Potraga za začinima, zlatom, obraćenicima i slavom

„TIJERA! Tijera!“ (Kopno! Kopno!) Ovaj oduševljeni uzvik narušio je 12. oktobra 1492. tišinu noćne straže. Mornar na Pinti opazio je nejasni obris ostrva. Beskonačna plovidba brodova Santa Marija, Pinta, i Ninja bila je konačno uspešno krunisana.

U ranu zoru gacali su Kolumbo, njegova dva kapetana i ostali oficiri po obali. Zahvalili su se Bogu i prisvojili ostrvo u ime španskih monarha, Ferdinanda i Izabele.

Kolumbov san se ostvario. Sada je želeo da pronađe zlato (zlatni kolutovi na nosevima urođenika nisu prošli nezapaženo) i da se vrati u Španiju s osećanjem pobede. Zapadni put za Indiju bio je njegov, pomislio je, a razočaranje proteklih osam godina moglo se zaboraviti.

San poprima oblik

Pri kraju 15. veka u Evropi je bila velika potražnja za dvema trgovačkim robama: zlatom i začinima. Zlato je bilo potrebno za kupovanje luksuzne robe s Orijenta, a začini s Istoka poboljšali su ukus jednoličnih jela tokom dugih zimskih meseci. Zato su evropski trgovci tražili direktan pristup u zemlje gde su mogli nabaviti takvu robu.

Portugalski trgovci i moreplovci bili su zaokupljeni uspostavljanjem monopola nad trgovinom s Afrikom, da bi konačno pronašli put za Istok preko Afrike i Rta dobre nade. U međuvremenu, misli italijanskog moreplovca Kolumba bile su usmerene prema zapadu. On je verovao da je najkraći put za Indiju i njene priželjkivane začine bio preko Atlantika.

Osam teških godina lutao je Kolumbo s jednog kraljevskog dvora na drugi dok konačno nije dobio podršku španskog kralja i kraljice. Na kraju je njegovo nepokolebljivo verovanje pobedilo sumnjičave vladare i nesklone mornare. Sumnjičavci su imali svoje razloge. Kolumbov plan nije bio bez mana, a i drsko je zahtevao da ga imenuju za „Velikog admirala okeana“ i stalnog guvernera svih zemalja koje bi otkrio.

Ali, glavni prigovori usredsređeni su na njegove proračune. U to vreme većina naučnika nije osporavala da je Zemlja okrugla. Postavljalo se pitanje: Koliki je okeanski prostor razdvajao Evropu i Aziju? Kolumbo je procenjivao da Cipango, ili Japan — o kome je čitao u izveštaju o putovanju Marka Pola u Kinu — leži oko 8 000 km zapadno od Lisabona, Portugalija. Tako je Japan smestio na mesto današnjih Kariba. a

Najvećim delom zbog Kolumbove preterano optimističke procene udaljenosti koja razdvaja Evropu i Daleki istok, kraljevske komisije su i u Španiji i u Portugaliji odbacile njegov poduhvat kao nerazborit. Mogućnost da bi između Evrope i Azije mogao postojati veliki  kontinent, očigledno nikome nije pala na pamet.

Ali Kolumbo, koga su prijatelji sa španskog dvora podržavali, bio je uporan, te su se stvari počele razvijati u njegovu korist. Kraljica Izabela od Kastilije, kao gorljivi katolik, bila je privučena mogućnošću obraćanja Istoka na katoličku veru. Kad je u proleće 1492. Granada pala u ruke katoličkim vladarima, katolicizam je postao religija cele Španije. Vreme se činilo pogodnim za rizikovanje određene količine novca za poduhvat koji bi mogao doneti ogroman dobitak, kako na religioznom tako i na ekonomskom polju. Kolumbo je dobio kraljevsko odobrenje kao i potreban novac.

Plovidba u nepoznato

Mala flota od tri broda brzo je bila opremljena, i s posadom od oko 90 ljudi, Kolumbo je 3. avgusta 1492. napustio Španiju. b Nakon što su se ponovo snabdeli hranom na Kanarskim ostrvima, brodovi su 6. septembra krenuli zapadnim putem prema „Indiji“.

Za Kolumba je ta plovidba bila iskušenje. Njegove nade bile su pothranjivane malo povoljnim malo nepovoljnim vetrovima, a zatim opet brzo raspršene. Uprkos mnogim morskim pticama koje su budile nadu, zapadni horizont je uporno ostajao prazan. Kolumbo je stalno morao jačati odlučnost svojih mornara obećanjima kopna i bogatstva. Kad su, prema Kolumbovom „ličnom proračunu“, bili oko 3 200 kilometara na Atlantiku, dao je brodskom kormilaru broj od 2 819 kilometara. Zatim je zapisao u brodski dnevnik: „Ovaj broj [3 413 kilometara] nisam otkrio ljudima zato što bi se prestrašili, kad bi saznali da su tako daleko od kuće“ (The Log of Christopher Columbus, preveo Robert H. Fuson). Zahvaljujući samo svojoj nepokolebljivoj odlučnosti mnogo puta je brodove odgovorio od toga da se vrate natrag.

Budući da su se dani protegli, mornari su sve više i više bili uznemireni. „Ljudi nisu bili zadovoljni mojom odlukom, jer i dalje mrmljaju i žale se“, pisao je Kolumbo. „Uprkos njihovom gunđanju, ja se čvrsto držim zapada.“ Dana 10. oktobra, nakon više od mesec dana provedenih na moru, pritužbe su se povećale na sva tri broda. Mornare je jedino umirilo Kolumbovo obećanje da će se, ako za tri dana ne stignu do kopna, vratiti istim putem natrag. Međutim, sledeći dan, kad su izvukli na brod zelenu granu s cvećem, vratilo im se poverenje u svog admirala. A u ranu zoru narednog dana (12. oktobra), mornari umorni od mora uživali su gledajući bujno tropsko ostrvo. Njihova epohalna plovidba postigla je svoj cilj!

Otkriće i razočarenje

Bahami su bili idilično mesto. Goli domoroci, zapisao je Kolumbo, bili su „lepo građeni ljudi, stasiti i vrlo lepih lica“. Ipak, nakon dve nedelje uživanja u tropskom voću i razmenjivanju dobara s prijateljskim stanovnicima, Kolumbo je  krenuo dalje. On je tražio zlato, azijsko kopno, obraćenike i začine.

Nekoliko dana nakon toga, Kolumbo je stigao na Kubu. „Nikad nisam video nešto tako divno“, rekao je kad se iskrcao na ostrvo. U svoj dnevnik je ranije zapisao: „Sada sam siguran da je Kuba indijsko ime za Cipango [Japan].“ Zato je poslao dva predstavnika da kontaktiraju s kanom (vladarem). Ta dva Španca nisu našla ni zlato ni Japance, premda su se vratili s izveštajima o jednoj čudnovatoj navici među domorocima, pušenju duvana. Kolumbo se nije dao uplašiti. „Nesumnjivo u ovoj zemlji postoji vrlo velika količina zlata“, uveravao je sebe.

Odiseja se nastavila, ovaj put prema istoku. U blizini Kube otkrio je veliko brdovito ostrvo koje je nazvao La Isla Espanjola (Hispaniola). I konačno su Španci pronašli priličnu količinu zlata. Ali, nekoliko dana kasnije, dogodila se velika nesreća. Njegov admiralski brod Santa Marija nasukao se na peščani sprud i više nije mogao zaploviti. Urođenici su spremno pomagali posadi da spase sve što je bilo moguće. „Oni vole svoje bližnje kao same sebe i imaju najblaži i najljubazniji jezik na svetu koji je uvek popraćen smeškom“, rekao je Kolumbo.

Kolumbo je odlučio da na Hispanioli osnuje malo naselje. Ranije je zloslutno napomenuo u svom dnevniku: „Ovi su ljudi potpuno nevešti u baratanju oružjem... Sa 50 ljudi možete ih sve podložiti i naterati da učine sve što tražite od njih.“ On je predvideo i versku kolonizaciju: „Imam veliku nadu u našeg Gospoda da će ih Vaša Visočanstva sve obratiti na hrišćanstvo i da će svi oni pripadati vama.“ Čim je na jednom mestu osnovano naselje koje je nazvao La Vilja de la Navidad (Božićni grad), Kolumbo je odlučio da on i ostali njegovi ljudi požure u Španiju s vešću o svom sjajnom otkriću.

Izgubljeni raj

Španski dvor bio je oduševljen kad je vest o Kolumbovom otkriću konačno stigla do njih. Kolumba su obasipali počastima i nagovarali ga da što je pre moguće organizuje drugu ekspediciju. U međuvremenu, španski diplomati brzo su otišli kod španskog pape, Aleksandra VI, da bi osigurali pravo za kolonizaciju svih zemalja koje je Kolumbo otkrio.

Velike nade su bile položene u tu drugu ekspediciju, koja je započela 1493. Armada od 17 brodova prevezla je preko 1 200 kolonista, uključujući sveštenike, zemljoradnike i vojnike — ali bez žena. Namera je bila da se kolonizuju nove zemlje, urođenici obrate na katolicizam i, naravno, začini i sve zlato koje bi se moglo otkriti bilo bi više nego dobrodošlo. Kolumbo je takođe nameravao da nastave svoju potragu za morskim prolazom za Indiju.

Uprkos tome što su otkrivena daljnja ostrva, uključujući Portoriko i Jamajku, razočarenje je raslo. La Navidad, prva kolonija na Hispanioli, bila je desetkovana zbog oštre svađe među samim Špancima,  da bi je zatim ostrvljani gotovo razorili, razjareni zbog pohlepe i nemorala kolonizatora. Kolumbo je izabrao bolji položaj za veliku, novu koloniju i potom nastavio da traži put za Indiju.

Nakon što je propustio da oplovi Kubu, zaključio je da ona mora biti azijsko kopno — možda Malajsko poluostrvo. Kao što se navodi u knjizi The Conquest of Paradise, Kolumbo „je odlučio da cela posada treba da izjavi pod zakletvom da obala duž koje su plovili... nije uopšte bila obala jednog ostrva, nego je to u stvari bilo ’kopno početka Indijâ‘“. Vraćajući se na Hispaniolu, Kolumbo je utvrdio da se novi kolonisti nisu ništa bolje ponašali od onih pređašnjih, silujući žene i porobljavajući dečake. Kolumbo je sam doprineo neprijateljstvu urođenika tako što ih je 1 500 uhvatio, od kojih je 500 poslao kao roblje u Španiju; ali za nekoliko godina su svi umrli.

Daljnje dve plovidbe prema Zapadnoindijskim ostrvima slabo su doprinele Kolumbovoj sreći. Sve mu je izmaklo, zlato, začini i prolaz za Indiju. Ipak, katolička crkva je dobila svoje obraćenike na ovaj ili onaj način. Kolumbove upravljačke sposobnosti bile su dosta ispod njegovog talenta kao navigatora, a narušeno zdravlje učinilo ga je autokratom i čak nemilosrdnim prema onima koji mu se nisu sviđali. Španski vladari bili su prisiljeni da ga zamene sposobnijim guvernerom. Kolumbo je osvojio okeane, ali pravio je greške kad se iskrcao.

Ubrzo nakon svog četvrtog putovanja, Kolumbo je umro u 54. godini starosti, kao dobrostojeći, ali ogorčen čovek, još uvek tvrdeći kako je otkrio pomorski put za Aziju. Njegovom potomstvu je ostavljeno da mu dodeli trajnu čast za kojom je težio celog života.

Ipak, rute koje je on zacrtao utrle su put otkriću i kolonizaciji čitavog severnoameričkog kontinenta. Svet se dramatično promenio. Hoće li to biti promena na bolje?

[Fusnote]

[Mapa/Slika na 6. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

OTKRIĆE KOLUMBOVE PLOVIDBE

ŠPANIJA

AFRIKA

Atlantski okean

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

Bahami

Kuba

Hispaniola