Šta kaže Biblija

Šta treba učiniti ako propovednik greši?

LOŠE ponašanje religioznih vođa danas privlači pažnju javnosti više nego ikada pre. Protestanti su dovedeni u neugodnu situaciju skandaloznim ponašanjem TV-propovednikâ. Nakon što je jedan televizijski evanđelista nedavno bio uhvaćen sa prostitutkom po drugi put u tri godine, obavestio je svoje sledbenike da mu je Bog rekao da njegovo ponašanje nije ničija tuđa briga, nego samo njegova vlastita.

Izveštavajući o 25-godišnjoj studiji, časopis Time je rekao: „Bivši benediktinski monah... procenjuje da polovina od 53 000 rimokatoličkih sveštenika u Sjedinjenim Američkim Državama krši svoj zavet celibata.“ Osim toga, novinski izveštaj za 1990. o broju kanadskih sveštenika koji su osuđeni zbog seksualnog zloupotrebljavanja dece kaže: „Crkvene vođe su ili ignorisale, odbacivale ili neefikasno reagovale na pritužbe u vezi seksualne zloupotrebe, iako su primali takve optužbe od žrtava, župljana, policije, socijalnih radnika i drugih sveštenika.“

„Sve do nedavno“, kaže Time, „sveštenici koji su grešili jednostavno su bili premešteni iz parohije u parohiju.“ Ali sada kad su žrtve svešteničkog lošeg ponašanja sudskim putem zatražile naknadu od 300 miliona američkih dolara u Sjedinjenim Američkim Državama, sveštenike često šalju na psihijatrijsko lečenje pre nego što se vrate u versku službu.

Šta treba da se učini ako propovednik, sveštenik ili starešina greši? Koje vođstvo pruža Biblija o tome kako postupati sa takvim žalosnim lošim ponašanjem? Ispitajmo dva ključna biblijska citata — Titu 1:7 i 1. Timoteju 3:2.

Mora biti „bez optužbe“

Biblija kaže: „Nadglednik [„biskup“, The New American Bible (katolički prevod)] mora biti bez optužbe kao Božji upravitelj“ (Titu 1:7, NW). Pavle je ovu zapovest dao Titu kad ga je zadužio da imenuje starešine u skupštinama Krita. Međutim, šta je apostol mislio?

Izraz „bez optužbe“ prevod je grčke reči anegklet. Komentarišući tu reč, The New International Dictionary of New Testament Theology navodi: „Anenklet pripada pravnom okviru optužbe na sudu, i podrazumeva ponašanje  koje je bez prigovora, protiv kojeg se ne može izneti optužba.“ Dakle, prošlost osobe mora biti čista pre nego što je imenovan za starešinu; on ne bi mogao biti pod prigovorom, ili podložan optužbi. A samo ako je ostao bez opravdane optužbe, starešina može ostati u službi. (Uporedi 1. Timoteju 3:10.)

Ne samo da starešina treba da pruži vođstvo u skupštini, nego on treba i da služi skupštini. On treba da prihvati odgovornost za svoje upraviteljstvo. On je Božji upravitelj; on pase Božje ovčice. Dakle, on je u prvom redu odgovoran Vlasniku stada, Jehovi, a zatim ljudima nad kojima mu je Bog dao odgovornost nadgledavanja (1. Petrova 5:2, 3).

Mora biti „besprekoran“

Biblija kaže: „Nadglednik [„biskup“, NAB] treba zato da bude besprekoran“ (1. Timoteju 3:2, NW). Grčka reč anepilempt prevedena je sa „besprekoran“ i doslovno znači „koji se ne sme dirati“. Drugim rečima, u životu nadglednika ne bi smelo biti ništa što bi optužilac mogao uzeti i upotrebiti protiv njega. Proširujući značenje te grčke reči Theological Dictionary of the New Testament kaže da nadglednika „ne mogu napasti (čak ni nehrišćani) zbog njegovog moralnog vladanja“.

Bog postavlja visoka merila za one koji nadgledaju njegov narod i naučavaju njegovu Reč. Jakov je rekao o sebi i drugim starešinama: ’Bićemo strože suđeni.‘ A Isus je naveo ovo vodeće načelo: „Kome je mnogo dano, mnogo će se iskati od njega“ (Jakov 3:1; Luka 12:48).

Zato, ako hrišćanski nadglednik očito greši ali se kaje, mogao bi ostati član skupštine, ali treba da bude razrešen svoje službe nadglednika. Više nije besprekoran. Može potrajati godinama dok povrati dobar ugled tako da bi ponovo bio bez optužbe. Njegov se slučaj može uporediti sa slučajem Ezehijinog upravitelja, Šebne. Zbog njegovog neispravnog vladanja Jehova ga je ukorio rečima: „Svrći ću ja tebe s mesta tvoga, isteraće Gospod tebe s mesta tvoga.“ Ali, Šebna je kasnije sigurno povratio svoj dobar ugled jer čitamo da je ponovo bio u kraljevoj službi kao sekretar (Isaija 22:15-22; 36:3).

Šta ako se propovednik ne kaje?

Mnoge religije hrišćanstva tolerisale su propovednike koji praktikuju greh. Godine 1459. kardinal Rodrigo Bordžija postao je papski vice-kancelar, najveća administrativna služba u katoličkoj Kuriji. Zbog njegovog ozloglašenog nemorala, papa Pije II ga je ukorio. Pa ipak, iako je postao otac četvero nezakonite dece, godine 1492. kolegijum kardinala izabrao ga je na papsko prestolje! Nastavio je sa svojom skandaloznom karijerom kao papa Aleksandar VI. Tolerisanje nepokajničkih, razvratnih propovednika kroz celu istoriju nazovihrišćanstva nesumnjivo je doprinelo pokvarenosti koju vidimo u njemu danas. Šta, dakle, treba da se učini ako se propovednik ne kaje?

Hrišćanski propovednik koji praktikuje ozbiljan greh i ne pruža dokaz o pokajanju treba da se isključi iz skupštine. Apostol Pavle je napisao: „Prestanite se kretati u društvu s bilo kim koji se naziva brat koji je bludnik ili pohlepna osoba ili idolopoklonik ili klevetnik ili pijanica ili otimač, s takvim nemojte ni jesti... ’Uklonite zlog čoveka između sebe‘“ (1. Korinćanima 5:11-13, NW).

Odlučna akcija štiti ugled skupštine i odvaja je od onih koji ’javno izjavljuju da poznaju Boga ali koji ga se odriču svojim delima‘. Način na koji neka religija postupa s problemom propovednika koji greši pomoći će vam da razaznate da li je ta religija zaista hrišćanska (Titu 1:16, NW; Matej 7:15, 16).

[Slika na 22. strani]

Papa Aleksandar VI

[Izvor]

Alinari/Art Resource, N.Y.