Šta učimo iz svemira

„Ne pretvaram se da razumem svemir — mnogo je veći od mene“ (Thomas Carlyle, 1795-1881).

STOTINU godina kasnije, mi imamo bolju predstavu o tome koliko je svemir zaista veći od nas. Iako naučnici razumeju mnogo više nego pre, njihova je situacija još uvek, kako ju je jedan astronom opisao, nalik onoj „botaničarâ 18. veka u džungli koji su stalno pronalazili novo cveće“.

Uprkos našem ograničenom spoznanju, mogu se izvesti određeni zaključci. A ti zaključci imaju veze s najvažnijim od svih pitanja — kako deluje svemir i kako je uopšte nastao.

Pre red nego haos

Proučavanje prirode svemira zove se kosmologija. Taj izraz dolazi od dve grčke reči, kosmos i logos, ukazujući na ’proučavanje reda ili harmonije‘. To ime je odgovarajuće, pošto je red na koji su  astronomi naišli precizan, bilo da istražuju kretanje nebeskih tela ili materiju od koje je kosmos sastavljen.

U našem svemiru sve je u pokretu, a to kretanje niti je nepravilno niti je nepredvidivo. Planete, zvezde i galaksije kreću se svemirom u skladu s preciznim fizičkim zakonima, zakonima koji naučnicima omogućavaju da nepogrešivom tačnošću predskažu određeni kosmički fenomen. I neverovatno je da četiri osnovne sile koje vladaju najsićušnijim atomom takođe upravljaju najsilnijim galaksijama.

Red se manifestuje i u samoj građi od koje je svemir stvoren. „Materija je... organizovana kod svih razmera, od vrlo malih do vrlo velikih“, objašnjava The Cambridge Atlas of Astronomy. Daleko od toga da je slučajno razvrstana, materija je struktuisana na organizovan način, bilo da se radi o načinu kako su elektroni spojeni s protonima i neutronima atomskog jezgra ili bilo kroz uzajamno privlačenje ogromne grupe galaksija.

Zašto svemir otkriva takav red i harmoniju? Zašto postoje izvanredni zakoni koji njime upravljaju? Budući da su ti zakoni morali postojati pre postanka svemira — inače ne bi mogli njime vladati — postavlja se logično pitanje: Odakle su oni potekli?

Čuveni naučnik Isak Njutn je zaključio: „Ovaj najdivniji Sunčev sistem, planete i komete mogli su proizaći samo odlukom i vlašću razumnog i moćnog Bića.“

Fizičar Fred Hojl je rekao: „Poreklo svemira, poput rešenja Rubikove kocke, zahteva razum.“ Zaključak da mora postojati neki nadnaravan Zakonodavac potvrđen je našim razumevanjem porekla svemira.

 Osnovno pitanje: Kako je nastao svemir?

Teoretski fizičar Hoking objašnjava: „Rani svemir sadrži odgovor na osnovno pitanje o poreklu svega što danas vidimo, uključujući i život.“ Kakvo je u stvari današnje naučno gledište o ranom svemiru?

U 1960-im, naučnici su otkrili slabo pozadinsko zračenje koje je dolazilo iz svih delova neba. Rečeno je da je to zračenje odraz praeksplozije koju su astronomi nazvali „veliki prasak“. Oni kažu da je ta eksplozija bila tako strahovita da će njen odjek još moći da se otkriva milijardama godina. a

Ali, ako je svemir nastao iznenadnom eksplozijom pre 15 do 20 milijardi godina, kao što to mnogi fizičari danas veruju (iako to drugi žestoko osporavaju), pojavljuje se presudno pitanje. Odakle je došla početna energija? Drugim rečima, šta je bilo pre „velikog praska“?

Ovo je pitanje koje mnogi naučnici rado izbegavaju. Jedan od njih je priznao: „Nauka je dokazala da je svet nastao kao posledica sila koje su, izgleda, zauvek izvan moći naučnog prikazivanja. To uznemiruje nauku jer protivreči naučnoj religiji — religiji uzroka i posledice, verovanju da svaka posledica ima i svoj uzrok. Sada nalazimo da najveća od svih posledica, rođenje svemira, povređuje ovaj deo vere.“

Jedan univerzitetski profesor na Oksfordu je pisao još direktnije: „Prauzrok svemira je prepušten čitaocu da ga doda. Ali, naša slika je nepotpuna bez njega.“ Biblija, međutim, ispravno postavlja stvari, označavajući „prauzrok“ izjavom: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“ (Postanje 1:1).

Čovekova beznačajnost

Najjednostavnija pouka koju nam svemir pruža je i najjasnija, ona koju se srednjevekovni čovek trudio da ignoriše, ali i ona koju su biblijski pesnici ponizno priznali pre milenijumâ — o čovekovoj beznačajnosti.

Nedavna otkrića potkrepila su realnu procenu kralja Davida: „Kad nebesa tvoja gledam, dela prsta tvojih i mesec i zvezde što si postavio, šta je čovek da ga se opomeneš, sin čovečji da se o njemu brineš?“ (Psalam 8:4, 5).

Astronomija je skinula veo sa beskrajnosti i veličanstvenosti kosmosa — zvezde džinovskih razmera, udaljenosti izvan sposobnosti zamišljanja, eone vremena koje je teško shvatiti, kosmičke peći koje proizvode temperature od miliona stepena, erupcije energije koje zasenjuju milijardu nuklearnih bombi. Ipak, sve je to lepo opisano u knjizi o Jovu: „Sve to samo djelić je djela njegovih, od kojih tek slabu jeku mi čujemo. Ali tko će shvatit grom njegove moći?“ (Job 26:14, Stvarnost). Što više učimo o svemiru, naše spoznanje izgleda sve oskudnije, a naše vlastito mesto u njemu postaje manje. Za objektivnog posmatrača, to je otrežnjavajuća lekcija.

Isak Njutn je priznao: „Sebi izgledam kao kakav dečak koji se igra na obali mora, zabavljajući se da tu i tamo nađe neki glatki oblutak ili neku neobično lepu školjku dok se preda mnom, još uopšte neotkriven, prostire veliki okean istine.“

Poniznost koju bi takvo razumevanje trebalo kod nas da izazove pomoći će nam da spoznamo da postoji Onaj ko je stvorio svemir, Onaj ko je postavio zakone da njime upravljaju, Onaj ko je daleko veći i mudriji od nas. Kao što nas knjiga o Jovu podseća: „Kod Boga je mudrost i sila, i savet i razum njegovi su“ (Job 12:13). I to je najvažnija pouka od svih.

[Fusnota]

[Slika na 10. strani]

Sprava za otkrivanje pozadinskog zračenja od hipotetskog „velikog praska“

[Izvor]

Ljubaznošću Royal Greenwich Observatory i Canary Islands Institute of Astrophysics