Atlas of World History objašnjava da je „od trećeg milenijuma dalje Mesopotamija [Vavilon] razvila moćna udruženja poslovnih ljudi. Oni su držali robu, špekulisali, koristili različite vrste robe kao novac, a koristili su i šipke, naročito od srebra, rezbarene do određenih težina i  veličina, a ponekad su nosile znakove autentičnosti“. The Encyclopedia Americana kaže da su drevni stanovnici Šinara — prvobitno ime za Vaviloniju — vodili „iznenađujuće složen sistem davanja i uzimanja kredita, držanja depozitnog novca, kao i osiguravanja kreditnih pisama“.

 Jedna praksa očigledno svojstvena za Mesopotamiju bila je korišćenje kapitala kao robe i obračunavanje kamata za njegovu upotrebu. Novac je tako postao sredstvo za vršenje ekonomskog pritiska. Zapisi iskopani u ruševinama Vavilona svedoče o poslovnim transakcijama kojima su se iskorišćavale nesrećne okolnosti nekih njegovih stanovnika. I tada je bila u modi današnja praksa nepravednog ostvarivanja dobiti na račun drugih. Nije čudo što se o trgovcima Vavilona i Ninive često govorilo s mržnjom i prezirom.

Trgovačke aktivnosti u vreme Nimroda nisu direktno spomenute u Bibliji. Ipak, izrazi nađeni u njenoj prvoj knjizi, kao što su ’kupiti‘, ’prodati‘ i ’trgovati‘ ukazuju na to da su najmanje nekoliko stotina godina kasnije trgovačke aktivnosti bile uobičajene. (Vidi Postanje 25:31; 34:10, 21; 39:1; 41:56, 57.)

Tačno je i to da jedno duže vremensko razdoblje tekstovi pisani klinastim pismom nisu ništa govorili o trgovačkim aktivnostima u vavilonskom društvu. Priznajući kako je to teško objasniti, u knjizi Ancient Mesopotamia ipak se zaključuje da „ne možemo pretpostavljati da su se trgovačke veze prekinule do kraja tog milenijuma, naročito zato što je poznato da su one jako cvetale u narednom razdoblju“. U toj knjizi se pretpostavlja da je u to vreme trgovanje možda bilo uglavnom u aramejskim rukama i da su se kao materijal za pisanje koristili papirus i koža.

I Mesopotamija i Egipat bili su poznati po svojim trgovačkim karavanima. Kasnije su Feničani u velikoj meri kopnenu trgovinu zamenili pomorskom. Lučki gradovi Kartagina, Tir i Sidon postali su poznati trgovački centri. Trgovalo se na temelju razmene robe za robu sve do otprilike osmog veka pre n. e., kada su Grci kao sredstvo razmene počeli upotrebljavati kovani novac. A prema The Collins Atlas of World History, „vekovi nakon [500. pre n. e.] bili su tako obeleženi razvojem trgovine, novca, banaka, transporta, da ih je više istoričara uporedilo s erom kapitalizma, što je doduše preterano ali ipak razumljivo“.

U stvari, ekonomski sistemi su se već od samih početaka temeljili na novcu. Bog doduše dozvoljava njegovu upotrebu, ali samo kad se to čini na ispravan način (Propovednik 7:12; Luka 16:1-9). Preterana želja za novcem navela je ljude da iskrivljuju pravdu, izdaju prijatelje, izvrću istinu i čak da počine ubistvo. Zapazimo, međutim, da nije problem u samom novcu, već u pohlepnom gledištu ljudi koji teže za njim. U svakom slučaju, nije preterano reći da ’novac upravlja svetom‘, ili da on to čini već hiljadama godina na razne načine. (Vidi okvir na strani 7.)

Tako je već u prethrišćansko vreme položen temelj mnogim trgovačkim i ekonomskim obeležjima koja su nam danas vrlo dobro poznata. Ali, uprkos svojoj dugoj istoriji, svet trgovine nije bio u stanju da razvije jednostavne ekonomske sisteme koji bi ljude oslobodili njihovih briga. Ipak ne treba da očajavamo. Na pomolu je kraj novčanim brigama. Daljnja objašnjenja slede u ovom i u naredna dva izdanja.

[Istaknuti tekst na 8. strani]

Preterana želja za novcem navela je ljude da iskrivljuju pravdu, izdaju prijatelje, izvrću istinu i počine ubistvo

[Okvir/Slika na 7. strani]

Od soli do plastike

So:

Rimski vojnici dobijali su porcije soli, koje je kasnije zamenio novac, ili salarium. U starom Rimu je kao sredstvo razmene služila stoka (pecus). Iz tih latinskih reči izvedeni su izrazi „salarijum“ (plata) i „pekunija“ (novac).

Metali:

U drevnoj Mesopotamiji (od 18. do 16. veka pre n. e.), srebro se redovno upotrebljavalo u poslovnim transakcijama. U drevnom Egiptu upotrebljavao se bakar, srebro i zlato. Za vreme kineske dinastije Ming (1368-1644. n. e.), piše profesor kineske istorije Hans Bilenštajn (Hans Bielenstein), „bakar je ostao standard za manje [novčane] vrednosti, dok je za veće sve više dolazilo u upotrebu srebro“.

Kovani novac:

Okrugle pločice standardne težine i vrednosti, izrađene od prirodne legure zlata i srebra poznate kao elektrum, iskovali su Lidijci u Anatoliji u sedmom veku pre n. e., i verovatno su bile prvi pravi kovani novac; otprilike vek kasnije, u Grčkoj se razvilo kovanje novca.

Papir:

Prvi papirnati novac na svetu pojavio se 1024. u Kini, gde je besprimerni trgovački razvoj doveo do nestašice kovine. Profesor Bilenštajn kaže: „Eksperimenti sa takozvanim letećim novcem učinjeni su već 811, za vreme dinastije Tang. Vlada je tada izdala novčane menice koje su se mogle koristiti u transakcijama te konačno razmeniti za novac.“ Počevši s Engleskom 1821, mnoge države su prihvatile zlatni standard, što znači da su građani mogli u bilo koje vreme zameniti papirnati novac za pravo zlato koje su njihove vlade držale u rezervi. Međutim, budući da su napustile zlatni standard, vlade danas jednostavno pripisuju novcu određenu vrednost, ne imajući za to materijalno pokriće.

Čekovi:

Čekovi, koje su engleski bankari razvili u 17. veku, su pismeni nalozi banci za isplatu novca; ova metoda poslovanja je, zato što je sigurna i praktična, postala jako popularna i rasprostranjena.

Plastika:

Kreditne kartice, koje neki nazivaju plastičnim novcem, uvedene su u Sjedinjenim Američkim Državama 1920-ih i brzo su se dopale ljudima po celom svetu. Praktičnost i druge prednosti koje nam one nude, međutim, s druge strane delimično donose opasnosti kupovanja bez razmišljanja i življenja iznad svojih mogućnosti.