Uspon i pad svetske trgovine

4. deo: Industrijska revolucija — do čega je dovela?

INDUSTRIJSKA revolucija je započela u 18. veku i izmenila je svet kao malo šta pre nje. Tehničko iskustvo, dovoljan kapital, raspoloživost sirovina, mogućnost njihovog transportovanja i jeftini gotovi proizvodi — ovi i ostali preduslovi za industrijski napredak sada su se stekli u Engleskoj. To je pokrenulo besprimeran i brz porast u proizvodnji dobara.

Međutim, put su pripremili događaji koji su se odigrali ranije. Ugljen, koji je u Britaniji bio lako dostupan, otkriven je kao gorivo. Osim toga, dok su kontinentalnom Evropom besneli verski ratovi, Engleska je uživala relativan mir. Ta zemlja je imala razvijeniji bankarski sistem. Čak je i njen raskid s Rimokatoličkom crkvom bio značajan, pošto je protestantizam direktno isticao privredno blagostanje, nastojeći da stvori, takoreći, nebo na Zemlji.

Počinjući 1740-ih, britansko stanovništvo se naglo povećalo. Industrija je morala pronaći nove metode udovoljavanja povećanoj potražnji. Opšta tendencija je očigledno bila veći broj boljih mašina. Pošto je bankarski sistem osigurao gotovinu za otvaranje novih poslova, velike mase radnika gomilale su se u fabrike ispunjene mašinama. Sindikati, ranije zabranjeni, zakonski su se priznali. Britanski radnici, koje je pravilnik ceha manje ograničavao nego radnike u kontinentalnoj Evropi, bili su plaćeni za akordni rad. To im je davalo dodatni podstrek za pronalaženje boljih načina za bržu proizvodnju dobara.

Britanija je takođe imala obrazovanu radnu snagu. Profesor Šepard B. Klaf (Shepard B. Clough) kaže da su „krajem osamnaestog veka univerziteti u Glazgovu i Edinburgu prednjačili u pogledu naučnog istraživanja i eksperimentisanja“. Tako se, sa Britanijom na čelu, industrijska revolucija proširila celom Evropom i Sjedinjenim Američkim Državama. U zemljama u razvoju ona se nastavlja do današnjeg dana.

Tamnije strane

The Columbia History of the World navodi da je zbog takvog razvoja događaja „u engleskim gradovima došlo do očiglednog napretka, koji se odrazio na poboljšanje standardâ života, cvetanje provincijske kulture i rastući ponos i pouzdanje“. Britanija je čak „stekla poziciju vojne, naročito mornaričke dominacije, što joj je pak pridalo veliku ’diplomatsku‘ moć“. Prevlast nad određenim industrijskim procesima osigurala je zemlji ekonomski uticaj nad suparnicima. Njene industrijske tajne bile su tako dragocene da su se donosili zakoni kako bi se sprečilo da prodru u javnost.

Na primer, kad je Samuel Sleter (Samuel Slater) 1789. napustio Britaniju,  zatajio je svoj identitet jer se tekstilcima nije dozvoljavalo da emigriraju. Obmanuo je zakone o zabrani iznošenja planova za proizvodnju tekstila, upamtivši čitav projekat jedne britanske fabrike tekstila. To mu je omogućilo da izgradi prvu fabriku pamučne pređe u Sjedinjenim Američkim Državama.

Politika zaštite poslovnih tajni još uvek postoji. Časopis Time komentariše da se „kompanije i zemlje ponašaju u lovu za poslovnim tajnama kao morski psi u vreme hranjenja“. Krađa tuđeg iskustva može uštedeti godine istraživanja i neizmerne troškove. Zato, „bilo da je taj proizvod lek ili čajni kolačići, kompanije su više nego ikad zaokupljene pronalaženjem načina da zaštite svoje poslovne tajne“. Službenik u elektronskoj industriji koji pronalazi i unajmljuje nove radnike priznaje: „Tamo vani postoji velika pohlepa. Ako uspete da dođete na pravo mesto, začas postajete milioner.“

Tekstilna industrija služi za primer da bi se prikazala još jedna tamna strana ekonomskog napretka. Kad su nove metode tkanja omogućile proizvodnju pamučne robe pomoću mašina, porasla je potražnja za sirovim pamukom. Ali, njegovo prerađivanje rukom zahtevalo je previše vremena, tako da ponuda nije mogla ići u korak s potražnjom. Zato je 1793. Eli Vitni (Eli Whitney) izumeo mašinu za čišćenje pamuka od semenki. Unutar 20 godina berba pamuka u Sjedinjenim Američkim Državama povećala se 57 puta! Ali kao što profesor Klaf ističe, Vitnijev izum bio je takođe odgovoran „za širenje sistema plantaža i crnačkog ropstva“. Dakle, iako je bila korisna, mašina za čišćenje pamuka od semenki je, objašnjava Klaf, „mnogo doprinela zategnutostima do kojih je došlo između država Severa i Juga, a što je konačno dovelo do američkog građanskog rata“.

Industrijska revolucija je pomogla u stvaranju sistema velikih fabrika u rukama bogatih. Samo su imućni mogli imati sredstva za skupe mašine, čija je veličina i težina zahtevala da budu postavljene u specijalno prikladne zgrade. One su se gradile na mestima gde je energija bila lako dostupna i gde su sirovine mogle jeftino da se isporuče. Zato je postojala sklonost da se poslovi koncentrišu u ogromne industrijske centre.

Ekonomično korišćenje energije — najpre vode a kasnije pare — koja je bila potrebna za pokretanje mašina, zahtevalo je da više mašina bude istovremeno u pogonu. Zato su se gradile velike fabrike. I što su postajale veće, sve manje su  bile lične. Nameštenici više nisu radili za ljude; radili su za kompanije.

Veći posao, veći problem finansiranja. Poslovna saradnja se povećavala, a akcionarska društva, koja su se prvi put pojavila u 17. veku, došla su do izražaja. (Vidi okvir.) Ali, ona su doprinela koncentrisanju moći u ruke nekolicine, budući da su investitori, ili akcionari, imali malu kontrolu nad upravljanjem. Poslovni ljudi koji su istovremeno služili i kao direktori nekoliko kompanija ili banaka imali su u rukama ogromnu vlast. Klaf govori o „povezivanju direktorstava“, preko čega je „jedna mala klika mogla određivati okvirni kredit za neke poslove, mogla je odbiti da kreditira konkurente, a mogla je steći i toliku moć koja je mogla određivati politike vlada i čak srušiti režime koji su joj se suprotstavljali“. (Naglašeno od nas.)

Dakle, industrijska revolucija je omogućila svetskoj trgovini dodatnu moć. Da li će se ta moć koristiti na odgovoran način?

Slobodna preduzimljivost ili kontrolisana ekonomija?

U Engleskoj je kapitalizam doživeo svoj procvat. Poznat i kao sistem slobodne preduzimljivosti ili tržišne ekonomije,  kapitalizam je proizveo vrlo mnogo milionera i doveo do najvećih životnih standarda u istoriji.

Ipak, čak i najvernije pristalice kapitalizma priznaju da on ima nedostataka. Na primer, privredni rast u kapitalizmu je nepouzdan. Njegova nestabilnost periodično prouzrokuje privredne uspone i padove, poslovne konjunkture i privredne depresije. Fluktuacije, koje su nekada prouzrokovali spoljni uticaji, kao na primer ratovi ili vremenske prilike, može izazvati i sam privredni sistem.

Drugi nedostatak je u tome što kapitalizam, iako proizvodi dobru robu, često prouzrokuje loše propratne posledice — dim, otrovni otpad ili nezdrave radne uslove. Industrijska revolucija je sve to učinila suviše očitim, doprinoseći takozvanom efektu staklene bašte s njegovim neželjenim posledicama. a

Treća mana je da kapitalizam ne jemči pravednu raspodelu dobara ili proizvoda. Uzmimo, na primer, Sjedinjene Američke Države. Godine 1986. je najsiromašnija petina njegovih stanovnika zaradila manje od 5 posto ukupnog nacionalnog dohotka, dok je najbogatija petina zaradila gotovo 45 posto.

Pošto se kapitalizam u potpunosti razvio tokom industrijske revolucije, njegovi nedostaci nisu prošli nezapaženo. Ljudi poput Karla Marksa su ga osudili, tražeći da bude zamenjen kontrolisano ili centralizovano planiranom privredom. Zauzimali su se za to da vlada postavi proizvodne ciljeve, reguliše cene i u velikoj meri upravlja poslovima, izuzimajući individualni posao. Ipak, danas, nakon decenija pokušaja u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, taj sistem je izgubio svoju privlačnost. Centralizovano planiranje ima najviše uspeha kad se zahteva brzo planiranje, kao na primer na borbenim položajima ili kad se radi na svemirskim programima. U svakodnevnoj prođi, prilično je razočaralo.

Pristalice kapitalizma će, međutim, priznati, kao što je to učinio Adam Smit, na čijim se učenjima on jako temelji, da se vladino uplitanje u ekonomiju ne može potpuno izbeći. Da bi se problemi inflacije i nezaposlenosti savladali s određenom merom uspeha, o njima se mora raspravljati na nivou vlade. Zato je većina zemalja koje imaju sistem slobodne preduzimljivosti prešla sa čistog kapitalizma na mešovit ili modifikovani sistem.

U vezi tog trenda, 1990 Britannica Book of the Year predskazuje: „Čini se verovatnim... [da bi] privredni sistemi mogli izgubiti neke ključne razlike koje su ih u prošlosti karakterisale i umesto toga predložiti kontinuum u kome elementi i tržišta i planiranja koegzistiraju u različitim merama. Društva bi se preko jednog takvog kontinuuma i dalje mogla smatrati kapitalističkim i socijalističkim, ali verovatno treba da otkriju toliko zajedničkih gledišta u rešenjima svojih ekonomskih problema koliko još uvek mogu ispoljavati važne razlike.“

Doprinosi problemima

Godine 1914. počeo je prvi svetski rat, i pohlepna trgovina bila je spremna da se pobrine za topove, tenkove i avione koji su zaraćenim zemljama bili potrebni a koje je industrijska revolucija omogućila.

The Columbia History of the World primećuje da, iako je „industrijalizacija pomogla u rešavanju mnogih čovekovih telesnih problema“, ona je isto tako „doprinela socijalnim problemima velikog značaja i složenosti“.

Danas, 78 godina nakon 1914, imamo više nego ikada razloga da se složimo s ovim rečima. Odgovarajuće tome, sledeći nastavak ove serije biće „Veliki biznis pojačava svoj stisak“.

[Fusnota]

[Okvir na 23. strani]

Efektna berza — od početka do kraja

U 17. veku bila je uobičajena praksa započinjati s novim poslovima udruživanjem kapitala više investitora. Akcije su se nudile po tačno utvrđenoj ceni. Tako nastalo akcionarsko uređenje označeno je kao jedno od najvažnijih pronalazaka u poslovnoj organizaciji. Sredinom 16. veka Englezi su učinili više takvih pokušaja, ali tek nakon stvaranja Engleske istočnoindijske kompanije godine 1600. postao je opšte prihvaćen.

Kako se broj akcionarskih društava povećavao, povećala se i potreba za berzanskim posrednicima. Na početku su se oni sastajali s klijentima na raznim mestima, ponekad i u kafanama. Kasnije su osnovane berze koje su pružale određen prostor za trgovanje akcijama. Londonska efektna berza osnovana je 1773. Ipak, najstarija berza na svetu mogla bi biti ona u Amsterdamu, koja je po nekima otvorena 1642, ili možda ona u Antverpenu, za koju drugi tvrde da datira još od 1531.

Akcionarska društva imaju sledeće prednosti: ona osiguravaju dovoljno kapitala za upravljanje velikim preduzećima; dopuštaju javnosti da stavi u opticaj čak i male iznose kapitala; u slučaju neuspeha smanjuju iznos gubitka svih investitora, dozvoljavaju akcionarima da dođu do gotovine prodajom svih ili dela njihovih akcija; i dopuštaju da se akcije prenose u nasledstvo.

Neočekivane promene cena akcija, međutim, mogu značiti katastrofu. Takođe, kao što nedavni skandali u Volstritu pokazuju, na tržištu se može nezakonito manipulisati, možda pomoću „insajder“ trgovine, prakse koja je u porastu. Pojedinci koriste ili prodaju važnu prevremenu informaciju — možda vest o tome da je u toku integracija dve kompanije — izvlačeći dakle korist iz kretanja akcija tih firmi. Prijatelj čoveka koji je 1989. bio zbog te prakse optužen, pripisao je to pohlepi. Premda u mnogim zemljama postoji pokret u vezi toga da se zabrani „insajder“ trgovina, časopis Time je komentarisao: „Sami zakoni neće biti dovoljni da bi se rešio taj problem.“

U Jehovinom danu suda koji se brzo približava, taj problem će se zauvek rešiti. Srebro i zlato biće bezvredni, a akcije i obveznice neće imati veću vrednost od papira na kome su štampane. Ezekjel 7:19 kaže: „Srebro svoje pobacaće po ulicama, zgadiće se njima zlato njihovo“. Cefanija 1:18 nadalje kaže: „Ni njihovo srebro ni njihovo zlato neće moći da ih spase u dan Jehovine srdžbe“ (NW).

[Slika na 22. strani]

Izum mašinâ za čišćenje pamuka od semenki doveo je do širenja ropskog rada

[Izvor]

The Old Print Shop/Kenneth M. Newman