Moja borba za život

PRE dvadeset godina moja žena Ingrid i ja odgajali smo dva dečaka u Limi, Peru, i radovali se ispunjenom, aktivnom životu. Iako je moj svetovni posao uključivao putovanje u druge zemlje Južne Amerike, ipak smo svake sedmice planirali vreme za skupštinske sastanke Jehovinih svedoka i za prenošenje biblijskih istina drugima u javnoj službi.

Tada, 1973, dok sam još uvek bio u svojim kasnim 20-im, počeo sam patiti od glavobolja i napada depresije. I glavobolje i depresija pogoršale su se tokom sledeće dve godine i postale su češće. Bio je potreban stalan napor da se drži korak sa dnevnim aktivnostima.

Dobro se sećam jednog poslovnog putovanja u Kito, Ekvador, visoko na planinama Anda. Kad sam izašao iz aviona na pistu, glavu mi je probola tako nepodnošljiva glavobolja da je sve o čemu sam mogao razmišljati bilo kako da se ukrcam na sledeći avion natrag za Limu.

Odmah sam otišao svom lekaru. On me lečio od napetosti, verujući da je to bio uzrok moje glavobolje. Ali kad mi je ispitao očno dno, zapazio je popucale krvne žile. Tako sam smešten u bolnicu.

Testovi su potvrdili tumor na mozgu. Ali još je poraznija bila vest da je tumor toliko velik i izgleda toliko srastao s mozgom da se ne može operisati. Za manje od mesec dana, rekao je lekar, biću slep. Zatim ću biti paralizovan i umreću za oko tri meseca.

Ta vest bila je neverovatan šok za Ingrid, koja je prva dobila dijagnozu. Ona je odmah stupila u kontakt sa mojom sestrom, Hajdi, u Los Anđelesu, Kalifornija, SAD, i zamolila je da potraži hirurga koji bi pristao da me operiše bez davanja transfuzija krvi — što je primaran zahtev za nas zbog naše čvrste odluke da slušamo biblijski izričit nalog o uzdržavanju od krvi (Dela apostola 15:28 29).

Samo tri burna dana kasnije, bili smo na putu za Los Anđeles. Dok smo leteli preko Kariba, Ingrid mi je rekla: „Gle, kako su divna ostrva, sa svojim belim, peščanim plažama!“ Pogledao sam van ali nisam mogao ništa videti. Već sam gubio vid!

Prva bitka

Kad smo stigli u Los Anđeles, odmah sam smešten u Medicinski centar UCLA (University of California u Los Anđelesu). Dr Valter Stern (Walter Stern) operisao me je 6. oktobra 1975. Kad sam se probudio, čak me ni Ingridino ozareno lice nije moglo pripremiti za dobru vest — uklonili su celi tumor! Bio je veličine lopte za bezbol, a nalazio se na desnom frontalnom režnju mozga. Ali, bio je zatvoren u svojoj vlastitoj membrani i celi je izašao.

Brzo preduzeto lečenje izgleda da mi je spaslo život. „Još samo nekoliko dana, i više ne biste bili s nama“, rekao je lekar. Ali, ja sam bio živ i s netaknutim mentalnim sposobnostima! Bili smo u euforiji!

Međutim, razdoblje oporavka donelo je svoje vlastite brige. Kao prvo, u jednoj nozi formirali su se krvni ugrušci, što je stvorilo dilemu. Jer iako su mi trebali antikoagulansi da rastvore ugruške pre nego što se oni otkinu i dođu do nekog vitalnog organa, bili su mi potrebni i koagulansi da krvarenje u mozgu održavaju na minimumu. Kakvo olakšanje kad su lekari uspešno ostvarili ravnotežu između ta dva suprotna leka!

Trauma 12 sati hirurškog zahvata na desnom frontalnom režnju — koji je povezan s emocijama — bila je očigledno odgovorna za razdoblje euforije, povišenje emocija, koju lekovi nisu mogli kontrolisati. Tokom šest meseci nakon povratka u Limu,  bio sam iracionalan u svojim procenama šta bih mogao napraviti, kao da sam stalno bio opijen. To je prošlo za nekoliko meseci, i nastupila je grozna depresija, tako teška da sam skoro stalno razmišljao o samoubistvu. Nasreću, nakon godinu dana vratio sam se u normalno stanje i mogao sam obnoviti sve svoje aktivnosti.

Bio sam imenovan za starešinu u hrišćanskoj skupštini, i sada je nastao izazov uravnotežiti skupštinske, porodične i poslovne odgovornosti. Kad god nisam putovao zbog posla, organizovao sam vreme da budem sa dečacima. Naša omiljena razonoda bila je vožnja motociklima po peščanim, kamenitim brdima na periferiji Lime. Izgledalo je da je sledećih devet godina proletelo tako da smo jedva osetili njihov prolazak. Počeo sam svoje obnovljeno zdravlje uzimati kao nešto samo po sebi razumljivo.

Zatim, u maju 1985, Ingrid je počela primećivati da sam nekako bled i imam nekarakteristično pomanjkanje vitalnosti. Nismo ni sumnjali da se radilo o još jednom tumoru na mozgu sve dok jedne noći nisam želeo da se okrenem u krevetu i nisam mogao. Leva strana tela bila mi je paralizovana. Ovaj put lekari su me podvrgnuli usavršenom obliku rendgenskog snimanja, CT skeniranju, i rezultati su nas ponovo odveli na put u Los Anđeles.

Ponovo borba

Dr Stern i njegov tim operisali su me još jednom 24. juna 1985. Tumor je ponovo narastao, ovaj put se proširio prema parijetalnom režnju — zoni koja kontroliše pokrete udova. Kao posledica toga, moja leva ruka i noga bile su paralizovane. Operacija je završila nakon osam sati, ostavljajući 25 posto tumora duboko unutra.

Ruka i noga su mi nakon operacije ostale delimično paralizovane. Nekoliko sedmica podvrgavan sam zračenju kobaltom u nastojanju da se spreči rast tumora. Ali onda, dva meseca nakon operacije, počeo sam da dobijam grčeve. Iako sam ih nekako kontrolisao lekovima, s vremenom su postali češći i bilo ih je nemoguće kontrolisati. Moj javni život bio je smanjen na minimum. Mogao sam se brinuti za neki svetovni posao kod kuće, ali pretnja grčeva uvek je lebdela poput crnog oblaka. Nešto podmuklo u meni dominiralo je nadamnom i to je bio stalni izvor frustracije.

Pošto nisam znao kad će napadi nastupiti, više se nisam usudio da predsedavam sastancima u Kraljevskoj dvorani. Ali uz Jehovinu pomoć, mogao sam prenositi biblijsko spoznanje ljudima koji su želeli da proučavaju kod svoje kuće. Budući da sam to redovno činio, misli su mi bile na našem Izvoru snage, Jehovi Bogu, i izgleda da je to smanjilo teskobu zbog mog nestabilnog fizičkog stanja.

Konačno, u maju 1988, imao sam snažan grč zbog kog mi se paralizovala cela leva strana. CT skeniranja svaki put su pokazivala da je sve normalno, da tumor nije narastao. Zaključak je bio da su grčevi na neki način deo procesa izlečenja. Međutim, odlučili smo da se vratimo u Los Anđeles na temeljitija ispitivanja.

Dr Stern, koji je izvršio prve dve operacije bez upotrebe krvi, otišao je u penziju. Ali, ljubazno nas je uputio dr Danaldu Bekeru (Donald Becker), načelniku Neurohirurškog odeljenja na UCLA-i. Dr Beker je pristao da izvrši operaciju ako se bude smatralo potrebnim i, u isto vreme, da uvaži naše biblijski utemeljeno poštovanje krvi time da mi ne da transfuzije krvi.

Počeli su sada već poznati pregledi. Ali, ovaj put osim snimaka CT skeniranja i angiograma mozga, uključena je i nova, meni nepoznata tehnika zvana MRI (magnetic resonance imaging). Da, utvrđeno je da tumori postoje — i to tri!

Pre dana koji je planiran za operaciju, otkriveno je nešto zastrašujuće — moja krv ne može koagulisati! Lek koji sam uzimao da kontrolišem grčeve uništavao je krvne pločice. Zato je sledeće dve i po sedmice taj lek malo po malo bio zamenjen jednim drugim koji nije imao taj nepovoljan propratni efekat. Prelaz je bio traumatičan  jer sam do vremena kad je bio dovršen pretrpeo seriju snažnih grčeva.

Treća operacija

Konačno je stigao dan za operaciju, 1. avgust 1988. U 6.00 ujutro, Ingrid i ja rekli smo emocionalno zbogom. Nekoliko minuta kasnije našao sam se u operacionoj sali. Dugih 12 sati kasnije dr Beker je izašao da Ingrid prenese vest da su uklonili sve tumore — čak i deo koji je ostao od druge operacije pre tri godine — i da sam izgubio samo malo više od 240 mililitara krvi!

„Ali nešto me još uvek brinulo“, objašnjava Ingrid. „Kakvo će biti Hansovo mentalno stanje kad se probudi? Da li će me prepoznati kao svoju ženu?“ Rano sledećeg jutra, lekari su pustili Ingrid da me vidi. Kad sam otvorio oči, rekao sam: „Šaci“, izraz od milja koji sam uvek upotrebljavao. I, kako je ona rekla: „To je bio početak novog dana!“

Borba se nastavlja

Ipak, izgledalo je da moje razdoblje rehabilitacije neće nikada završiti. Dve godine kasnije, ustanovilo se da novi tumori dolaze u sukob sa mojim oporavkom. Zato sam 26. novembra 1990. imao četvrtu operaciju na mozgu. Uklonjena su još dva tumora. Opet sam se vratio u invalidska kolica, i moji dani su ponovo bili ispunjeni bolnim vežbama za noge da bi se mozak stimulisao na sećanje kako treba upravljati mojim hodanjem.

Međutim, tumori su se ubrzo vratili, a ovaj put dijagnoza je pokazivala zloćudnost. Moja poslednja operacija izvršena je 16. jula 1991; ipak, nekoliko tumora nije se moglo operisati. Bio sam podvrgnut posebnom lečenju zračenjem u nastojanju da se smanje i razgrade. Nadamo se da se to može postići, ali moja terapija rehabilitacije postaje sve teža.

Razmatranje izgleda za budućnost na temelju onoga što sam fizički, može voditi samo do frustracije. Jedini mudar put je usredsrediti se na duhovne vrednosti. Kao da je pisano meni lično, u Bibliji stoji: „Telesno vežbanje je korisno za malo; a odanost Bogu je korisna za sve stvari, jer sadrži obećanje sadašnjeg života i onog koji treba da dođe“ (1. Timoteju 4:8, NW).

Život koji treba doći je večni život u Božjem novom svetu. Dokazi pokazuju da je on blizu, da, da ću ubrzo trčati i skakati kao jelen (Isaija 35:6). A ako umrem pre nego što stigne taj novi svet, tada je zajamčeno uskrsenje za one verne Jehovi. Večni život neće se postići nikakvom snagom s naše strane, već našim vernim služenjem našem Bogu, Jehovi. (Ispričao Hans Augustin)

[Slika na 26. strani]

Sa svojom suprugom Ingrid